Nefi

Pitanje: Gdje će Ješua doći u svom drugom dolasku, u Ameriku kod vas ili u Izrael? Odgovor: Isus će se prvo javiti svojoj crkvi, pa onda izgubljenim plemenima Izraela, pa onda Judi, pa onda svim ostlim narodima. Pitanje: Jeste li ušli u novi savez ili čekate Ješuin dolazak? Odgovor: Mi verujemo u obnovu svega, što znači da je Bog ponovo obajavio i vratio novi i večni savez. Krštenjem i primanjem Dara Duha svetoga sklapamo savez sa Bogom , preko Isusa Hrista. Pitanje: Jeste li vi Božji narod, jeste li Židovi doseljeni u Ameriku? Odgovor: Crkva Isusa Hrista je dao sabiranja Izraela, jer svako ko se priljuči crkvi dobija patriarški blagoslov u kome mu je objavljeno kom Izrelskom plemenu pripada, a ako nije diraktan potomak Izraela, on bude adoptiran u jedno Izraelsko pleme, sa svim pravima i blagoslovima. Crkva Isus Hrista svetaca poslednjih dana šalje misionare širom sveta da sakupljaju izabrane i sakupljaju Izrael. "Vratiću ih u zemlju njihovu koju sam dao njihovim praočevima. ‘Poslaću mnogo ribara’, govori Gospod, ‘koji će ih loviti. Zatim ću poslati mnogo lovaca koji će ih loviti po svim gorama i po svim bregovima i po svim kamenim vrletima. Jer su moje oči na svim njihovim putevima." (Jeremija 16:14-21) Pitanje: Gdje je u bibliji predskazano vaš pokret? Odgovor: Biblija pominje sabiranje Izraela, i obnovu svega: "Njega (Isusa) treba da nebo pridrži do vremena obnove svega što obeća Bog ustima proroka svojih odveka." (Dela Ap 3:21) Kao i dolazak anđela koji će doneti večno Jevanđelje: "I videh drugog anđela gde leti posred neba, koji imaše večno jevanđelje da objavi onima koji žive na zemlji, i svakom plemenu, i jeziku i kolenu i narodu." (Otkr 14 06) Predkazana je pojava Mormonove knjige knjige: "Ti, sine čovečji, uzmi jedno drvo, i napiši na njemu: Judi i sinovima Izrailjevim, drugovima njegovim. Pa onda uzmi drugo drvo, i na njemu napiši: Josifu drvo Jefremovo i svega doma Izrailjevog, drugova njegovih. I sastavi ih jedno s drugim da budu kao jedno u tvojoj ruci. I kad ti kažu sinovi tvog naroda govoreći: Hoćeš li nam kazati šta ti je to? Reci im: Ovako veli Gospod Gospod: Evo, ja ću uzeti drvo Josifovo, što je u Jefremovoj ruci, i plemena Izrailjevih, drugova njegovih, i sastaviću ga s drvetom Judinim, i načiniću od njih jedno drvo, i biće jedno u mojoj ruci." (Jezekilja 37:16-20) Drvo Judino = Biblija Drvo Josifovo = Mormonova knjiga Da budu jedno u tvojoj ruci. „Lebanon će se pretvoriti u voćnjak, i voćnjak će postati poput šume" "Zar se Lebanon neće uskoro pretvoriti u voćnjak, i zar voćnjak neće postati poput šume? Tog dana gluvi će čuti reči iz knjige, a iz mraka i tame progledaće oči slepih." (Isaja 29:17-18) Šta je Lebanom i da li je postao voćnjak i šuma? I koja je to knjiga koja će se pojaviti u to vreme? Počevši od 1900. godine, Izraelci su posadili više od 100 miliona stabala u Izraelu. Daljim istraživanjem, saznajemo da je više od 250 miliona stabala zasađeno od 1901. godine.' Tako je Izrael (i deo Lebanona) postao šuma, kao što je Isaija prorekao, a to se desilo u danima kada se pojavila Mormonova knjiga. "Dok se na nas ne izlije duh s visine, pa će se pustinja pretvoriti u voćnjak, a voćnjak će biti kao šuma." (Isaija 32:15) Pitanje: Zašto u svijet šaljete nezrelu djecu da propovjedaju? Odgovor: Prvo se tu ne radi o deci nego o punletnim mladićima. Ta nezrela deca su nosioci sveštenstva i tako Božje vlasti i autoriteta, ali mi nemamo samo punoletne mladiće koji idu na misiju, nego i starije bračne parove.

ISTORIJA DŽOZEFA SMITA (Joseph Smith) (Drugi deo) "Nekoliko dana nakon što sam imao ovo viđenje, dogodilo se da sam bio u društvu sa jednim od metodističkih propovednika, koji je bio deo prethodno pomenutog verskog uzbuđenja; i razgovarajući s njim po pitanju veroispovesti, iskoristio sam priliku da mu ispričam viđenje koje sam imao. Bio sam veoma iznenađen njegovim ponašanjem; ne samo da je olako shvatao razgovor sa mnom, već i s velikom prezirom, govoreći da je sve to od đavola, da ne postoji ništa takvo kao što su viđenja i otkrivenja u ovim danima; da je sve to prestalo s apostolima, i da nikada više neće postojati ni jedno od njih. Ubrzo sam saznao, međutim, da je moje iznošenje ove priče pobudilo velike predrasude prema meni među pristalicama ovih verskih zajednica, i bilo je razlog velikog progona, koji se pojačavao; i mada sam bio nepoznati dečak, od samo četrnaest, petnaest godina, a okolnosti mog života takve da kao dečak nisam bio od neke važnosti u svetu, ljudi na visokim položajima su se ipak zauzeli da uzbune javnost protiv mene, i stvore žestoke progone; i ovo je bilo zajedničko za sve verske zajednice – sve ujedinjene u mom progonu. To me je tada i često kasnije podsticalo na ozbiljno razmišljanje, kako je bilo veoma čudno da jedan nepoznat dečak, sa nešto više od četrnaest godina, koji je radi svog skromnog izdržavanja bio prisiljen da svakodnevno radi, bio smatran osobom od tolike važnosti da bi privukao pažnju velikodostojnika najpopularnijih verskih zajednica toga vremena, u toj meri da u njima izazove duh najžešćeg progona i osude. Ali čudno ili ne, tako je bilo, i to je često bio uzrok moje velike tuge. Međutim, uprkos tome, činjenica je da sam imao viđenje. Otada sam smatrao da sam se osećao poput Pavla, kad se branio pred carem Agripom, iznoseći svoje viđenje kada je video svetlo i čuo glas; ali je još uvek bilo bar nekolicina onih koji su mu poverovali; neki rekoše da je nepošten, drugi rekoše da je lud; i bio je ismevan i vređan. Sve to, ipak, nije uništilo stvarnost njegovog viđenja. On je imao viđenje, i znao je da ga je imao, i svi progoni pod nebom ne bi mogli to promeniti; i mada će ga progoniti do smrti, znao je, i znaće do svog poslednjeg daha, da je video svetlo i čuo glas koji mu govori, i čitav svet ne bi mogao da ga natera da pomisli ili veruje drugačije. Isto je bilo i sa mnom. Zaista sam video svetlost, a posred te svetlosti video sam dve Osobe, i one su mi se stvarno obraćale; i mada sam bio omražen i progonjen zato što sam rekao da sam imao viđenje, to je ipak bila istina; i dok su me progonili, vređali, i lažno govorili svakakvo zlo o meni, bio sam podstaknut da se u svom srcu zapitam: Zašto me progone zbog iznošenja istine? Zaista sam imao viđenje, i ko sam ja da se odupirem Bogu, i zašto svet nastoji da me ubedi da poreknem ono što sam zaista video? Jer sam imao viđenje; znao sam to, i znao sam da Bog to zna, i nisam mogao to poreći, niti sam se usuđivao, jer sam znao da bih, kada bih to učinio, uvredio Boga i dospeo pod osudu. Zadovoljio sam svoj um što se tiče religijskog sveta – jer nije bila moja dužnost da se priključim nikome, nego da ostanem na istom dok ne dobijem dalja uputstva. Otkrio sam da je svedočanstvo Jakovljevo istinito – da čovek kome nedostaje mudrosti može iskati od Boga, i dobiće, a neće biti prekoren."

(Prvi deo) "Kao rezultat mnogih izveštaja koje su proširile zle i lukave osobe, u vezi s rođenjem i napretkom Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, s namerom njihovih autora da naruše ugled crkve i njen napredak u svetu – bio sam podstaknut da napišem ovu istoriju, da bih ispravio javno mišljenje, i obezbedio činjenice svima onima koji traže istinu, onako kako su se i dogodile, u vezi sa mnom lično i sa crkvom, u onoj meri u kojoj sam imao te činjenice u svom posedu. U ovoj istoriji predstaviću razne događaje u vezi sa ovom crkvom, u istini i pravednosti, onako kako su se dogodili, ili se i dalje dešavaju, a sada je [1838 godina] osam godina od organizovanja pomenute crkve. Ja sam rođen u godini Gospoda našega hiljadu osamsto petoj, dvadeset trećeg dana decembra, u gradu Šaronu, u okrugu Vindzor, u državi Vermont… Moj otac, Džozef Smit st. napustio je državu Vermont, i preselio se u Palmiru, u okrug Ontario (sada Vejn), u državi Njujork, kada sam imao deset godina, ili otprilike toliko. Četiri godine nakon dolaska u Palmiru, moj otac se preselio sa porodicom u Mančester koji je bio u istom okrugu Ontario – U njegovoj porodici je bilo jedanaest duša, poimenično, otac moj, Džozef Smit, majka moja, Lusi Smit (čije je devojačko prezime bilo Mek, kćer Solomona Meka); braća moja, Alvin (koji je umro 19. novembra, 1823. god. u svojoj 26. godini), Hajram, Semjuel Herison, Vilijam, Don Karlos i ja; i sestre moje, Sofronija, Ketrin i Lusi. U drugoj godini nakon naše selidbe u Mančester, nastalo je neuobičajeno uzbuđenje po pitanju religije u mestu u kom smo živeli. Započelo je s metodistima, ali je ubrzo postalo sveopšte među svim verskim zajednicama u tom kraju zemlje. Zaista, činilo se da je celo područje zahvaćeno time, i velika mnoštva su se priključila različitim verskim grupama, što je doprinelo ne tako malom komešanju i podeli među ljudima, od kojih su neki uzvikivali, gle ovde! A drugi, gle tamo! Neki su branili metodističku veru, neki prezbiterijansku, a neki baptističku. Da, uprkos velikoj ljubavi koju su obraćenici u ovim različitim verama ispoljavali u vreme svog obraćenja, i velikoj revnosti koju su pokazivali ovi službenici, aktivni u podizanju i podsticanju ovog neobičnog prizora verskih osećanja, kako bi svakoga obratili, kako su to voleli da kažu, neka se priključe onoj verskoj zajednici kojoj žele; ipak, kada su obraćenici počeli da se osipaju, neki u jednu versku zajednicu, a drugi u drugu, videlo se da su naizgled dobra osećanja i sveštenika i obraćenika više usiljena nego istinita; jer je sledio prizor velike zbrke i loših osećanja – sveštenici su se raspravljali sa sveštenicima, i obraćenici sa obraćenicima; tako da su se sva njihova dobra osećanja jednih prema drugima, ukoliko su ih uopšte i imali, potpuno izgubila u verbalnim sukobljavanjima i takmičenju u stavovima. U to vreme sam bio u petnaestoj godini. Očeva porodica je bila obraćena u prezbetarijansku veru, i četvoro od njih se pridružilo crkvi, naime, majka moja, Lusi; braća moja Hajram i Semjuel Herison, i sestra moja Sofronija. Tokom ovog vremena velikog uzbuđenja moj um je bio suočen sa ozbiljnim razmišljanjima i velikom nelagodom; ali iako su moja osećanja bila duboka i često jaka, još uvek sam sebe držao podalje od svih ovih zajednica, mada sam prisustvovao njihovim raznim sastancima onoliko koliko su to okolnosti dozvoljavale. Tokom vremena moj um je postao privržen metodističkoj zajednici, i osetio sam izvesnu želju da im se pridružim; ali tako je bila velika pometnja i razdor među raznim religijama, da je bilo nemoguće za jednu mladu osobu nalik meni, i tako neveštu s ljudima i stvarima, da dođe do bilo kakvog zaključka ko je u pravu a ko nije. Povremeno je moj um bio veoma uzbuđen, toliko su graja i metež bili veliki i neprestani. Prezbiterijanci su bili izrazito protiv baptista i metodista, i koristili su sve moći razuma i nadmudrivanja da bi dokazali njihove greške, ili, u najmanju ruku da bi ubedili ljude da su pogrešili. Sa druge strane, baptisti i metodisti su bili podjednako revnosni u nastojanju da uspostave svoja učenja i opovrgnu sva druga. Usred ovog rata reči i meteža u stavovima, često sam sebi govorio: Šta treba da se učini? Koja je od svih ovih strana u pravu; ili sve one greše? Ako je bilo koja od njih ispravna, koja je, i kako ću to znati? Dok sam se borio sa silnim teškoćama izazvanim takmičenjem ovih religioznih grupa, jednog dana sam čitao Jakovljevu poslanicu, prvo poglavlje, peti stih, koji kaže: Ako li kome od vas nedostaje premudrosti, neka ište u Boga, koji daje svakome bez razlike, i ne kori nikoga; i daće mu se. Nikada nijedan stih iz Svetog pisma nije dotakao s više moći srce čovečje kao što je ovaj moje, tada. Čini mi se da je obuzeo velikom snagom svaki osećaj mog srca. Razmišljao sam o njemu uvek iznova, znajući da ako ikome treba mudrosti od Boga, meni treba, jer ne znam kako da postupim, i ukoliko ne budem dobio više mudrosti od one koju imam, nikada neću znati, jer veroučitelji različitih verskih zajednica razumeju iste stihove u Svetim pismima različito i uništili su svako poverenje u rešavanje pitanja oslanjanjem na Bibliju. Nedugo zatim došao sam do zaključka da moram ili ostati u mraku i pometnji, ili učiniti kako Jakov upućuje, to jest, da ištem od Boga. Nedugo nakon toga odlučio sam da ištem od Boga, zaključujući da ako On daje mudrost onima kojima ona nedostaje, i daje je svakome bez razlike, i ne kori nikoga, mogao bih da se upustim u to. Stoga, u skladu s odlučnošću svojom da ištem od Boga, udaljih se do šume da to i pokušam. To se dogodilo u jutro prelepog, vedrog dana, ranog proleća hiljadu osamsto dvadesete godine. Bio je to prvi put u mom životu da sam načinio takav pokušaj, jer među svim svojim brigama nikada nisam pokušao da se glasno molim. Nakon što sam se povukao na mesto gde sam ranije planirao da odem, gledajući okolo, i videvši da sam sâm, kleknuo sam i počeo da iznosim Bogu želje moga srca. Tek što sam počeo odjednom me je obuzela sila koja me je u potpunosti nadvladala i imala je tako začuđujući uticaj na mene vezujući mi jezik tako da nisam mogao da govorim. Gusta tama me je okružila, i neko vreme mi se činilo da sam osuđen na iznenadno uništenje. Ali, napregnuvši sve svoje moći da prizovem Boga da me izbavi od sile ovog neprijatelja koja me je obuzela, i u tom trenutku kada sam bio spreman da padnem u očaj i da se prepustim uništenju – ne nekoj umišljenoj propasti, već moći nekog stvarnog bića iz nevidljivog sveta, koje je imalo tako neobične moći koje nikada ranije nisam osetio ni u jednom biću – upravo u tom momentu velike uznemirenosti, video sam stub svetlosti baš iznad moje glave, jači od sjaja sunčevog, koji se postepeno spuštao sve dok nije pao na mene. Tog trenutka kada se pojavio osetio sam se izbavljenim od neprijatelja koji me je držao svezanim. Kada je svetlost zastala nada mnom video sam dve Osobe, čiji sjaj i slava nadmašuju svaki opis, kako stoje u vazduhu iznad mene. Jedna od njih mi je, pozvavši me po imenu i pokazujući na onu drugu, rekla – Ovo je Sin moj ljubljeni. Slušaj ga! Stvar o kojoj sam želeo da upitam Gospoda bila je da saznam koja je od svih verskih zajednica u pravu, kako bih znao kojoj da se priključim. Čim sam se pribrao, tako da sam mogao da govorim, upitao sam Osobe koje su stajale u svetlu nada mnom, koja je od svih verskih zajednica u pravu (jer do tog trenutka nikada nisam primio u srce svoje da sve one greše) i kojoj bi trebalo da se priključim. Odgovoreno mi je da se ne smem priključiti nijednoj, jer sve one greše; i Osoba koja mi se obratila reče da su sva ubeđenja njihova odvratna u Njegovim očima; da su sve njihove pristalice iskvarene, jer: „Približavaju mi se svojim usnama, ali su im srca daleko od mene, poučavaju oni učenjima i zapovestima ljudskim, imajući oblik pobožnosti, ali poriču moć njenu.“ On mi opet zabrani da se priključujem bilo kojoj od njih, i mnogo toga drugog mi reče, što ne mogu sada zapisati. Kada se ponovo pribrah, nađoh se gde ležim na leđima, gledajući u nebo. Kada se svetlost povukla, nisam imao snage; ali sam se ubrzo do izvesne mere oporavio, i otišao kući. Kako sam se naslonio na ognjište, majka je upitala šta se dešava. Odgovorio sam: Ništa, sve je u redu – sasvim sam dobro. A onda rekoh svojoj majci: Uverio sam se da prezbiterijanstvo nije istinito. Izgleda da je neprijatelj bio svestan, u vrlo ranom periodu mog života, da sam predodređen da se istaknem kao onaj koji će ga uznemiriti i zasmetati carstvu njegovom; u suprotnom zašto bi se moći tame udružile protiv mene? Zašto su neprijateljstvo i progon narasli protiv mene, još u detinjstvu mom?"

Za članove crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana Zakon čednosti je Božji zakon seksualne čistoće. Prilikom krštenja, sveci poslednjih dana se obavezuju da se trude da poštuju ovaj zakon tokom celog svog života. Takođe se zavetujemo i u našim hramovima da ćemo držati ovu zapovest. Ovde ćemo govoriti o tome šta znači Zakon čednosti, šta ne znači i zašto je važan. Pre nego što uđemo u to šta je zakon čednosti, moramo da razgovaramo o tome zašto. Prvo, mi verujemo da smo svi mi duhovna deca Nebeskih roditelja, jednog Nebeskog Oca i Majke koji nas vole. Pošto Bog želi ono što je najbolje za nas, izložio je plan koji će nam pomoći da postanemo sličniji njemu. Pošto Bog ima fizičko telo, deo njegovog plana uključuje da se Božja duhovna deca rađaju na zemlji i tamo takođe dobijaju fizičko telo koje će jednog dana nakon ovog života postati usavršeno i ovekovečeno poput Božjeg tela. Bog nam je dao moć i dozvolu da učestvujemo u Njegovom planu stvarajući fizička smrtna tela za njegovu duhovnu decu. Bog deli sa nama deo svojih stvaralačkih moći u obliku rađanja dece. Pošto ova moć dolazi od Boga, ona je zato sveta i treba je koristiti samo onako kako Bog namerava. Taj koncept ne bi trebao da nas iznenađuje. Moć, dozvola i ovlašćenje da se uradi skoro sve u životu dolazi sa ograničenjima. Policajcima, školskim nastavnicima i pilotima avio-kompanija data je moć i ovlašćenje da rade određene poslove pod određenim uslovima. To nije besplatno za sve. Kada on ili ona zloupotrebljavaju moć koja im je data, tu nastaje problem. Letenje avionom punim putnika do nekog cilja, potpuno je normalno da pilot ima odobrenje i tako vlast za taj let. Ali ako to ovlašćenje nema, to je onda otmica. Bog nam je dao moć razmnožavanja. Tu moć trebamo koristiti, ali ne zloupotrebljavati. Zakon čednosti kaže da Bog odobrava seksualne aktivnosti samo između muškarca i žene koji su u braku. Ovaj zakon takođe zahteva potpunu vernost i lojalnost supružniku nakon venčanja. Seksualna aktivnost u braku ima dve svrhe: primarna svrha je očigledno da imamo decu, ali takođe smo naučeni da je seksualna aktivnost prikladna jednostavno kao izraz ljubavi između supružnika. Seksualna aktivnost je dobra i određena je od Boga kada se bavi u granicama zakona čednosti. "Seksualna osećanja su važan deo Božjeg plana da stvori srećne brakove i večne porodice. Ova osećanja nisu grešna — ona su sveta. Pošto su seksualna osećanja tako sveta i tako moćna, Bog vam je dao svoj zakon čednosti da nas pripremi da koristimo ta osećanja kako On namerava." — naime, u zaključenom, zakonitom bračnom odnosu. Držeći se zakona čednosti, pokazujemo poštovanje prema Bogu, prema Njegovoj moći, prema Njegovom planu, prema sopstvenom telu, prema telima drugih i prema Božjoj deci koju donosimo na ovaj svet. Sada, neizbežno se susrećemo sa pitanjem – osim čina seksa sa nekim sa kim nismo u braku, šta se tačno „računa“ kao neprikladna vanbračna seksualna aktivnost? Kada smo sa nekim otišli predaleko? Kao što postoji bezbroj načina i scenarija u kojima bi policajac mogao da zloupotrebi svoju moć, postoji bezbroj načina da neko prekrši zakon čednosti. Za nas bi bilo nemoguće da nabrojimo sve te načine, ali su nam dale neke smernice koje će nam pomoći da donesemo dobre odluke. „Čuvajte seks i seksualna osećanja svetim. Ne bi trebalo da budu predmet šale ili zabave, izvan braka između muškarca i žene, pogrešno je dodirivati se intimno, svete delove tela druge osobe, čak i ako je je ta osoba odevena. U svojim izborima o tome šta ćete raditi, gledati, čitati, slušati, razmišljati, objavljivati ili pisati, izbegavajte sve što namerno izaziva požudne emocije kod drugih ili kod vas. Ovo uključuje pornografiju u bilo kom obliku. Ako otkrijete da situacije ili aktivnosti čine iskušenja jača, izbegavajte ih. Znate koje su to situacije i aktivnosti. A ako niste sigurni, Duh sveti, može vam pomoći da to saznate.” Teški seksualni gresi mogu tako ozbiljni biti da su za Boga skoro slični kao i prolivanju nevine krvi. Međutim, nisu svi seksualni gresi isti ili iste veličine. Posebno gnusna i teška kršenja zakona čednosti apsolutno zahtevaju crkveni savet, što može dovesti tu osobu da izgubi ekskomuniciranjem članstvo crkve. Nesugerišemdasumanjeteškiseksualnigresinabilokojinačinuredu, nisu. Svaki greh je i dalje greh. Ali nijansa je važna. Takođe želim da naglasim da se zakon čednosti ne odnosi samo na činjenje ili nečinjenje određenih stvari – već na to da budete i da postanete čedna osoba. Radi se o promeni naših srca sve dok nam, sama pomisao na greh ne postane odvratna. Znači da mi možemo promeniti svoje ponašanje sa promenom srca. Jer pravo pokajanje uključuje promenu srca. Tu lečimo osnovni uzrok umesto samo simptome. Da bismo izvršili te promene, moramo se obratiti našem božanskom lekaru, Isusu Hristu. Kroz Njega je moguće pokajanje. Oprost i olakšanje je dostupno onom ko se „prepusti podsticajima Svetog Duha, i odbaci prirodnog čoveka i postane svetac kroz pomirenje Hrista Gospoda...“

Zašto se to ne slaže sa pismom? Novi zavet koji imamo je nastao u crkvi koju su vodili apostoli Otkrivenjem sa neba. Baš novi zavet opisuje kakva crkva Hristova treba da bude. Znači ako bilo koja crkva ove tačke nema, onda je to samo jedna loša kopija: HRIST JE ORGANIZATOR CRKVE "A i ja tebi kažem: ti si Petar, i na ovom kamenu sazidaću crkvu svoju.". (Mateja 16:15-19) "On je i glava tela, Crkve..." (Kol 1:18) CRKVA MORA NOSITI IME ISUSA HRISTA "...kao što je i Hristos glava crkvi..." (Efež 5:23) "On je i glava tela, Crkve..." (Kol 1:18) MORA BITI IZGRAĐENA NA TEMELJU APOSTOLA I PROROKA "Nazidani na temelju apostola i proroka, gde je kamen od ugla sam Isus Hristos, Na kome sva gradjevina sastavljena raste za crkvu svetu u Gospodu" (Efež 2:19-20) MORA IMATI ISTU ORGANIZACIJU KAO IZVORNA CRKVA "I On je dao jedne apostole, a jedne proroke, a jedne jevandjeliste, a jedne pastire i učitelje..." (Efež 4:11) MORA IMATI BOŽANSKU VLAST "I niko sam sebi ne uzima ove časti, nego ga Bog poziva - kao i Aarona. Tako i Hristos ne proslavi samoga sebe da bude prvosveštenik, nego onaj koji mu reče: »Ti si Sin moj«, ." (Jevrejima 5: 4-10) CRKVA NEMA PLAĆENE SVEŠTENIKE "napasajte stado Božije koje je kod vas i nadgledajte ga ne prisilno, nego dragovoljno, kako Bog hoće, ne iz želje za sramnim dobitkom, nego u predanosti" (1 Petrova 5: 2) MORA KRSTITI URANJANJEM U VODU "A kad je Isus kršten, iziđe odmah iz vode." (Matej 3:16) CRKVA MORA DAVATI DAR DUHA SVETOGA KROZ POLAGANJE RUKU. "Tada staviše ruke na njih, te primahu Duha Svetoga." (Dela 8:17) MORA KORISTITI DAR BOŽANSKOG ISCELJENJA "I postavi Dvanaestoricu da i da imaju vlast da izgone demone." (Marko 3: 14-15) " te isteraše mnoge demone, pomazivahu uljem mnoge bolesnike i lečiše ih." (Marko 6:13) UČI DA SU BOG OTAC, ISUS HRIST I SVETI DUH TRI ODVOJENA LICA "Oče sveti, sačuvaj ih u svoje ime, koje si mi dao, da budu jedno - kao što smo mi." (Jovan 17:11) MORA DA UČI DA BOG OTAC I ISUS HRIST IMAJU TELA "Pogledajte moje ruke i moje noge - ja sam glavom. Opipajte me i vidite, jer duh nema mesa i kostiju - kao što vidite da ja imam... A oni mu dadoše komad pečene ribe; on uze i pojede pred njima." (Luka 24: 36-39) "I kad to reče, bi uznet pred njihovim očima, i jedan oblak ga uze od njihovih pogleda." (Dela 1: 9-11) CRKVENI SVEŠTENICI MORAJU BITO OD BOGA POZVANI "I niko sam sebi ne uzima ove časti, nego ga Bog poziva - kao i Aarona." (Jevrej 5:4, Izlaz 40:13-16, Izlaz 25:1) PRAVA CRKVA DOBIJA OTKRIVENJA OD BOGA "Jer Gospod Gospod ne čini ništa ne otkrivši prethodno tajne svoje slugama svojim prorocima." (Amos 3: 7) "Ti si Mesija, sin živoga Boga! Isus mu reče: Blago tebi, Simon Barjona; jer to ti nije otkrilo meso i krv, već moj Otac na nebu." (Matej 16: 13-17, 20) PRAVA CRKVA JE CRKVA MISIONARSKOG RADA "Zato idite i načinite sve narode mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam naložio; (Matej 28:19-20) PRAVA CRKVA MORA BITI OBNOVLJENA "Njega treba da nebo pridrži do vremena obnove svega što obeća Bog ustima proroka svojih odveka." (Dela 3:19-20) MORA IMATI KRŠTENJE ZA MRTVE "Šta dakle čine oni koji se krste za mrtve? Ako mrtvi uopšte ne vaskrsavaju, zašto se krste za njih?" (1. Kor. 15:29) ZAŠTO SU OVE STVARI VAŽNE? "Isus Hristos je isti juče i danas i doveka." (Jevrejima 13:8) "PO NJIHOVIM PLODOVIMA ĆE TE IH PREPOZNATI" (Matej 7:20)

Šta je Knjiga "Učenje i Zaveti" Učenje i zaveti je zbirka božanskih otkrivenja i nadahnutih izjava datih za uspostavljanje i uređivanje carstva Božjeg na zemlji u poslednjim danima. Iako je većina odseka upućena članovima Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, poruke, upozorenja i opomene su na korist čitavom ljudskom rodu i sadrže poziv svim ljudima, svugde, da poslušaju glas Gospoda Isusa Hrista koji im govori zarad njihovog vremenskog blagostanja i njihovog večnog spasenja. Većina otkrivenja u ovoj zbirci, primljena je preko Džozefa Smita ml, prvog proroka i predsednika Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana. Ostala potiču od nekih njegovih naslednika u Predsedništvu (videti uvod u UiZ 135, 136, i 138 i Zvanični proglas 1 i 2). Knjiga Učenja i zaveta jedno je od standardnih dela crkve zajedno sa svetom Biblijom, Mormonovom knjigom i Dragocenim biserom. Ipak, knjiga Učenje i zaveti je jedinstvena zato što nije prevod drevnih dokumenata, već je novijeg datuma i data je od Boga preko Njegovih izabranih proroka za obnovu Njegovog svetog dela i uspostavljanje carstva Božjeg na zemlji u ovim danima. U otkrivenjima se zapaža nežan ali postojan glas Gospoda Isusa Hrista koji nanovo govori u razdoblju punine vremena, a delo koje je u njoj započeto priprema je za Njegov Drugi dolazak, da bi se reči ispunile i uskladile sa rečima svih svetih proroka od postanka sveta. ODSEK 1: Glas upozorenja za sve ljude "Poslušaj, o narode crkve moje, govori glas onoga koji boravi na visini i čije su oči nad svim ljudima; da, zaista kažem: Poslušajte, vi narodi izdaleka; i vi koji ste na ostrvima morskim, poslušajte zajedno. Jer zaista, glas Gospodnji je upućen svim ljudima i niko ga neće izbeći; i nema oka koje neće videti, niti uha koje neće čuti, niti srca koje neće biti duboko dirnuto. A pobunjenici će biti pogođeni velikom tugom; jer će se o njihovom bezakonju govoriti na vrhovima krovova, a njihova tajna dela će se otkriti. I glas upozorenja biće upućen svim ljudima, ustima mojih učenika, koje izabrah u ove poslednje dane. I oni će poći i niko ih neće zaustaviti, jer ja Gospod im zapovedih. Gle, ovo je moja vlast, i vlast slugu mojih, i moj uvod u knjigu zapovesti, koje im dahoh da ih vama objave, o stanovnici zemlje. Stoga, boj se i drhti, o narode, jer šta ja Gospod u njima proglasih, ispuniće se. I zaista, kažem vam, da je onima koji izađu pronoseći ove vesti stanovnicima zemlje data vlast da pečate kako na zemlji tako i na nebu, neverne i buntovne; Da, zaista, da ih zapečate do dana kada će se gnev Božji izliti na opake preko svake mere – Do dana kada će Gospod doći da nagradi svakoga po delima njegovim i odmeri svakome po meri kojom je on odmeravao bližnjemu svojemu. Stoga je glas Gospodnji poslat svim krajevima zemaljskim, da svi koji žele da čuju mogu čuti. Pripremite se, pripremite se za ono što će doći, jer Gospod je blizu; I srdžba se Gospodnja raspali, a mač je njegov opran na nebu i pašće na stanovnike zemlje. A mišica Gospodnja će se otkriti; i dolazi dan kada će oni, koji ne poslušaju glas Gospodnji, niti glas slugu njegovih, niti se osvrću na reči proroka i apostola, biti isključeni iz naroda; Jer oni odstupiše od mojih obreda i prekršiše moj večni zavet; Oni ne traže od Gospoda da uspostavi svoju pravednost, nego svako hoda sopstvenim putem i prema obličju sopstvenog boga, čije obličje je nalik svetu i čija srž je ona idolska, što stari i propada u Vavilonu, i to Vavilonu velikom koji će pasti. Stoga, ja Gospod, znajući za nevolju koja će sići na stanovnike zemlje, pozvah slugu svoga Džozefa Smita ml. i govorah mu sa neba i dadoh mu zapovesti; Takođe dadoh zapovesti drugima, da to proglase svetu; da bi sve ovo moglo biti ispunjeno, kako proroci napisaše – Ono što je slabo u svetu izaći će i slomiti moćne i snažne, kako niko ne bi savetovao bližnjeg svog, niti se uzdao u mišicu telesnu – Nego da bi svako mogao da govori u ime Gospoda Boga, i to Spasitelja sveta. Da bi se vera mogla uvećati na zemlji; Da bi se moj večni zavet mogao uspostaviti; Da bi puninu jevanđelja moga proglašavali slabi i prosti sve do kraja sveta, i pred carevima i vladarima. Gle, ja sam Bog i ja to rekoh; ove zapovesti su od mene, i dao sam ih slugama svojim u slabosti njihovoj, takvim jezikom, da bi mogli razumeti. Jer ja Gospod ne mogu da gledam na greh ni sa najmanjom merom popustljivosti; Ipak, onom koji se pokaje i drži zapovesti Gospodnje, oprostiće mu se; A onom koji se ne pokaje, oduzeće se čak i ona svetlost koju beše primio; jer moj Duh se neće uvek naprezati oko čoveka, govori Gospod nad vojskama. Ponovo, zaista vam kažem, o stanovnici zemlje: ja Gospod sam voljan da ovo obznanim svakom telu. Jer ne gledam ko je ko i hoću da svi oni znaju da dan brzo dolazi; još nije taj čas, ali je sasvim blizu, kada će mir biti oduzet sa zemlje, a đavo će imati moć nad svojim gospodarstvom. Takođe će Gospod imati moć nad svecima svojim, i vladaće u njihovoj sredini, i sići će na sud Edomcima, ili svetu. Istražujte ove zapovesti, jer su one istinite i verne, a proroštva i obećanja koja su u njima će se sva ispuniti. Šta ja Gospod rekoh, rekoh, i ne izvinjavam se; a iako nebo i zemlja prođu, moja reč neće proći, nego će se sve ispuniti, bilo glasom mojim ili glasom slugu mojih, isto je. Jer evo, i gle, Gospod je Bog, a Duh svedoči, a svedočanstvo je istinito i istina ostaje u veke vekova. Amen." (Učenje i Zaveti 1 - Otkrivenje dato preko proroka Džozefa Smita 1. novembra 1831)

Mi verujemo da su se Petar, Jakov i Jovan javili Josephu Smithu i Oliveru Cowderiju 1829. godine, gde su ih zaredili u Melhisedekovo sveštenstvo i dali im apostolstvo i tako ga vratili ponovo na zemlju. Mi verujemo da bez apostolstva ne postoje ključevi carstva i tako crkva može biti samo Hristova ako stoji na temelju apostola i proroka i Hristom kao kamen ivičnjakom. Što se mene tiče, ruke mi je položio Otto G. Burkhardt 1987.g. a njemu su ruke položene od Alvin R. Dyer 1961.g. a njemu su položene ruke od Joseph Fielding Smith 1927.g. a njemu su položene ruke od Joseph F. Smith 1910.g. a njemu su položene ruke od Brigham Young 1866. g. a njemu su položene ruke od David Whitmer i Martin Harris 1835.g. a njima su položene ruke od Joseph Smitha i Oliver Cowdery 1835.g. a njima su položene ruke od Petra, Jakova i Jovana 1829.g. a njima su položene ruke od našeg Gospoda Isusa Hrista (Jovan 15:16)

Da čista ljubaje istinska iskrena ljubav, ili drugim rečima ljubav Hristova

To je tačno, istoričari tvrde da je Mitraizam nastao u prvom veku a došao mu je kraj u šestom veku. https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9C%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC

Piše Izabrani, znači ne uzimaju svojevoljno tu čast. “I niko sam sebi ne prisvaja tu čast, nego ga na to poziva Bog, kao i Arona. (Jevrejima 5:1–4). Kako je izabran Aaron? Direktno kroz otkrivenje od Boga kroz proroka Mojsija. "Dovedi k sebi od Izraelovih sinova svog brata Arona sa njegovim sinovima, da mi služi kao sveštenik: Aron i Aronovi sinovi Nadav i Abihud, Eleazar i Itamar." (Izlazak 28:1). “Obuci Arona u svete haljine i pomaži ga i osveštaj ga, da mi vrši službu svešteničku. I sinovima njegovim zapovedi neka mi pristupe, i obuci im košulje. I pomaži ih, kao što pomažeš oca njihovog, da mi vrše službu svešteničku; i pomazanje njihovo biće im, za večno sveštenstvo od kolena do kolena. I učini Mojsije sve, kako mu zapovedi Gospod tako učini." (Izl 40:12-16) Od koga ste vi izabrani? Ko vam je položio ruke i postavio vas za sveštenika? Sveta pisma uče, da je Hrist izabrao apostole i 70 učenika i dao im “CARSKO SVEŠTENSTVO”, a oni su izabrali starešine (Prezbitere) po crkvama. "..pošto su te starešine rukopoložili." (1 Tim 4:14) "...kako sam položio svoje ruke na tebe." (2 Tim 1:6) "I ne mogaše onde učiniti ni jednoga čuda, sem što izleči malo bolesnika stavivši ruke na njih. I čuđaše se zbog njihovog neverovanja." (Marko 6:6) "blagoslovi ih, stavljajući ruke na njih." (Marko 10:15,16) "Tada ih izvede do Vitanije, podiže svoje ruke i blagoslovi ih." (Luka 24:50) "Ruke ne polaži brzo ni na koga..." (1 Tim 5:22) "...postaviše (ih) pred apostole, koji se pomoliše Bogu i položiše ruke na njih." (Dela 6:2-6) Sve ovo se opisuje u jednom vremenu ka da nije bilo crkvenih zgrada jer su ti izabrani bili Crkva Hristova, jer su u sebi mosili sveti poziv i sveto sveštenstvo, od Hrista preko apostola.

Tako uče sveta pisma a ne ja. Isus se sluša ako čitamo sveta pisma, jer su tamo njegove reći zapisane i ako molimo za lična otkrivenja. Tačno je da crkva Hristova nije jedna zgrada, nego je jedna zajednica svetih, koji su sebe posvetili Hristu, primanjem krštenja u vodi i primanjem Dara Duha svetoga. A primanje takvih obreda i uredba se mogu primiti SAMO od ovlaćenih lica koji su kao apostoli postavljeni od Hrista. Tu vlast nazivamo sveštenstvo ili kako Pavle kaže, sveštenstvo po redu Melhisedeka čiji je prvosveštenik sam Isus Hrist. Apostoli su takvu vlast dobili od Hrista: "I dozvav svojih dvanaest učenika dade im vlast nad nečistim duhovima da ih izgone, i da leče svaku bolest i svaku slabost." (Mateja 10:1) "A hodeći propovedajte i govorite da se približilo carstvo nebesko. Bolesne lečite, mrtve dižite, gubave čistite, demone izgonite; zabadava dobiste, zabadava dajite.." (Mateja 10:7,8) Da Bog ne priznaje dela bez vlast pokazuje primer, gde su neki videvši od Pavla pokušali bez sveštenstva da isteraju demone: "A i neki od Judejaca koji su skitaliod mesta do mesta pokušavali su isterivati demoneprizivanjem imena Gospoda Isusa nad onima koji su biliopsednuti zlim duhovima. Govorili su: „Zapovedam vam uime Isusa koga Pavle propoveda!” Bilo je tako sedamsinova nekog Skeve, judejskog svešteničkog glavara, kojisu to činili. Ali zli duh im je rekao: „Poznajem Isusa iznam Pavla, ali ko ste vi?” Tada je čovek koji je bioopsednut zlim duhom skočio na njih, sve ih savladao ipretukao, tako da su goli i izranjavani pobegli iz te kuće." (Dela 19:13-16) Eto ako bilo šta činimo bez svešteničke vlasti, to Bog neće da prizna i na kraju će reći “ko ste vi”? Tačno je da se trebamo u “Duhu i istini moliti”, samo trebamo prethodno primiti Duha svetoga. A to je samo moguće primanjem Dara Duha svetoga od ovlašćenih lica u Hristovoj crkvi. Činjenica je da je Isus uspostavio jedni crkvu kao zajednicu svetih, i zato se metfora o deset devica, primer za članove Hrisove crkve koji čekuju na njegov dolazak. Pet će biti spremne a pet neće. Isus je jasno rekao da onaj koji ne ulazi na vrata, je lopov. Isus je vrata, a njegova crkva dovodi ljude Hristu da bi ih On spasio.

Isus Hrist je bio u preegzistenciji Jehova i sa tim je bio poslat od Boga Oca da bude Bog Jevreja. Kasnije je On sišao sa Neba i postao čovek. U starom zavetu Bog Jehova govori Mojsiju, ti ćeš biti Bog Faraonu kao što sam ja vaš Bog. Što znači, kao što On šalje Mojsija u Egipat, tako šalje Bog Otac njega na zemlju. Mormonova knjiga keže: "I evo.. Ja bih da razumete da će sam Bog sići među decu čovečju i otkupiti svoj narod. I jer prebiva u telu, zvaće se Sin Božji... I tako telo, postajući podložno Duhu, ili Sin Ocu, koji su jedan Bog, trpi iskušenje i ne popušta iskušenju, nego dopušta da bude izrugivan i bičevan i odbačen, i da Ga se Njegov narod odrekne." (Mosija 15:1-5) "Imam razlog da hvalim Boga svoga i Spasitelja Isusa Hrista, što On izvede očeve naše iz zemlje jerusalimske, i što meni i mome narodu dade toliko znanja na spasenje duša naših." (3 Nefi 5:20) "Gle, ja sam Isus Hrist, Sin Božji. Ja stvorih nebo i zemlju i sve što je na njima. Bejah sa Ocem od početka. Ja sam u Ocu, a Otac u meni, i u meni Otac proslavi ime svoje." (3 Nefi 9:15) "I dogodi se da On ispruži ruku svoju i obrati se narodu, govoreći: Gle, Ja sam Isus Hrist za koga proroci posvedočiše da će doći na svet. ...Ustanite i dođite k meni da stavite ruke svoje na rebra moja, i da dodirnete belege od klinova na rukama mojim i nogama mojim, da možete znati da sam ja Bog Izraelov i Bog cele zemlje, i da bejah pogubljen za grehe sveta." (3 Nefi 11)

Šta je čista ljubav? Spasiteljev život odražava njegovu čistu ljubav prema svim ljudima. Čak je i život dao za nas. Ovo je čista ljubav koju ima Spasitelj Isus Hrist. Zapovedio nam je da volimo jedni druge kao što On voli nas. Sveto pismo nam kaže da čista ljubav dolazi iz čistog srca (videti 1. Timoteju 1:5). Imamo čistu ljubav kada izražavamo iskrenu brigu i saosećanje za svu našu braću i sestre iz srca. Čista ljubav je najveća od svih vrlina „Stoga, ljubljena braćo moja, nemate li milosrđa, ništa ste, jer milosrđe nikad ne prestaje. Stoga, prianjajte uz milosrđe, koje je od svega najveće, jer sve mora prestati – Ali milosrđe je čista ljubav Hristova, i traje zauvek. I ko god se nađe da ga ima u poslednji dan, biće mu dobro.“ (Moroni 7:46-47); „Kad bih imao dar proricanja i kad bih znao sve tajne i imao sve znanje i kad bih imao svu veru, tako da bih mogao i gore da premeštam, a ljubavi ne bih imao, bio bih ništa." (1. Korinćanima 13:2). „Stoga, dade Gospod Bog zapovest da svi ljudi imaju milosrđa, a to milosrđe je ljubav. A ukoliko milosrđa nemaju ništa su." (2. Nefi 26:30). Spasitelj nam je dao svoj primer da sledimo. On je bio Sin Božiji. Imao je savršenu ljubav i pokazao nam je kako da volimo. Svojim primerom nam je pokazao da su duhovne i telesne potrebe naših bližnjih podjednako važne kao i naše. Pre nego što je dao život za nas, rekao je: »Ovo je moja zapovest: Volite jedan drugoga kao što sam ja voleo vas. Niko nema veću ljubav od ove - da neko položi svoj život za svoje prijatelje.“ (Jovan 15:12-13). „I opet, sećam se da reče da ljubiš svet, toliko da život svoj polažeš za svet. ...I evo, znam da je ta ljubav, koju imaš za decu čovečju, milosrđe. Stoga, ne budu li ljudi imali milosrđa ne mogu baštiniti to mesto koje Ti pripremi u stanovima Oca svoga.“ (Eter 12:33-34). Možda nije potrebno da položimo svoje živote kao što je to učinio Spasitelj. Ali možemo imati čistu ljubav ako ga učinimo središtem naših života i sledimo njegov primer i učenja. Poput Spasitelja, i mi možemo blagosloviti živote naše braće i sestara ovde na zemlji. Čista ljubav uključuje davanje bolesnima, napaćenima i siromašnima Spasitelj nam je dao mnoga učenja u obliku priča ili parabola. Parabola o milosrdnom Samarićaninu nas uči da treba da dajemo onima kojima je potrebna, bilo da su naši prijatelji ili ne (videti Luka 10:30–37) U poređenju, Spasitelj kaže da je čovek otputovao u drugi grad. Na putu su ga napali razbojnici. Ukrali su mu odeću i novac i pretukli ga, ostavivši ga polumrtvog. Došao je sveštenik, video ga i prošao pored njega. Onda je naišao stražar iz hrama, pogledao ga i nastavio svojim putem. Međutim, naišao je jedan Samarićanin, kojeg su Jevreji prezirali, i kada je ugledao čoveka, sažalilo mu se. Kleknuvši pored njega, dobri Samaroćanin mu je previo rane i poveo ga na magarcu u gostionicu. Platio je gostioničaru da ga čuva čoveka dok se ne oporavi. Isus je poučavao da treba da damo hranu gladnima, sklonište potrebnima i odeću siromašnima. Kada obilazimo bolesne i one u zatvoru, kao da sve to radimo za njega. On nam obećava da ćemo, ako budemo činili sve ove stvari, naslediti njegovo carstvo. (Vidi Matej 25:34–46.) Ne smemo težiti da sudimo da li neko zaslužuje našu pomoć ili ne. "Reći ćeš možda: Čovek je sam prouzrokovao svoju bedu. Zadržaću, stoga, ruku svoju i neću mu dati od hrane svoje, niti ću mu pružiti od imetka svoga da ne bi trpeo, jer kazne su njegove pravedne – Ali kažem ti, o čoveče, ko god to čini ima velik razlog da se kaje, a ukoliko se ne pokaje zbog onog što učini, propada zauvek i nema udela u carstvu Božjem." (Mosija 4:17-18). Ako smo se prvo pobrinuli za potrebe svoje porodice, onda moramo pomoći onima kojima je pomoć potrebna. Na ovaj način bićemo kao naš Otac na nebesima, koji čini da kiša pada i na pravednike i na nepravedne (videti Matej 5:44–45). Postavimo sebi sledeća pitanja: "Da li sam danas učinio nešto dobro na svetu? Da li sam pomogao nekome u nevolji?". To je formula za sreću! To je recept za zadovoljstvo, za unutrašnji mir - osećati nadahnutu zahvalnost prema drugom čoveku. Naše mogućnosti da damo nešto od sebe su zaista beskrajne, ali mogu i nestati. Postoje srca koja treba usrećiti. Ima lepih reči. Ima poklona koje treba dati. Postoje dela koja treba učiniti. Ima duša koje treba spasiti“ Čista ljubav dolazi iz srca Čak i kada dajemo onima kojima je potrebno, trebamo to činiti sa osećanjem ljubavi prema njima. (videti 1. Jovanova 3:16–17). Apostol Pavle je poučavao da smo, kada imamo čistu ljubav, ispunjeni dobrim osećanjima prema svim ljudima. Mi smo strpljivi i ljubazni. Nismo hvalisavi ili arogantni, sebični ili nepristojni. Kada imamo čistu ljubav, niti se sećamo niti se radujemo zlu koje čine drugi. Niti činimo dobro samo zato što nam to koristi. Umesto toga, delimo radost onih koji žive po istini. Kada imamo čistu ljubav, mi smo odani, verujemo u najbolje u drugima i ljubazni smo prema njima. Sveto pismo uči da „ljubav nikada ne prestaje“. (Vidi 1. Korinćanima 13:4–8.) Spasitelj nam je bio primer kako se treba osećati prema drugima i kako se prema njima ponašati. Prezirao je zlo, ali je voleo grešnike uprkos njihovim gresima. Osećao je saosećanje prema deci, starima, siromašnima i potrebitima. Imao je tako veliku ljubav da je mogao moliti našeg Nebeskog Oca da oprosti vojnicima koji su mu zabijali eksere u ruke i noge (videti Luka 23:34). Naučio nas je da ako ne opraštamo drugima, naš nebeski Otac neće oprostiti nama (videti Matej 18:33–35). Rekao je: „A ja vam kažem: Ljubite neprijatelje svoje i molite se za one koji vas progone... Ako volite one koji vas ljube, kakvu ćete nagradu imati (Matej 5:44, 46). Moramo naučiti da osećamo prema drugima kao što je Isus osećao. Razvijanje vrline čiste ljubavi Jedan od načina na koji možemo da osetimo čistu ljubav je proučavanje života Isusa Hrista i pridržavanje njegovih zapovesti. Možemo da proučavamo šta je on radio u određenim situacijama i da uradimo isto kada se nađemo u sličnoj situaciji. Drugo, kada nemamo osećanja čiste ljubavi, možemo se moliti da ih dobijemo. „Molite se Ocu svom snagom srca, da se ispunite onom ljubavlju koju On podari svima onima koji su pravi sledbenici Sina Njegovog, Isusa Hrista." (Moroni 7:48). Treće, možemo naučiti da volimo sebe, što znači da razumemo svoju pravu vrednost kao deca našeg Nebeskog Oca. Spasitelj je poučavao da moramo da volimo druge kao što volimo sebe (videti Matej 22:39). Da bismo voleli sebe, moramo imati samopoštovanje i poverenje u sebe. To znači da moramo biti poslušni načelima jevanđelja. Moramo se pokajati za bilo kakva nedela. Moramo da oprostimo sebi nakon što smo se pokajali. Više ćemo voleti sebe ako osetimo duboko, utešno uverenje da nas Spasitelj zaista voli. Četvrto, možemo izbeći da mislimo da smo bolji od drugih ljudi. Možemo biti strpljivi sa njihovim greškama. Što smo bliže našem Nebeskom Ocu, to smo skloniji da sa sažaljenjem gledamo na duše koje propadaju, osećamo da želimo da ih podignemo na svoja ramena i njihove grehe bacimo iza sebe. »I duša mi ogladne i klekoh pred Tvorcem svojim i zavapih Mu u snažnoj molitvi i molbi za dušu svoju. I ceo dan vapljah k Njemu, da, i kada noć pade ja još uvek glas svoj visoko dizah da dopre do nebesa. I dođe mi glas, govoreći: Enose, gresi su ti oprošteni i bićeš blagosloven. Zbog vere tvoje u Hrista koga nikada pre niti ču niti vide.“ (Enos 1:4-5). Gospod je obećao da će nam zbog vere i ljubavi u Hrista uvek oprostiti naše grehe.

Mi ne činimo dobra dela da bi nas ona spasila, nego kao znak naše vere u Hrista, da bi bili tako verom i milošću spašeni. Jer znamo da je vera bez dela mrtva. Zato se trudimo da činimo sve što je Isus rekao da bi mu pokazali našu ljubav i veru u Njega. Jer ko nema dobra dela on nema ni veru, a "bez vere nije moguće ugoditi Bogu.." (Jevrejima 11:6)

Katolička crkva nije postojala u prva tri veka, a postoji gomila spisa iz tog perioda koji opisuje praksu nedelje kao novog dana šabata: Varnava iz Aleksandrije kaže: „Radi toga slavimo prvi dan u radosti, na kome je Isus ustao od mrtvih, a posle toga se nama objavio i na Nebo otišao" (Poslanica Varnave, Aleksandrija, oko 100g.) Ignacije Antiohijski (umro 107. god.) kaže: “Oni koji su živeli po starom uređenju došli su do nove nade i ne slave više Šabat u subotu, nego u nedjelju, dan kad je naš život bio uzidgnut u vis po Hristu i njegovoj smrti”. Didahe, spis iz prvog veka kaže: “U nedjelju u dan Gospodnji saberite se da lomite hleb i da zahvaljujete, nakon što ispovedite svoje grehe, da bi vaša žrtva bila čista”. Iz istog tog vremena potiče i tekst rimskog upravitelja Plinija Mlađeg koji piše caru Trajanu 112. godine: “… tvrde kako se sva njihova krivica sastojala u tome što su se redovito sastajali jednog određenog dana, pre zore, da bi pevali zajedno pesme Hristu…”. Prema gore navedenom, taj “određeni dan” bila je nedjelja. Justin Mučenik (živio od 100. do 165. godine) daje nam najstariji opis nedeljnog bogosluženja: “A u dan zvan dan sunca (nedelja) drži se zajednički sastanak svih, bilo da borave u gradu ili na selu… U dan sunca dolazimo svi na zajednički sastanak jer je to prvi dan, kad Bog otera mrak i te stvori svet, a Isus Hrist istoga dana ustade od mrtvih…” Ignacije Antiohijski (živio od 98. do 117. godine) kaže: “Jer ako još uvek verujemo u judaizam, mi priznajemo da nismo primili Božju milost.” Osmi dan (nedjelja) bio je tema govora i Origena (185–254 g.) koji reče: “Broj osam, koji u sebi sadrži silu uskrsnuća, slika je sveta koji dolazi, ako što je broj sedam simbol sadašnjeg sveta”. To nam svedoči i Viktorin iz Ptuja (oko 304. godine) koji kaže: “Sedmog dana… mi imamo običaj strogog posta da bismo u dan Gospodnji mogli prići našem kruhu izražavajući hvalu”. Zanimljivi su takođe i tzv “mučenici nedelje”, njih 49 hrišćana, koji su mučeni i ubijeni 304. godine jer se nisu hteli odreći da Šabat slave u prvi dan Nedelje, na Dan Gospodnji. Sveštenik Saturnij tada kaže: “Mi moramo slaviti dan Gospodnji. To je naš zakon”. Euzebije Cezarejski (263-339 godina) izričito kaže: “Dok su Jevreji verni Mojsiju žrtvovali pashalno jagnje jednom godišnje… mi, ljudi Novog saveza slavimo našu Pashu svake nedelje”, a na drugom mestu kaže: “Sve ono što je bilo propisano za Šabat, mismo preneli na dan Gospodnji, kao autoritativniji, nadmoćniji, uzvišeniji od Jevrejskog Šabata” i time svedoči da je poštovanje Šabata nedeljom kao Dana Gospodnjeg bila već praksa. Možemo spomenuti i Augustina (354.-430. godina) koji kaže: “Gospodnjim vaskrsenjem bio je objavljen dan Gospodnji Hrišćanima, a ne Jevrejima.”, Ambrozije (339-397 god.) veli: “Prvogjedanablaženotrojstvostvorilosvet, ivaskrsnuonasjeOtkupitelj, kojijepobediosmrt, inasoslobodio”.

Krštenje za mrtve je postojalo, ali je zabranjeno. Krštenje za mrtve je od 397g. na Saboru u Kartagu zabranjeno. Ta tom je saboru zabranjeno sve što se čini reprezentivno za druge. Posle zabrane neke od manjih sekti su i dalje nastavili sa tom praksom. Epifanije iz četvrtog veka piše: „U ovoj zemlji — mislim na Aziju — pa čak i u Galatiji, njihova škola je izuzetno cvetala i do nas je stigla tradicionalna činjenica koja se tiče njih, da su, kada je neko od njih umro bez krštenja, krstili druge u njihovo ime, da ne bi vaskrsenja treba da pretrpe kaznu kao nekršteni.” (Jeresi 8:7.)

Ne možemo mi opravdati nikoga krštenjem, jer krštenje bez pokajanja ne znači ništa. A i nama ne znači krštenje ništa, ako se prethodno nismo pokajali, tek tada krštenje čisti naše grehe. Pored toga Isus je krštenje zapovedio, kao znak saveza sa njim, ali isključivo ako se prethodno pokaju i imaju veru u njega. „Amin, amin, Kažem vam, ako se čovek ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“ (Jovan 3:5). Princip je jednostavan, da bi se čovek nanovo rodio potrebna je vera u Hrista, pa pokajanje, pa krštenje vodom i krštenje duhom. Ali pošto su Milijarde ljudi umrli bez Hrista, značilo bi da su oni zauvek izgubljeni iako nisu krivi za to jer nisu imali šansu da se pokaju i veruju u Hrista. A pošto je Bog pravedan, On će mrtvima propovedati jevanđelje kako to Petar uči: "Jer i Hristos jedanput za grehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede k Bogu, ubijen, istina, bivši telom, no oživevši Duhom; Kojim sišavši propoveda i duhovima koji su u tamnici, Koji nekad ne hteše da slušaju kad ih očekivaše Božije trpljenje u vreme Nojevo, kad se gradjaše kovčeg, u kome malo, to jeste osam duša, ostade od vode." (1. Petrova 3:18-20) "Zato se i mrtvima propovedi jevandjelje, da prime sud po čoveku telom, a po Bogu da žive duhom." (1. Petrova 4 :6) Mesto gde mrtvi prebivaju nazivamo tamnica, oni tamo čekaju vasrksenje i sud. A pošto oni tu nemaju tela nemogu se krstiti, ako se tamo pokaju, to mora neko drugi u telu reprezentativno učini za njih, znači mi. Ipak to ne znači da će se svako pokajati ko čuje za Hrista. Ali pošto mi neznamo ko će se pokajati a ko neće, mi se krstimo za naše pretke, a oni i dalje sami odlučuju da li će prihvatiti to krštenje ili neće. Eto o tome je Pavle govorio kada je pomenuo krštenje za mrtve. Božja kuća je kuća reda.

To je zato što sveti Duh podstiče čoveka da čini dobro. Nemože niko imati Duha svetoga a da nema želju da čini dobro. Zato je skupljanje ulja i pune lampe, činiti dobro i zato se nemože ulje kupiti ukratko pre dolazka Hrista, jer je onda kasno za dobra dela, zato će Hrist reći njima, ne poznajem vas, idite od mene.

Device koje se tu pominju su svih deset članice njegove crkve, jer isčekuju njegov dolazak, a ulje u lampava su njihova dobra dela i služba u Hristovoj crkvi, kao služba Bogu i sledećem. Krštenje i promanje dara duha svetoga kao savezi hrama pripadaju isto u tu kategoriju. Pet koje nisu mudre, to su one koje pripadaju crkvi ali ne trude se da drže zapovesti i ne pripremaju se za dolazak Hrista iako zanaju da će On doći. Pored tih pet mudrih devica, tu pripadaju i oni koji veruju u Hrista i trude se da drže njegove zapovesti ali pripadaju drugim crkvama, ili ne pripadaju nijednoj crkvi i kada bi imali šansu da čuju jevanđelje u istinitoj crkvi oni bi ga od sveg srca prihvatili, ali nisu nikada imali šansu za tako nešto. Takvima je takođe obećano da će naslediti carstvo Božje.

Mormonova knjiga daje odgovor na to pitanje: "Neka, dakle, nijedan čovek među vama nema doli jednu ženu, a inoču da nema ni jednu... Jer budem li hteo, govori Gospod nad vojskama, DA PODIGNEM POTOMSTVO ZA SEBE, ZAPOVEDIĆU SVOM NARODU. Inače, neka poslušaju ovo." (Jakov 2:25-30) Ovde čitamo da je poligamija dozvoljena SAMO ako je Bog zapovedi, da bi podigao sebi potomstvo. Bog je, kako mi verujemo, Josephu Smithu objavio taj princip 1833.g. što je za njega i one koji su saznali za tako nešto, bilo užasno. Smith je odugovlačio sa praksom. tako što su u početku neki počeli sa venčavanje sa više žena, ali bez prakse te zapovesti. Neki pa i On sam su venčalki na sebe starije žene i udovice. Ali i radi progona je bilo veoma teško držati se takve prakse. Tek posle smrti Josepha Smitha i bekstva cele crkve na teritoriju tadašnjeg Meksika, počela je zaprava praksa. 1890 godine je ukinita poligamija kroz jednu objavu datu tadašnjem vođi crkve. Par godina kasnije je to sprovedeno ukidanjem te prakse. Da li će Bog tako nešto opet zapovesti neznam, ja sumnjam u to, jer većina zemalja sveta imau zakone koji zabranjuju poligamiju. Istorijski gledano je ta zapovest bila velika kušnja za crkvu i samo je mali broj praktikovao tako nešto. Ja smatram da je Bolje da ostane ovako kako je danas. Danas je to zabranjeno i iako bi se neko usudio da živi tako, može da bude ekskomuniciran (izbačen ) iz Crkve. Danas postoji jedna manja grupa poligamista u SAD državi Utah, koji to praktikuju. Oni su se odcepili od naše crkve posle zabrane poligamije.

@I-Stamenković Nezaboravimo da jedan Episkom ima poziv da vodi crkvu i tu ne kaže mnogo o tome koje sveštenstvo nosi. Jedan Episkop može da bude sveštenik po Aronu ali i po Melhisedeku, pored toga su Episkopi postavljali Episkope što je onda taj poziv nevažeći, jer su u početku to činili samo apostoli, ili jedan od sedamdesetorice po njihovoj nardbi. Jer su oni jedini imali takvu vlast. Ali apostolstvo više ne postoji. Mislim da je to jedan veoma ozbiljan problem.

Da li postoje svedoci linije do apostola?

Sveta pisma su nam dostupna danas Kada proroci sluge Gospoda govore ili pišu pod uticajem Duha Svetoga, njihove reči postaju Sveta pisma. "A šta god budu govorili podstaknuti Svetim Duhom biće Sveto pismo, biće volja Gospodnja, biće naum Gospodnji, biće reč Gospodnja, biće glas Gospodnji, i moć Božja na spasenje." (UiZ 68:4). Od početka je Gospod zapovedao svojim prorocima da vode zapise o njegovim objavama i postupanjima s njegovom decom. Rekao je: "Jer ja zapovedam svim ljudima, i na istoku i na zapadu, i na severu i na jugu, i na ostrvima morskim, da pišu reči koje im govorim, jer po knjigama koje će biti napisane sudiću svetu, svakom čoveku po delima njegovim, po onom što je zapisano." (2 Nefi 29:11). Crkva Isusa Hrista svetaca posljednjih dana prihvaća četiri knjige kao Sveta pisma: Bibliju, Mormonovu knjigu, Učenje i Zaveti i Dragoceni biser. Te se knjige nazivaju standardna dela Crkve ili kanon svetih pisma. Nadahnute reči naših živih proroka takođe se prihvaćaju kao Sveta pisma. Biblija Biblija je zbirka svetih zapisa koji sadrže Božje objave čoveku. Ti zapisi pokrivaju mnogo stoleća, od vremena Adama do vremena kad su apostoli i Isus Hrist živeli. Napisali su ih mnogi proroci koji su živeli u različitim razdobljima istorije sveta. Biblija je podeljena na dva dela: Stari zavet i Novi zavet. Mnoga proroštva u Starom zavetu pretkazuju dolazak Spasitelja i Otkupitelja. Novi zavet govori o životu toga Spasitelja i Otkupitelja, a to je Isus Hrist. Takođe govori o uspostavljanju njegove Crkve u tom vremenu. Mi "Verujemo da je Biblija reč Božja onoliko koliko je tačno prevedena." (Članci vere 1:8). Mormonova knjiga Mormonova knjiga je sveti zapis o od naroda koji su živeli na američkom kontinentu između 2000. g. pr. Hr. i 400. g. po. Hr. Ona sadrži puninu jevanđelja Isusa Hrista. "Koja sadrži zapise palog naroda, i puninu jevanđelja Isusa Hrista za nejevreje i za Jevreje." (UiZ 20:9) "I opet, starešine, sveštenici i učitelji crkve ove poučavaće načelima jevanđelja moga, koja su u Bibliji i Mormonovoj knjizi, u kojoj je punina jevanđelja." (UiZ 42:12) Mormonova knjiga govori o ukazanju Isusa Hrista drevnim narodima kao i Jevrejima na Američkom kontinenetu posle njegovog vaskrsenja. Joseph Smith je preveo Mormonovu knjigu na engleski jezik darom i moću Božjom. Mormonova knjiga je centralni kamen naše religije. Ona je centralni kamen u našem svjedočenju o Hristu. Ona je centralni kamen našeg učenja. Ona je centralni kamen našeg svedočanstva. Mormonova knjiga je centralni kamen u našem svedočanstvu o Isusu Hristu, a on je sam ugaoni kamen svega što činimo. Ona svedoči o njegovoj stvarnosti s moću i jasnoćom. Ona proširuje naše razumijevanje o učenju spasenja. Mormonova knjiga je bila napisana za naše vreme. U njoj nalazimo uzorak za pripremu za Drugi dolazak Isusa Hrista. Mormonova knjiga podučava nas o istini i iznosi svedočanstvo o Hristu. Ali postoji nešto više. Postoji moć u knjizi koja će poteći vašim životima onoga trena kada započnete ozbiljno proučavanje te knjige. Otkrit ćete veću moć da se oduprete napastima. Otkrit ćete moć da izbegnete obmanu. Naći ćete moć da ostanete na tesnom i uzanom putu. Sveta pisma zovu se ‘reči života’ i to nigde nije veća istina nego u Mormonovoj knjizi. Svaki Svetac poslednjih dana čini proučavanje ove knjige životnim ciljem. Učenje i Zaveti Učenje i Zaveti je knjiga koja sadrži skup raznih objava apostola i proroka iz današnjeg vremena. U odseku 1 te knjige Gospod objavljuje da je knjiga objavljena stanovnicima cele zemlje kako bi ih pripremila za drugi dolazak Isusa Hrista: "Stoga je glas Gospodnji poslat svim krajevima zemaljskim, da svi koji žele da čuju mogu čuti. Pripremite se, pripremite se za ono što će doći, jer Gospod je blizu." ( UiZ 1:11-12). Ova knjiga sadrži objave o Crkvi Isusa Hrista koja je obnovljena u ove posljednje dane. Nekoliko odseka knjige objašnjava organizaciju Crkve i definira službe u sveütenstvu i njihove uloge. Drugi odseci, kao odseci 76 i 88, sadrže veličanstvene istine koje su bile izgubljene za svet stotinama godina. A drugi, poput odseka 29 i 93, objašnjavaju učenja iz Biblije. Osim toga, neki odseci, kao odsek 133, sadrže proroštva o budućim događajima. Bog nam je zapovedio da proučavamo njegove objave u ovoj knjizi: "Istražujte ove zapovesti, jer su one istinite i verne, a proroštva i obećanja koja su u njima će se sva ispuniti." (UiZ 1:37). Dragoceni biser Dragoceni biser sadrži knjigu Mojsijevu, knjigu Avrampvu, te neke nadahnute zapise Josepha Smitha. Knjiga Mojsijeva sadrži izveštaj o nekima od viđenja i zapisa Mojsijevih, kako su objavljeni proroku Josephu Smithu. Ona pojašnjava nauke i učenja koji su bili izgubljeni iz Biblije i daje dodatne podatke o stvaranju zemlje. Joseph Smith je takođe dobio objavu Avramaove knjige koju je preveo darom božjim koja se nalazila na svitku jednog papirusa. Ta knjiga sadrži vredne podatke o stvaranju, jevanđelju, prirodi Boga i sveštenstvu. Zapisi Josepha Smitha uključuju i deo nadahnutog prevoda Biblije od strane Josepha Smitha, izabrane delove iz njegove knjige "Istorija crkva" (History of the Church) kao i Članci naše vere. Reči živih proroka i apostola Osim ove četiri knjige Svetih pisama, nadahnute reči naših živih proroka i apostola su nam takođe kao Sveto pismo. Njihove nam reči dolaze preko konferencije, sabora crkve ili direktno celoj crkvi. Jedan od naših članaka vere kaže: "Verujemo u sve što je Bog otkrio, što otkriva, kao i u to da će tek otkriti mnoge velike i važne stvari koje se odnose na Božje Kraljevstvo." Svako od nas treba da proučava Sveta pisma svaki dan. Ako želimo izbeći zla ovoga sveta, moramo hraniti naše umove istinom i pravednošću koje se nalaze u Svetim pismima. Približit ćemo se Bogu i jedni drugima dok zajedno čitamo i razmišljamo o Svetim pismima. Dok čitamo Sveta pisma, razmišljamo i molimo se o njima, te tražimo od Boga razumijevanje, Duh Sveti će nam posvedočiti o istinitosti toga. Svatko će od nas znati za sebe da je ovo istinito. "Gle, duša moja uživa u onom što je Gospodnje, a srce moje promišlja neprestano o onome što videh i čuh." (2 Nefi 4:16).

Učenja Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana - Proroci Božji "Jer Jehova Bog ne čini ništa ne otkrivši prethodno tajne svoje slugama svojim prorocima." (Amos 3:7). Mnogi ljudi žive u tami, nesigurni u to što je Božja volja. Oni veruju da su nebesa zatvorena i da se ljudi moraju sami suočiti s opasnostima u svetu. Mi znamo da Bog komunicira sa Crkvom preko svojeg proroka. Prorok je čovek kojeg je Bog pozvao da bude njegov predstavnik na zemlji. Kada prorok govori za Boga, to je kao da Bog govori "Šta ja Gospod rekoh, rekoh, i ne izvinjavam se; a iako nebo i zemlja prođu, moja reč neće proći, nego će se sve ispuniti, bilo glasom mojim ili glasom slugu mojih, isto je." (UiZ 1:38) Jedan prorok je takođe poseban svedok za Hrista, koji svedoči o njegovoj božanskoj prirodi i podučava njegovo jevanđelje. Prorok podučava istinu i tumači reč Božju. On poziva nepravedne na pokajanje. On prima objave i smernice od Gospoda za našu korist. On može da vidi budućnost i da pretkaže dolazeće događaje tako da svet može biti upozoren. Prorok može da dođe iz različitih slojeva društva. On može da bude mlad ili star, veoma obrazovan ili bez obrazovanja. On može biti poljoprivrednik, radnik, lekar, advokat, učitelj itd. Drevni proroci su bili obučeni u duge haljine i slično. Današnji su proroci odeveni u odela koja se danas nose. Šta onda ukazuje na pravog proroka? Pravi je prorok uvek odabran od Boga i pozvan kroz ispravnu svešteničku vlast. "Verujemo da čovek mora biti pozvan od Boga putem proroštva, kao i polaganjem ruku onih koji imaju vlast propovedanja i posluživanja jevanđeoskih obreda. Verujemo u isti poredak koji je postojao i u izvornoj Crkvi, naime, u apostole, proroke, pastire, učitelje, jevanđeliste itd." (Članci vere 1:5). Mi, sveci posljednjih dana podržavamo Prvo predsedništvo i dvanaestoricu apostola kao proroke. Međutim, kada govorimo o »proroku Crkve«, mislimo na predsednika Crkve, koji je predsednik velikog sveštenstva. To je većinom jedan od najstarijih apostola. Tokom vremenskih perioda Bog je pozivao proroke da vode ljudski rod Proroci su postojali na zemlji još od dana Adama. Iskustva ovih velikih ljudi uzbuđuju nas i nadahnjuju. Mojsije, prorok iz Starog zaveta, odveo je hiljade od svoga naroda iz Egipta i ropstva u obećanu zemlju. Napisao je prvih pet knjiga Starog zaveta i zabeležio deset zapovesti koje je primio od Boga. Nefi, jedan prorok iz Mormonove knjige, odveden je Božjom rukom sa svojom prodicom i prijateljima iz Jerusalema na Američki kontinent 600 godina pre Hristovog rođenja. Ovaj veliki vođa i kolonizator dao nam je mnoge važne zapise u Mormonovoj knjizi. Jovan Krstitelj bio je izabran da pripremi svet za dolazak Gospoda Isusa Hrista. Kroz Josepha Smitha, proroka posljednjih dana, Gospod je obnovio Crkvu. Joseph Smith je takođe preveo darom Božjim Mormonovu knjigu. Mi imamo danas živog proroka na zemlji Mi imamo proroka koji danas živi na zemlji. Taj prorok je predsednik Crkve Isusa Hrista Svetaca posljednjih dana. On ima pravo na objavu za celu Crkvu. On ima »ključeve carstva« što znači da ima vlast da upravlja celom Crkvom i carstvom Božjim na zemlji, uključujući i sprovođenje svih svešeničkih obreda i uredbi. Nijedna druga osoba osim izabranog proroka i predsednika crkve ne može primati Božju volju i objave za sve pripadnike crkve. Gospod je rekao: "Ni u jednom trenutku neće biti više od jednog na zemlji kome su povereni ova vlast i ključevi ovog sveštenstva." (UiZ 132:7) Predsedniku Crkve pomažu njegovi savetnici u Prvom predsedništvu i članovi veća dvanaestorice, koji su takođe proroci, vidioci i objavitelji. Trebamo da činimo ono što nam proroci govore da činimo. Bivši Predsednik crkve Wilford Woodruff je rekao da proroku nikada neće biti dozvoljeno da zavede Crkvu na krivi put: "Gospodin nikada neće dopustiti meni niti bilo kojem drugom čoveku koji stoji kao predsednik Crkve da vas zavede na pogrešno. To nije u planu. To nije po volji Božjoj. Kad bih to pokušao, Gospod bi me uklonio s mog položaja". Ali i Bog ne želi da slepo sledimo proroka, nego da iskrenom molitvom dobijemo objavu moći Duha svetoga da je On zaista Božji prorok. Trebamo podržavati Gospodinovog proroka Mnogi ljudi smatraju da je lako verovati u proroke iz prošlosti. Ali mnogo više znači verovati u živog proroka i slediti ga. Dva puta u godini na saborima crkve podižemo svoju ruku kako bismo iskazali da svojevoljno podržavamo predsednika Crkve kao proroka, vidioca i objavitelja. Kako mi možemo da podržimo proroka? Trebamo da se molimo za njega. Njegov je teret težak, i Njemu je potrebna naša molitva da bi bio ojačan. Takođe trebamo da učimo njegove nadahnute reči, koje su nama upućene. Ako imamo svedočanstvo da je On zaista od Boga pozvan, onda ga trebamo slediti kao i njegova nadahnuta učenja. Što znači da ne biramo delimično da slušamo njegove nadahnute savete a da odbacimo ono što nam je neugodno ili teško. Gospod nam je zapovedio da sledimo nadahnuta učenja njegovog proroka: "Dakle, po pitanju crkve, osvrtaćete se na sve reči njegove i zapovesti koje će vam dati kad ih primi, hodajući u svoj svetosti preda mnom; Jer ćete njegove reči primiti, kao da su iz usta mojih, sa svim strpljenjem i verom." (UiZ 21:4-5) Gospod nikada neće dozvoliti predsedniku Crkve da nas zavede na krivi put. Veliki blagoslovi slede ako smo poslušni proroku Ako budemo poslušni, Gospod obećava: "Jer ako ovo budete činili vrata vas paklena neće nadvladati; da, a Gospod Bog će raspršiti moći tame pred vama, i učiniće da se nebesa protresu za vaše dobro, i slavu imena Njegova." (UiZ 21:6) Kada postupamo onako kako nas naš prorok upućuje, blagoslovi se izlivaju s neba. Da bi opstala, Crkva mora biti izgrađena na pravom temelju "na temelju apostola i proroka, a ugaoni kamen temeljac je sam Isus Hrist." (Efescima 2:20) Mi smo blagoslovljeni u ovom nesigurnom svetu što imamo proroka kroz kojega Gospod objavljuje svoju volju.

Isus je podučavao: »Stoga se uvek morate moliti Ocu u ime moje« (3 Nefi 18:19). Molitva je jedan od najvećih blagoslova koje imamo dok smo ovde na zemlji. Kroz molitvu možemo svakodnevno komunicirati s našim Nebeskim Ocem i tražiti njegovo vodstvo. Molitva je iskren, otvoren razgovor s našim Nebeskim Ocem. Trebamo se moliti Bogu i nikome drugome. Ne molimo se nijednom drugom biću niti ičemu što je načinio čovek ili Bog: „Ja sam Gospod, tvoj Bog... Nemoj imati drugih bogova osim mene." (Izlazak 20:3-5). Zašto se molimo? Molitva je bila važan dio jevanđelja od početka sveta. Anđeo Gospodnji zapovedio je Adamu i Evi da se pokaju i prizivaju Boga u ime Sina: "Stoga, sve što budeš činio činićeš u ime Sina, i pokajaćeš se i prizivaćeš Boga u ime Sina zauvek." (Mojsije 5:8). Ovu zapovest nikada Bog nije povukao nazad. Molitva će nam pomoći da se približimo Bogu. Naše molitve utiču na sve naše misli, reči i dela. Trebamo da se molimo za snagu da se odupremo iskušenjima Sotone i njegovih sledbenika. "Zaista, zaista, kažem vam, morate uvek bdeti i moliti se, da vas đavo ne bi iskušao i zasužnjene poveo za sobom." (3 Nefi 18:15). "Moli se uvek, da možeš da izađeš kao pobednik; da, da možeš da pobediš Sotonu, i da pobegneš iz ruku slugu sotonskih koje podržavaju njegovo delo." (UiZ 10:5). Trebamo da se molimo i da priznamo svoje grehe Bogu i tražimo da nam oprosti. "Ne govori: O, Bože zahvalni smo ti što smo bolji od braće naše, već radije kaži: O, Gospode oprosti mi nedostojnost moju, i u milosti se seti braće moje – da, svaki put priznaj pred Bogom nedostojnost svoju." (Alma 38:14). Trebamo da se molimo za Božje vođstvo i pomoć u svom svakodnevnom životu. Takođe treba da se molimo i za naše porodice i prijatelje, naše susede, naše useve i stoku, naš svakodnevni posao i naše druge aktivnosti. Trebamo da se molimo za zaštitu od naših neprijatelja. "Stoga, neka vam Bog podari, braćo moja, da počnete da ispoljavate svoju veru ka pokajanju, da počnete da prizivate Njegovo sveto ime, da bi On imao milosti prema vama; Da, vapite Njemu za milost, jer je On moćan da spase. Da, ponizite se i istrajte u molitvi Njemu. Vapite Njemu kada ste na poljima svojim, da, za sva stada svoja. Vapite Njemu u kućama svojim, da za sve ukućane svoje, i ujutro, i u podne, i uveče. Da, vapite Njemu protiv moći neprijatelja svojih. Da, vapite Njemu protiv đavola, koji je neprijatelj svake pravednosti. Vapite Njemu za useve polja svojih, da možete napredovati u njima. Vapite za stada na poljima svojim, da se namnože. Ali, to nije sve, morate izlivati duše svoje u odajama svojim i skrovitim mestima svojim, i u pustinji vašoj. Da, a kada ne vapite Gospodu, nek asrca vaša budu ispunjena, upućena u molitvi Njemu neprestano za dobrobit vašu, a i za dobrobit onih koji su oko vas." (Alma 34:17-27) Trebamo da se molimo da izrazimo ljubav prema našem Nebeskom Ocu i kako bismo se osećali bliži njemu. Trebamo da se molimo našem Nebeskom Ocu da bi mu zahvalili za svako dobro i utehu, kao i za sve što nam daje svaki dan. "Za sve zahvaljujte. Jer je to za vas Božja volja u Hristu Isusu." (1 Solunjanima 5:18) Moramo da se molimo da bi tražili od našeg Nebeskog Oca snagu da živimo po jevanđelju. Trebamo da se molimo kako bismo mogli da ostanemo na tesnom i uskom putu koji vodi u večni život. Moramo da se molimo Bogu, izvoru sve pravednosti, tako da možemo biti pravedni u našim mislima, rječima i delima. Kada se trebamo moliti? Možemo da se molimo kad god osećamo potrebu za komunikacijom s našim Nebeskim Ocem, bilo to u našim mislima tiho ili na glas. Ponekad trebamo biti sami negde gde možemo da mu izlijemo svoju dušu: "Nego, kad se moliš, uđi u svoju sobu, zatvori vrata i moli se svome Ocu, koji je u tajnosti, i uzvratiće ti tvoj Otac, koji gleda u tajnosti". (Matej 6:6). Osim toga, možemo da se molimo tokom naših svakodnevnih aktivnosti. Možemo se moliti dok smo na crkvenom sastanku, kod kuće, hodajući putem ili ulicom, radeći, pripremajući obrok, ili gde bi se god nalazili i što bi god radili. Možemo da se molimo u bilo koje doba dana ili noći. Možemo da se molimo kad smo sami ili kad smo s drugim ljudima. Možemo da se molimo u mislima celo vreme ako želimo. "Da, a kada ne vapite Gospodu, nek srca vaša budu ispunjena, upućena u molitvi Njemu neprestano za dobrobit vašu, a i za dobrobit onih koji su oko vas." (Alma 34:27). Možemo se zaista moliti uvek: "Moli se uvek..." (UiZ 10:5).Ponekad možda nećemo imati želju za molitvom. Možda ćemo biti ljuti, ili obeshrabreni, ili uznemireni. U tim se trenucima posebno trebamo potruditi u molitvi: "I evo, ljubljena braćo moja, opažam da još uvek promišljate u srcima svojim, i žalosti me što moram da govorim o ovome. Jer budete li poslušali Duha koji čoveka uči da se moli, znaćete da morate da se molite, jer zao duh ne uči čoveka da se moli nego ga uči da ne sme da se moli. Ali gle, kažem vam da se morate uvek moliti i ne klonuti, da ništa ne smete izvršavati za Gospoda ukoliko se prvo ne pomolite Ocu u ime Hristovo, da vam posveti čin vaš, da čin vaš može biti za dobrobit duše vaše." (2 Nefi 32:8-9). Svako se od nas lično treba moliti barem svako veče i svako jutro. Sveta pisma govore o molitvi ujutro, u podne i naveče: "Vapite Njemu u kućama svojim, da za sve ukućane svoje, i ujutro, i u podne, i uveče." (Alma 34:21). Zapoveđeno nam je da održavamo porodične molitve tako da naše porodice mogu biti blagoslovljene: "U porodicama svojim molite se Ocu, uvek u ime moje, da žene vaše i deca vaša blagosloveni budu." (3 Nefi 18:21). Tako se od nas očekuje da se molimo kao porodica svako jutro i svako veče. Mi takođe imamo povlasticu da se molimo kako bismo izrazili zahvalnost i zatražili blagoslov za hranu pre svakog obroka. Mi otvaramo i zatvaramo sve naše crkvene sastanke s molitvom. Zahvaljujemo Gospodu na njegovim blagoslovima i tražimo njegovu pomoć tako da ga obožavamo na način koji je njemu ugodan. Kako se trebamo moliti? Bez obzira gde se nalazimo, bilo da stojimo uspravno ili klečimo, bilo da se molimo na glas ili tiho, bilo da se molimo osobno ili u grupi, uvek trebamo da se molimo u veri, "srca iskrenog, sa pravom namerom, imajući veru u Hrista." (Moroni 10:4)Dok se molimo našem Nebeskom Ocu, trebamo mu reći šta zaista osećamo u svojem srcu, poveriti mu se, tražiti njegovo oproštenje, preklinjati ga, zahvaljivati mu, izražavati svoju ljubav prema njemu. Ne bismo trebali ponavljati beznačajne reči i izraze. "Kad se molite, ne brbljajte kao neznabošci jer oni misle da će zbog mnogo reči biti uslišeni. Ne budite, dakle, kao oni jer vaš Otac zna šta vam je potrebno i pre nego što ga zamolite." (Matej 6:7-8) Uvek trebamo tražiti da bude njegova volja, sećajući se da ono što želimo nije uvek najbolje za nas: "I šta god zaištete od Oca u ime moje, što je ispravno, verujući da ćete primiti, gle, daće vam se." (3 Nefi 18:20) Na kraju molitve završavamo u ime Isusa Krista "Morate se, stoga, uvek moliti Ocu u ime moje." (3 Nefi 18:19) Naše su iskrene molitve uvek uslišane. Ponekad odgovor na naše molitve može biti ne, jer ono što smo tražili možda nije najbolje za nas. Ponekad je odgovor da, i mi imamo topao, ugodan osjećaj o onome što trebamo da učinimo. "gle, kažem ti, moraš da proučiš to u umu svome, onda moraš da me upitaš da li je to ispravno, a ako je to ispravno izazvaću da grudi gore u tebi; stoga ćeš osetiti da je to ispravno. Ali ako to nije ispravno takva osećanja imati nećeš, nego će ti misli zamreti i zbog toga ćeš zaboraviti ono što je pogrešno." (UiZ 9:8-9) Ponekad je odgovor »pričekaj malo«. Odgovor na naše molitve primamo u vreme i na način za koji Gospod zna da će nam najviše pomoći. Ponekad Gospod odgovara na naše molitve kroz druge ljude. Dobar prijatelj, muž ili žena, roditelj ili drugi član porodice, crkveni vođa, misionar – bilo ko od ovih pojedinaca može biti nadahnut da izvrši dela koja će biti odgovor na naše molitve. Primer ovoga je iskustvo mlade majke čije je dete bilo ozleđeno u nezgodi kod kuće. Ona nije imala načina da dete odvede kod lekara. Bila je nova u susedstvu i nije poznavala svoje susede. Mlada se majka pomolila za pomoć. Nakon nekoliko minuta sused je došao na vrata govoreći: »Imao sam osećaj da trebam da dođem i da vidim da li vam je potrebna pomoć.« Sused je pomogao mladoj majci da odvede dete kod lekara. Bog nam često daje moć kako bi nam pomogao odgovoriti na vlastite molitve. Dok se molimo za pomoć, trebamo učiniti sve što možemo kako bismo ostvarili ono što želimo. Dok god živimo po jevanđelju Isusa Hrista i uvek se molimo, imat ćemo radost i sreću. »Ponizan budi, a Gospod će, Bog tvoj, voditi tebe za ruku i uslišati molitve tvoje.« (UiZ 112:10).