Nefi

To bi isto značilo, kao što Episkop (Biskup) Rimski uzima pravo autoriteta na sebe a i Patriarh Konstantinopela tvrdi da ima isti autoritet. Ili makar ga smatraju da ga imaju nad drugim. A dilema nastaje bez apostolstva. Ko je tada imao glavni autoritet?

dobo jasno je meni to, ali zašto su bili deo sinajskog rukopisa ako nisu bili deo kanona? Da li to znači da nisu bili nadahnuti? Ko je to odlučio? Ako prethodno nije postojao kanon i kako tvrdoš je sastavljen od pravoslavne crkve, ko je odlučio da poslanica varnave nije bila kanon, kada je varnava kao i brat Isusa Jakov bili jedan od sedamdeset učenika. Sada imamo Jakova kao deo Kanona a Varnavinu poslanicu ne. Zašto?

zašto je iz Sinajskog rukopisa izbačena Poslanica Varnave i Pastir Jarmin? Katolici tvrde da su postajali i tada i da imaju isto apostolsko nasleđe kao i pravoslavna crkva. Pitanje je ko sad ima pravo nasleđe?

Ako već tražite čast što ste spasili 27 knjiga novog zaveta, onda to morate tražiti zajedno sa katolicima, jer ste bili jedna crkva do velikog raskola 1054.g. Pored toga niste vi sastavili kanon, jer je On već postojao kao Sinajski rukopis, iz početka 4, veka, koji je imao dve knjige više.

Do sada nisam našao Bibliju koja je u svemu tačno prevedena, postoje samo bolji prevodi i lošiji.

Jevanđelje po Tomi, Poslanica Varnave, Vaznesenje Isaije, naprimer.

ništa se ja ne žalim, samo tvrdim da u Bibliji nigde ne piše koliko knjiga je deo kanona a koliko nisu. To samo može da nagađamo. Knjigu Enoha sam čitao, Etiopljani je imaju kao Biblijski kanon.

Prvo mi ne odbacujemo Crkvu koju su vodili Apostoli i od koji su nastale 27 knjige novog zaveta, a to znači da je otpadništvo nastalo posle smrti apostola a u 4. veku nije postojala više crkva koja je bila autor 27 knjiga novog zaveta. Vi ste, tj. vaša crkva je uzela te spise i kanonizirala novi zavet, a to ne znači da ti spisi pripadaju samo vašoj crkvi. Jer su oni postojali i pre Atanasija i sakora u Nikeji. Vaša osuda bi bila pravilna, da su to bili vaši spisi koje je Bog vama objavio, ali znamo da su ti spisi objavljeni apostolima i tako su oni autoritet i autori i crkva iz prvog veka. Lepo je što je Nikejska crkva očuvala te spise, ali stim ih to ne čini autorom Novohg zaveta.

Mi verujemo da Biblija nije dobro sastavljena od tadašnje crkve i zato ne priznajemo tu crkvu. Verujemo da je imalo mnogo više apostolskih spisa, a uzeti su u kanon samo oni spisi koji su tada odgovarali crkvi ili su imali svedoke autentičnosti tih spisa. Da su tadašnji vođe bili nadahnuti, sastavili bi Bibliju bolje. Sinajski rukopis je naprimer imao dve knjige više. Veliki broj apokrifa, koji danas postoji i veliki broj nađenih spisa, dokazuju da je u crkvi iz prva dva veka bilo mnogo više nadahnutih objava od 27 knjiga novog zaveta. Etiopijska pravoslavna crkva ima u njihovom kanonu više knjiga od svih drugih. To je razlog pojave Mormonove knjige, da bi donela izgubljena učenje.

Iz Biblije i Mormonove knjige

Da li ste ikada razgovarali sa protestantskim ili evangelističkim hrišćaninom kada u nekom trenutku diskusije, dok ste govorili o razlikama u verovanjima ili prihvaćenim doktrinama, on kaže: „Gde se to učenje nalazi u Bibliji?“ Kada postave ovo pitanje, možda toga nisu ni svesni, ali se pozivaju na pretpostavku koju imaju, a koja je tradicionalno poznata među većinom vernika Biblije kao Sola scriptura ili samo Biblija. Solo scriptura je verovanje ili tradicija koja je nastala iz protestantske reformacije. Kada su članovi Katoličke crkve počeli da se distanciraju od verovanja u živi autoritet crkvenog vođstva, bila im je potrebna zamena. Pošto nisu hteli da gledaju ka crkvi kao autoritetu od Boga, u zamenu nastaje ideja da je sveto pismo jedini autoritet. Ova ideja da je moderna Biblija vrhovni autoritet, a ne standard živih proroka, koji je Bog uvek koristio, je u srži sola skriptura. Sola scriptura je bila centralna tema u reformaciji. Reformacija je u osnovi bila, perspektiva i želja da je ono što Biblija uči, bude jedina tradicija pravo na Sveto pismo, pravo na autoritet njega. To znači samo Biblija. Dakle, i to je naravno razlog zašto često dobijamo odgovor, šta kaže Sveto pismo? To znači da je Sveto pismo, knjige u Bibliji koji su od Boga, božanski inspirisane, ili nadahnute, i da je samo to Sveto pismo konačni autoritet za hrišćane o tome u šta veruju i kako žive. Samo Sveto pismo je konačni autoritet o tim stvarima. Dakle, ovo odbacuje sve druge autoritete bilo koje vrste. Sveto pismo je znači jedino nepogrešivo pravilo vere za bilo koju crkvu. Pošto je pismo nadahnuto, ono je po definiciji vrhovni autoritet. Jer ne može biti višeg autoriteta od samog Boga. Sva ostala pravila vere, verovanja, sabori ili bilo šta drugo što je proizvela sama crkva podleže konačnoj korekciji Božje reči. To je ono što znači solo scripture. Često citiraju stih u 2. Timoteju 3:16. "Sve je Pismo nadahnuto od Boga i korisno za poučavanje, za ukoravanje, za popravljanje, za vaspitavanje u pravednosti, da čovek Božji bude savršen, potpuno opremljen za svako dobro delo." Za njih je pismo konačno, zato je i u stanju da ih, kako piše, učini dovoljnim i opremi za svako dobro delo. Ova uobičajena pretpostavka je razlog zašto vam vaši protestantski prijatelji traže da opravdate svoja verovanja koristeći samo Bibliju. Važno je shvatiti da kada protestant koristi reč Sveto pismo, ono što zapravo misli je 66 knjiga protestantskog kanona. 39 Starog zaveta i 27 Novog zaveta. Takođe će koristiti termin Božja reč da opišu ovih 66 knjiga. Pre nego što pređemo na stvar, želeo bih samo da razjasnim svaku od osnovnih tačaka ovog verovanja naših protestantskih kritičara. Tradicija solo scriptura uči da protestantsku Bibliju treba posmatrati kao da je izdahnuta od Boga i stoga nepogrešiva ili nesposobna za grešku. Kao da ju je sam Bog napisao. Protestantska Biblija je konačni autoritet po pitanjima vere, doktrine, morala i praksi za vernike. Sva učenja o božanskim stvarima podležu joj i moraju biti testirana pravilom ili standardom biblijskog teksta. Za njih tekst protestantske Biblije sadrži sve što je neophodno da bi osoba znala ili verovala da bi bila spasena. Ništa mu se ne sme dodavati ni u jednom trenutku. U neophodnim doktrinama spasenja, biblijski tekst je dovoljno jasan da svaki verujući čitalac razume njegovo istinsko i nameravano značenje. Biblija tumači Bibliju. To znači da kada je odlomak Biblije nejasan čitaocu, drugi jasniji odlomci treba da se koriste za dešifrovanje nejasnih. Sada je važno shvatiti da čak i ako je jedna od ovih pet osnovnih tačaka sola scriptura pogrešna, ceo stav pada. Sada bih želeo da pokažem zašto su ove ideje pogrešne. Pitanje koje zaista treba imati na umu jeste koje razloge imamo da verujemo da je sve što treba da znamo o Božjem otkrivenju celom čovečanstvu sadržano na stranicama protestantskog kanona i da sva spasonosna istina vezana za ovo pitanje treba da bude testirana tim standardom. Uskoro ćete shvatiti, ako već niste, da je ova tradicija sola scriptura osnovni razlog za sva naša neslaganja sa našom evangelističkom braćom i sestrama. Oni jednostavno pretpostavljaju da je to podrazumevani stav i da se slažete sa njima oko toga ili, ako se ne slažete, da vas ili vašu religiju ne treba shvatati ozbiljno. Prvo, Sveto pismo treba posmatrati kao da ga je Bog napisao i da je stoga nepogrešivo ili nesposobno za tako nešto. Ova ideja potiče od grčke reči koju je Pavle koristio u 2. Timoteju 3:16 Theopneustos (θεόπνευστος), često prevedena kao od Boga nadahnuto. Katolički apologeti ističu pravo da je ovo tumačenje ove reči pretpostavka koju treba da dovedemo u pitanje, zašto? „Sve je Pismo "Theopneustos" prevedeno kao Bog nadahnjuje korisno za poučavanje, za ukor, za ispravljanje, za vaspitanje u pravednosti. Zato čujemo često od protestantskih apologeta je da je Pismo jedino nepogrešivo pravilo vere za crkvu jer je ontološki jedinstveno. Ovi apologete tvrde da ako nešto jeste Theopneustos, onda dolazi direktno od Boga. A pošto dolazi direktno od Boga ili je izdahnuto iz njegovih usta, to mora biti nepogrešivo pravilo vere za crkvu. Ipak se u celoj Bibliji nalazi samo jedan takav stih i nigde ne objašnjava značenje Božjeg nadahnuća niti kako to zapravo funkcioniše, ili kada bi svi znali kako to funkcioniše ne bi imali svi tako različita mišljenja o tome. Grčka reč Theopneustos je složenica formirana od dve reči. Mnogi protestanti jednostavno kažu da reč mora imati ovo značenje reči „theo“ i „pneustos“. Ali to je ono što je protestantski teolog D.A. Karson nazvao korenskom zabludom. Ne možete odrediti značenje reči samo na osnovu značenja njenog korena ili sastavnih delova. Karson koristi primer grčke reči „aposttolo“ (apostol) i da je ona srodna glagolu „apostello“ (ja šaljem), ali reč „apostto“ ne znači onaj koji je poslat; njena stvarna upotreba znači glasnik ili predstavnik, tako da se ovde njena uobičajena upotreba u Novom zavetu ne poklapa sa etmološkim ili korenskim delovima reči. Ako je to tako bitno zašto se izraz „Theopneustos“ pojavljuje samo jednom u Bibliji? Dakle, nemamo ništa drugo u Bibliji što bi nam omogućilo poređenje kako bismo pokazali šta ta reč znači. Reći da Theopneustos samo znači Božje nadahnuće, nije od pomoći jer se Theopneustos može prevesti sa aktivnim nadahnućem ali i sa pasivnim. Primarno značenje reči bi onda bilo ono šta Sveto pismo sa nama čini, a ne odakle dolazi ili kakav autoritet ima u crkvi. Svojstvo da je Bog nadahnuće bi se shvatilo kao da je Sveto pismo duhovno životvorno ili spasonosno. Baš kao što je i Bog udahnuo život u Adama da bi ga učinio živim bićem u Postanju 2:7. Po tome bi sveto pismo imalo kvalitet Božjeg nadahnuća koje nam daje duhovni život kao Božjoj deci. Reći da je Biblija nepogrešiva kao što Pavle kaže da joj sam Bog nadahnjuje reči i stoga one ne mogu biti pogrešne nije ništa više od pretpostavke da Theopneustos znači ono što protestanti žele da znači. Razmislite o tome. Reč se koristi samo jednom u celoj Bibliji. I Pavle nikada ne ekstrapolira šta podrazumeva pod tom rečju. Protestanti nemaju živi autoritet poput Pavla da ispravno ili autoritativno tumači reč umesto njih. Drugim rečima, oni odbacuju moderne proroke i stoga nemaju nikakav oblik presuđivanja o bilo kakvom tumačenju bilo čega u Bibliji. Kad god sam pitao svoje protestantske prijatelje kako su pogrešivi ljudi mogli nepogrešivo da zapišu i da pravilno tumače otkrovenja od Boga, skoro uvek sam dobijao isti odgovor: Misterija. Pozivanje na misteriju kada se suočite sa teškim pitanjem u vezi sa vašim nelogičnim stavom nikada mi nije delovalo baš ubedljivo. Ili će reći: „Ne mislite da Bog može da sačuva svoju reč?“ A moj odgovor je da nisam upoznat ni sa jednim autoritativnim izvorom koji tvrdi da Bog oduzima slobodnu volju osobe koja zapisuje otkrovenja od njega. To ne znači da nemamo pouzdane izvore otkrovenja od Boga. Imamo. Mnogo njih, uključujući i Bibliju. Ali oni ne moraju biti nepogrešivi, niti mogu to biti. Reći da pogrešivo ljudsko biće može da izvršava nepogrešive radnje je očigledno kontradiktorno. Ne možete funkcionisati pod pretpostavkom logike i prihvatiti ovu definiciju teoponta. Zatim, 66 knjiga protestantske Biblije su konačni autoritet po pitanjima vere, doktrine, morala i praksi za vernike. Sva učenja o božanskim stvarima podležu joj i moraju biti testirana pravilom ili standardom biblijskog teksta. Božji glas ne može priznati viši ili jednaki autoritet. To je krajnji autoritet u svim stvarima. Jer Bog ne može da se poziva ni na jedan viši autoritet da bi utvrdio istinitost onoga što kaže. Postoji jedno jednostavno pitanje koje rešava ovo pitanje. Gde Biblija kaže da je Biblija konačni autoritet? Ne kaže. Pa, kako su došli do ovog zaključka? Evangelista Frenk Turk majstorski opisuje problem dajući ovakvu izjavu. Sada ćemo primeniti ovaj zakon neprotivrečnosti na nekoliko izjava koje čujete u našoj današnjoj kulturi, a koje pokušavaju da poreknu da istina postoji. U stvari, evo veoma direktnog poricanja postojanja istine. Ljudi će reći da nema istine. Ovo je relativistička postmodernistička tvrdnja. Sada, postoji samo jedan veliki problem sa ovim. Kada neko kaže da nema istine, trebalo bi da postavite toj osobi pitanje. Šta bi trebalo da bude pitanje? Da. Ako neko kaže da nema istine, reći ćete: „Hej, je li to istina? Da li je istina da nema istine? Jer ako je istina da nema istine, tvrdnja da nema istine ne može biti istinita. Ali tvrdi da je istinita. Kada neko kaže nešto što je besmisleno, sve što treba da uradite da biste lako opovrgnuli tu tvrdnju jeste da je okrenete protiv same sebe. Dakle, hajde da pokušamo. Vaš protestantski prijatelj vam kaže da je Biblija konačni autoritet za vernike u Hrista i da se u njoj nalaze sve stvari koje je potrebno znati o spasenju. Sada, ako je to istina, postoje neverovatne implikacije te izjave. Dakle, koje pitanje postavljate? Pitanje je, kao što nas je Frenk naučio, gde Biblija kao konačni autoritet uči da je Biblija konačni autoritet? Ako Biblija ne kaže da je Biblija konačni autoritet, onda vernik u Hrista mora da veruje da je Biblija konačni autoritet? Sada, u zavisnosti od protestanta, možete dobiti nekoliko ili mnogo stihova koje oni... veruju, uče da Biblija uči da je Biblija konačni autoritet. Ali svi ti stihovi koje će vam pokazati imaće barem jednu zajedničku stvar. Nijedan od njih neće pomenuti Bibliju. Možda će reći Božje reči ili Sveto pismo, ali nemojte tako brzo upadati u protestantsku pretpostavku da je protestantski kanon od 66 knjiga sinonim za te termine. Da razjasnimo, da li Biblija sadrži prelepe istine o Isusu Hristu, njegovom jevanđelju i spasenju? Naravno. Ali razmislite o ovome logički. Šta nije postojalo u vreme kada je svaki od biblijskih tekstova pisan? Tako je, protestantska Biblija. Biblija kao antologija ili biblioteka knjiga nije sastavljena u protestantski kanon od 66 knjiga sve do godina nakon što je poslednja knjiga, koja god da je napisana, napisana. Dakle, logički je nemoguće da se Biblija ikada poziva na Bibliju jer Biblija koju protestanti danas čitaju još nije postojala. Pa zašto protestanti veruju da je njihov trenutni kanon konačni autoritet za Božji narod? Oni to jednostavno pretpostavljaju. Kako bi inače mogli autoritativno ili smisleno klasifikovati ono što treba smatrati Sveto pismo? Pogotovo kada nijedan autoritativni izvor na koji se pozivaju nikada nije naveo ili čak pokušao da navede tako nešto. Ovo nas zapravo direktno vodi do naše sledeće tačke. Broj tri, tekstovi Biblije sadrže sve što je neophodno da bi osoba znala ili verovala da bi bila spasena. Ništa se tome ne sme dodavati ni u jednom trenutku. Vestminstersko ispovedanje vere kaže: „Čitav Božji savet u vezi sa svim stvarima neophodnim za njegovu slavu, spasenje čoveka, veru i život je ili izričito utvrđen u protestantskom kanonu, ili se iz njega može izvesti dobrim i neophodnim posledicama, čemu se ništa nikada ne sme dodati, bilo novim otkrovenjima duha ili ljudskim predanjima.“ Da li razumete šta ovo znači? Ništa se nikada ne sme dodati, čak ni otkrovenjima od duha. Čak i ako bi Bog želeo da tome doda još otkrovenja, to bi bilo odbačeno na osnovu ovog simbola vere. Sam Bog bi im se mogao pojaviti i pokušati da ispravi njihova pogrešna shvatanja i oni bi odbacili da je to Bog jer on uči nešto drugačije od onoga što oni tumače pod biblijskim tekstom. Zapamtite, ništa se nikada ne sme dodati bez obzira na izvor, čak ni sam Bog. Drugim rečima, kanon je zatvoren i ne može ga otvoriti čak ni božanstvo. Ova teza zatvorenog kanona je uspostavljena kao pokušaj da se obezbedi izvesna ekskluzivnost onome što se može smatrati Svetim pismom. Ali time je pokrenuo neka svoja nova pitanja. Prvo pitanje koje moramo postaviti ako je kanon zatvoren jeste kako su protestanti uopšte odredili kanon. Da bi razumeli termin Sveto pismo, moramo znati šta on obuhvata. Ako je celokupno Sveto pismo od Boga inspirisano, ono ne identifikuje šta su sva ta pisma. Sada bismo mogli pretpostaviti, da se to odnosi na 73 knjiga Starog i Novog zaveta. Ali čak ni to ne pomaže samo po sebi jer ne definiše koje su knjige u kanonu. Ljudi koji kažu da se vode samo Svetim pismom, kažu kada ih pitam gde vam Sveto pismo govori koje knjige pripadaju Svetom pismu, oni ne odgovore jer očigledno Biblija nigde ne kaže koje knjige pripadaju Svetom pismu. To je nedosledni stav, jer osoba kaže da prihvata samo one stvari koje se nalaze u Svetom pismu. Poziva se na Sveto pismo. Veliča Sveto pismo i naglašava autoritet i važnost Svetog pisma. Ali nikada vam ne kaže tačno koje su knjige Sveto pismo, a koje nisu. Dakle, da bi se branio ovaj stav solos scriptura, neophodno je da se taj branilac zapravo pozove na nešto van Svetog pisma, kako bi odbranio solo scriptura. Pa, kako znate da je Biblija inspirisana reč Božja? Pa, zato što je Bog tako rekao, zar ne? Ipak ovaj zaključak, ne rešava ništa. Na šta protestant može da ukaže kao na uspostavljanje kanona Biblije? Protestant ne može da ukaže na Bibliju da bi imao kanon jer u tekstu nema ničega na šta bi mogao da ukaže. I ne može da ukaže ni na šta van Biblije iz dva razloga. Prvo, ako bi ukazali na nešto iz Biblije da bi potvrdili Bibliju, zar se taj izvor ne bi smatrao autoritativnijim od Biblije? A to ne možemo imati jer smo već utvrdili da ne postoji izvor viši od Biblije. I drugo, zato što nijedan tekst u Bibliji nikada ne daje ničemu van Biblije autoritet da potvrdi Bibliju. Zato ponovo pitam, koji su kriterijumi za to koje spise treba smatrati Svetim pismom i uključiti u božanski kanon? Ako postavite ovo pitanje svojim protestantskim prijateljima, najverovatnije ćete dobiti razne odgovore. Bez obzira na odgovore koje daju, pitanje će uvek biti neizbežno. Pastor Džejms Vajt objašnjava ovako stav svoje crkve. "U osnovi razlog zašto kažemo da je ova knjiga nepogrešiva, i ne kažemo da je to samo gomila starih gluposti kao što to rade drugi ljudi, to je dar vere." U redu. Samo se pitam šta je to što potvrđuje ideju da ovaj dar vere nije samo iluzija? Verujemo da je Biblija istinita zato što Biblija kaže da je istinita? Jedini razlog zašto verujemo da je istinita je taj što nas Bog tera da verujemo? Sada imamo još jedan problem, jer ako mi verujemo u Sveto pismo zato što nam Bog daje dar vere, kako onda mogu da kažem tako nešto jer sa tim ukazujem na drugi autoritet. Kako onda mogu znati da je Biblija istinita, ako nema višeg autoriteta od nje? Oni su dovoljno iskreni jer priznaju da je njihova logika nestabilna i da nemaju zapravo koherentan argument zašto uopšte veruju u Bibliju. Jednostavno rečeno kada kažu daverujudajeBiblijaistinitazato štoihBognavodidaveruju, to bi onda značilo, daverujuuBiblijuzbogdrugogizvoraosimBiblije, ondabitajizvorbioautoritetnijiodBiblijeisoloscriptura pada u vodu.

(2. Petrova 1:4) Starešina Dejvid A. Bednar Veće dvanaestorice apostola Apostol Petar nas podseća da je za učenike Isusa Hrista, Njegove „sve božanstvene sile… koje trebaju k životu i pobožnosti, darovane [su] poznanjem Onoga koji nas pozva slavom i dobrodetelji. Kroz koje se nama darovaše časna i prevelika obećanja, da njih radi imate deo u Božjoj prirodi” (2. Petrova 1:3–4). Plan Nebeskog Oca opisuje izuzetno velike i dragocene istine i obećanja koja definišu naš večni identitet i svrhu. „Sva ljudska bića – muškarci i žene – stvorena su po obličju Božjem. Svako je voljeni duhovni sin ili kćer Nebeskih Roditelja i kao takav ima božansku prirodu i sudbinu. U predsmrtničkom životu, duhovni sinovi i kćeri su poznavali i obožavali Boga kao svog Večnog Oca i prihvatili su Njegov plan po kome Njegova deca mogu da dobiju fizička tela i steknu zemaljsko iskustvo kako bi napredovala prema savršenstvu i konačno ostvarila svoju božansku sudbinu u svojstvu baštinika večnog života”. Nebeski Otac obećava Svojoj deci da ako slede zapovesti Njegovog plana i primer Njegovog Ljubljenog Sina, drže zapovesti, i istraju u veri do kraja, „[imati] večni život, a taj je dar najveći od svih darova Božjih” (Učenje i zaveti 14:7). Božije delo se usredsređuje na napredovanje i uzvišenje Njegove dece. Svako stanovište Njegovog plana je osmišljeno da blagoslovi Njegove sinove i kćeri, jer „vrednost duša je velika u očima [Njegovim]” (Učenje i zaveti 18:10). Očev plan Na predsmrtnom savetu, Nebeski Otac je predstavio svojoj duhovnoj deci svoj plan za njihov večni napredak i sreću. „Načinićemo mi zemlju na kojoj će ovi boraviti. I iskušaćemo ih time, da bismo videli da li će činiti sve što im Gospod Bog njihov bude zapovedio. I onima koji zadrže svoje prvo stanje nadodaće se; a oni koji ne zadrže svoje prvo stanje neće imati slave u istom carstvu s onima koji zadrže svoje prvo stanje; a oni koji sačuvaju svoje drugo stanje imaće slavu nadodatu na glavama njihovim u veke vekova. I Gospod reče: Koga ću poslati? A odgovori jedan koji beše nalik Sinu Čovečijem: Evo me, mene pošalji. I drugi odgovori i reče: Evo me, mene pošalji. A Gospod reče: Poslaću prvoga. I drugi beše gnevan, i ne zadrža svoje prvo stanje; i od tog dana mnogi ga sleđahu” (Avram 3:24–28). Zapazite da je samo jedan plan bio predstavljen na predsmrtnom savetu – Očev plan. Naš Nebeski Otac nije postavio pitanje, „Šta da radimo?” Nije tražio pojašnjenja, molio za preporuke ili zahtevao predloge. Umesto toga, On je predstavio osnovne elemente svog plana i upitao, „Koga da pošaljem?” Suština Njegovog pitanja bila je usredsređena na to ko treba da bude poslat da izvrši uslove Njegovog plana. Posledice pobune protivnika isto tako su opisane u Svetim pismima. „Stoga, jer se Sotona pobuni protiv mene, i nastojaše da uništi Čovekovu slobodu izbora, koju mu ja, … dadoh, tražeći i da mu predam moć svoju … , učinih da on bude oboren; I on postade Sotona, … đavo , otac svih laži, da obmanjuje i zaslepljuje ljude, i da ih vodi zarobljene po svojoj volji, i to sve one koji ne poslušaju glas moj” (Mojsije 4:3–4). Lucifer nije predstavio plan koji bi bio izglasan od strane većine učesnika u predsmrtnom savetu. On nije saosećajna figura koja je izgubila na glasanju. On se pobunio: Ponos, drskost i sebičnost motivisali su njegovu pobunu protiv Očevog plana. Očev plan i Spasiteljevo Jevanđelje Plan opisuje dela Oca i Sina koja čine dostupnim čitavom čovečanstvu blagoslove večnog života. Jevanđelje Isusa Hrista predstavlja način na koji možemo primiti blagoslove obećane u Božjem planu, čak i učenja, načela, obrede i zavete u koje muškarci i žene moraju da veruju i da ih slede. „Nema drugog imena datog pod nebom kojim bi se se čovek mogao spasti osim toga Isusa Hrista” (2. Nefi 25:20). Zaista, Gospod Isus Hrist je „put i istina i život; niko neće doći k Ocu do kroz [Njega]” (Jovan 14:6). Jevanđelje Isusa Hrista predstavlja način na koji možemo primiti blagoslove obećane u Božjem planu, čak i učenja, načela, obrede i zavete u koje muškarci i žene moraju da veruju i da ih slede. „Plan je zahtevao Stvaranje, a to je zauzvrat zahtevalo i Pad i Pomirenje. Ovo su tri osnovne komponente plana. Stvaranje rajske planete došlo je od Boga. Smrtnost i umiranje su došli na svet kroz Adamov pad [videti 2. Nefi 2:25; Mojsije 6:48]. Besmrtnost i mogućnost večnog života su obezbeđeni Pomirenjem Isusa Hrista [videti 2. Nefi 2:21–28]. … „… Dolazimo na zemlju za kratak vremenski period, istrajavamo u našim testovima i iskušenjima, i pripremamo se da krenemo napred i naviše do slavnog povratka kući [videti Psalmi 116:15; Alma 42:8]. Naše misli i dela dok smo [u smrtnom životu] će sigurno biti svrsishodniji ako razumemo Božji plan i budemo zahvalni i poslušni Njegovim zapovestima” [videti Učenje i zaveti 59:20–21].” Nazivi plana u Mormonovoj knjizi. Mi učimo važne istine promalaženjem i proučavanjem mnogih različitih naziva za Očev plan u Mormonovoj knjizi: Još jednom svedočanstvu o Isusu Hristu. Na primer, razmotrite sledeće odabrane primere naslova: „Milostiv plan velikog Stvoritelja” (2 Nefi 9:6). „Plan Boga našeg” (2 Nefi 9:13). „Plan spasenja” (Jarom 1:2; Alma 24:14). „Plan otkupljenja” (Alma 12:25, 26, 30, 32, 33; 42 :11, 13). „Plan obnove” (Alma 41:2). „Plan sreće” (Alma 42:16). „Veliki plan milosti” (Alma 42:31). Svaki od ovih naziva pomaže nam da jasnije razumemo dragocena obećanja Očevog plana i obogatimo naše vidike o svrsi i značenju naših smrtnih života. Značajno je da se najčešće korišćeni naziv za Božji plan u Mormonovoj knjizi usredsređuje na otkupljenje, koje je omogućeno kroz Pomirenje Isusa Hrista. Alma je izjavio: „Evo, da ne beše plana otkupljenja koji beše uspostavljen od postanka sveta, vaskrsenja mrtvih ne bi moglo biti. Ali, plan otkupljenja koji će ostvariti vaskrsenje mrtvih, o kom se govoraše, beše uspostavljen.” (Alma 12:25). Takođe je dao opomenu: „Počnite da verujete u Sina Božjeg, da će On doći da otkupi svoj narod, i da će stradati i umreti kako bi izvršio pomirenje za grehe njihove, i da će isto tako iz mrtvih ustati, što će ostvariti vaskrsenje, kako bi svi ljudi stali pred Njega da im se sudi u poslednji i sudnji dan, po delima njihovim (Alma 33:22). Put je pripremljen. Naše duše treba da se rašire od zahvalnosti dok razmatramo Božji veliki plan spasenja, otkupljenja, obnove, milosti i sreće. Znanje o Njegovom planu pruža dragocen uvid, uvećava našu radost, i jača nas da prevaziđemo naše izazove i nedaće. Nebeski Otac čezne da se vratimo kući Njemu. On nas poziva i obećava blagoslove, ali On nas nikada neće primoravati, prisiljavati, ili nam ograničiti da koristimo svoju slobodu izbora koju nam je dao. Moramo delovati i izabrati da se vratimo Njemu sledeći primer Njegovog voljenog Sina. Nebeski Otac čezne da se vratimo kući Njemu. On nas poziva i obećava blagoslove, ali On nas nikada neće primoravati, prisiljavati, ili nam ograničiti da koristimo svoju slobodu izbora koju nam je dao. Moramo delovati i izabrati da se vratimo Njemu sledeći primer Njegovog voljenog Sina. „Put je pripremljen, i budemo li gledali možemo živeti zauvek” (Alma 37:46). Radosno svedočim da je Nebeski Otac tvorac božanskog plana za svoju decu. Isus Hrist je naš Otkupitelj i Spasitelj. I kao jedan od Gospodnjih apostola poslednjih dana, Svedočim da je On zaista „put i istina i život” (Jovan 14:6).

Tačno je da imamo tako tri Duha, ipak svako od Njih ima različiti zadatak. Bog Otac vlada svojim duhom univerzumom. Isus poziva svojim Duhom ljude da dođu k njemu, a sveti Duh svedoči o Ocu i Sinu. On je objavitelj i ima ubedljivu moć. Znači izraz Duh Božji ima više značenja, prvi se odnosi na Duh Boga Oca i njegovu delotvornu snagu i moć koja proizlazi od Njega. Ali ponekad se odnosi i na svetog Duha. Onda imamo Duh Hristov i njegovu delotvornu snagu i moć koja proizlazi od Njega, i njegovo svetlo koje ispunjuje beskrjnost svemira i poziva sve ljude da čine dobro i da se pokaju, to svetlo je savest čoveka, svako ko sluša svoju savest bude vođen da primi svetog Duha, koji svedoči o Ocu i Sinu i tako spoznaje Oca i Sina. Zato je Duh sveti osoba i jedan svedok, jer svedoči o Ocu i Sinu, što znači da i On ima svoju delotvornu snagu i moć koja proizlazi od Njega, a to utiče na nas i naše svedočanstvo koje tako možemo dobiti o Ocu i Sinu. Kada primimo tog Duha darom Duha svetoga i počnemo da čujemo Njegov glas, znaćemo da je On jedna osoba. "Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i zajednica svetoga Duha sa svima vama. Amin." (2. Kor 13,13) "Ali ako neko nema Hristov Duh, taj nije Njegov." (Rim 8:9) "Duh Hristov daje se svakom čoveku da bi raspoznavao dobro od zla." (Moroni 7:15–17)

Metodična potraga za hrišćanstvom Novog zaveta Predaonica je bila prepuna članova fakulteta i studenata Kalifornijskog tehnološkog instituta. A zašto da ne? Govornik je bio niko drugi nego ugledni Albert Ajnštajn, opštepriznat kao možda najveći naučni um dvadesetog veka. Mladić Flojd Veston i njegova četvorica studenata želeli su da čuju velikog čoveka kako govori, ali sve što su mogli da urade bilo je da sede napolju u hodniku i naprežu se da slušaju, povremeno vireći kroz pukotinu u velikim dvokrilnim vratima. Dva i po sata sedeli su zaneseni dok je Ajnštajn objašnjavao svoje teorije i prekrivao džinovsku tablu formulama koje nisu mogli da se nadaju da će razumeti. Ali upravo je njegova završna reč oblikovala ostatak njihovih mladih života. „Gospodo, što dublje zalazim u nauke ovog univerzuma, to čvršće verujem da je jedan Bog ili Sila ili uticaj organizovao sve to za naše otkriće.“ Sa tom opaskom, Ajnštajn je dunuo na kredu i stavio je u poslužavnik table, a petoro mladih studenata vratilo se u svoj dom u zamišljenoj tišini. Jedan od njih, po imenu Džon Vinsent Danbar, imao je čisto fotografsko pamćenje. Njegova akademska briljantnost učinila ga je studentom druge godine na Kalifornijskom tehnološkom univerzitetu sa samo sedamnaest godina. Kasnije će postati vodeći naučnik u Tehničkoj službi Ratnog vazduhoplovstva SADa, u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Paterson u Dejtonu, Ohajo. Kao i ostali, Džon je bio šokiran. Svi su pretpostavili da je veliki Albert Ajnštajn bio ateista. Kada su stigli do njegove studentske sobe, Džon je posegnuo u fioku stola i polako izvukao Bibliju koju je tamo postavilo Društvo Gideon. U ovom izdanju reči su bile odštampane crvenom bojom svuda gde su Bog Otac ili Isus govorili ili su direktno citirani. Petorica mladića su bila iz različitih verskih sredina. Džon Danbar je bio rimokatolik, a Flojd Veston je odgajan kao metodista. Donald Stounbrejker bio je prezbiterijanac. Vilijams je bio episkopalista, a „mlađi“ Glasi je jednostavno rekao: „Nema Boga“. Glasi je bio ogorčen iskustvom na farmi u Misuriju kada se njegova porodica molila za spas od približavajućeg tornada. Tornado je uništio farmu i ubio njegovog ujaka, a neko je to nazvao „Božjim činom“. U tom trenutku je odlučio da ne želi da ima nikakvog dela sa Bogom koji se tako ponaša. Ali tog dana, dok su razmišljali o Ajnštajnovim rečima, svaki od njih petorica je izgledao kao da počinje ispočetka od „nulte tačke“ po pitanju vere u Vrhovno biće. Danbar je u Gideonovoj Bibliji pronašao stih u Poslanici Efescima i pročitao ga svojim prijateljima. Pisalo je: „jedan Gospod, jedna vera, i jedno krštenje“. „Ako je ovo istina“, rekao je, „zašto onda danas u svetu postoji toliko mnogo crkava? Uveren sam da negde treba da postoji ova „jedna vera“ o kojoj govori Biblija. Negde postoji crkva koju je sam Gospod... organizovano." Napustio je sobu i vratio se oko deset minuta kasnije sa velikom tablom na točkovima. Gurnuo ju je u sobu, a njegovi prijatelji su ga gledali kako počinje da prelistava Bibliju stranicu po stranicu, praveći beleške na tabli dok je išao. Tokom narednih osam nedelja, njih petoro bi se često sastajalo u Džonovoj sobi kako bi pregledali njegove ispisane beleške i razgovarali o njegovom napretku od Postanja do Otkrivenja. Imao je sreće što mu je fotografsko pamćenje omogućavalo da lagano prođe kroz časove inženjerstva uz minimalnu količinu učenja. Koristeći samo odlomke „crvenim slovima“ koji citiraju direktne Božje reči, Danbar je pažljivo klasifikovao i prepisao reference za koje je smatrao da bi omogućile svakome da objektivno prepozna i identifikuje Crkvu o kojoj Gospod govori u Svetom pismu. Tokom ovog perioda grozničave aktivnosti, Džon je bio opsednut svojim zadatkom. Njegovi prijatelji su bili dobrodošli da dođu i posete njegovu sobu, ali se nisu usudili da slučajno dotaknu dvostranu tablu i izbrišu bilo koju od njegovih beleški! Na kraju dva meseca, sazvao je grupu i objavio da je njegovo učenje završeno. Svakom studentu je predao karton veličine tri puta pet inča na kome je sažeo svoje beleške sa table u otkucani spisak od sedamdeset tačaka. Rekao je: „Želeo bih da predložim da sada izađemo i potražimo crkvu koja je opisana u ovim dokazima koje sam izdvojio iz Svetog pisma“. Predlog je zaintrigirao njegove prijatelje. Iako je nekoliko njih bilo aktivno u svojim crkvama, potraga je ponudila novu izazovnu avanturu. Danbarov prvi zahtev bio je da Gospodnja crkva, kako je opisana u Bibliji, ne sme imati plaćene sveštenike. Citirao je reference koje su govorile da muškarci ne treba da propovedaju za „prljavu dobit“ i da ne sme biti „najamnika u stadu“ i tako dalje. Ovo je donekle uznemirilo većinu njegovih prijatelja, koji su znali da pripadaju crkvama sa profesionalnim sveštenstvom. Takođe je rekao da će tražiti crkvu u kojoj su sveštenici dobili ovlašćenje od Boga da služe u Njegovo ime. Citirao je Jevrejima 5:4: „I niko ne uzima sebi ovu čast, nego je od Boga pozvan kao Aron.“ Objasnio je da se Aron nije „dobrovoljno prijavio“ za službu, već da ga je pozvao živi prorok Mojsije i da ga je Mojsije rukopoložio kroz obred „polaganja ruku“. Treća karakteristika koju bi tražili bila je crkva koja je praktikovala krštenje potpunim potapanjem u vodu. Jovan je naveo nekoliko stihova, uključujući krštenje samog Isusa u reci Jordan i Jovan 3:5 gde se navodi da niko ne može ući u Carstvo nebesko, a da se nije rodio od vode i Duha. Rekao je da crkva koju traže mora imati razumevanje Boga i Isusa Hrista kao dve odvojene osobe, ponovo navodeći Isusovo krštenje gde je Gospod stajao u vodi, Sveti Duh se spustio u obliku goluba, a glas Boga Oca je govorio sa neba. Odbacio je ideju da je Bog neka vrsta trbuhozboraca; stoga Božanstvo mora biti sastavljeno od tri odvojena i različita bića. Nakon što je obrisao tablu, Danbar ju je sada koristio da nacrta „organizacionu šemu“ crkve Novog zaveta za svoje prijatelje. Naveo je sve službe navedene u Svetom pismu i predložio da potraže crkvu sa organizacijom što je moguće sličnijom onoj u Bibliji. Petoro studenata je odlučilo da će iskoristiti svoje srede uveče i nedelje da potraže crkvu opisanu na svojim karticama 3x5. Kao što bi Šerlok Holms rekao, „igra je počela“! Prve srede uveče nasumično su izabrali malu kaldrmisanu crkvu pentekostalnog tipa u Pasadeni. Mladi sveštenik je imao bubnjara na podijumu iza sebe, a propoved je često bila isprekidana udarcima po obruču i bubnjevima. Glasi se okrenuo ka ostalima sa podignutom obrvom i pitao: „Ovo je religija?“ Sledeće nedelje posetili su rimokatoličku crkvu Džona Danbara i razgovarali sa ocem „Vajtijem“ Hilom u Misiji San Gabrijel. U dugom razgovoru, na svoje razočaranje, otkrio je da njegova crkva ispunjava uslove samo po jednoj od sedamnaest tačaka na njegovoj kartici - tvrdili su da imaju božanski autoritet. Dok su odlazili, otac Hil je rekao: „Pa Džone, ne brini se zbog toga, sine. Ako grešimo, nas petsto miliona ide dole zajedno.“ Umesto da uteši Danbara, ovo ga je uznemirilo. Njegovo fotografsko pamćenje podsetilo ga je na biblijski stih, koji kaže da su „uska vrata i uzak put, i malo ih je koji ga nalaze“. Nije mislio da će biti ikakve „sigurnosti u broju“ kada je u pitanju Nebo. Flojd Veston je zakazao sastanak za grupu sa dr. Lijem, pastorom njegove metodističke crkve. Nekoliko nedelja kasnije čekali su u foajeu crkve kada je Danbar primetio finansijski izveštaj na oglasnoj tabli. „Mogli bismo i da ne gubimo vreme ovde“, rekao je. „Ovde piše da pastor prima platu“. I tako je to trajalo narednih nekoliko nedelja dok su posećivali razne crkve, od kojih nijedna nije ispunjavala kriterijume na njihovim karticama. Onda su iznenada Japanci napali Perl Harbor, a Sjedinjene Države su bile u ratu. Svaki od pet mladih studenata se prijavio u oružane snage i krenuli su svojim putem. Flojd Veston se ubrzo našao kako trči crvenim glinenim putevima u centru za obuku vazduhoplovnih snaga vojske u Fort Beningu, u Džordžiji. Nakon što je sam završio kurs, počeo je da podučava druge regrute kako da iskaču iz sasvim ispravnih aviona. Jednog dana dogodila se nesreća i Flojdov prijatelj je poginuo kada mu se padobran nije otvorio. Dok je još uvek razmišljao o većim pitanjima života i smrti, upoznao je neke regrute iz Jute koji su izgleda imali neke od odgovora koje je tražio. Nakon nekoliko početnih razgovora, otkrio je da je većina njih bila „mormoni“ - članovi Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana. Odrastao je sa brojnom mormonskom decom u svojoj srednjoj školi u južnoj Kaliforniji, ali nije bio upoznat sa onim u šta veruju. Izvadio je svoju karticu veličine tri puta pet i pitao jednog od vođa grupe iz Jute o 17 znakova Hristove crkve. Na svoje zaprepašćenje, otkrio je da „mormonska“ crkva ispunjava SVE kriterijume Džona Danbara! Nakon nekoliko meseci proučavanja, rat se završio i Flojd se vratio kuć́i u Kaliforniju. Ubrzo nakon toga kršten je u Tihom okeanu i postao član Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana. Neko vreme nakon toga, Flojd je prisustvovao konferenciji okola kada je naleteo na Džona Danbara u crkvi. „Šta ti radiš ovde?“, upitao je. Danbar je odgovorio: „Pa, ja pripadam ovde, šta je sa tobom?“ S ljubavlju su održali improvizovani sastanak baš tu u foajeu. Kasnije su dvojica muškaraca potražila svoje druge prijatelje i otkrila da je Glasi - ateista - bio pilot lovačkog aviona u Severnoj Africi gde je oboren i poginuo tokom rata. Ali njihova druga dva prijatelja su preživela. I neverovatno, i oni su se pridružili Crkvi Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, prvenstveno zbog kartica veličine 3x5 koje su svaki od njih nosili, a na kojima je bilo navedeno sedamnaest znakova Hristove novozavetne crkve. Četiri od petoro su pronašli istinu. I istina ih je oslobodila.

Nigde ja nisam rekao da će se svi spasiti. Očigledno imaš drugačiju definiciju spasa. Spasenje je naslediti samo nebesko carstvo, ali ja sam rekao da je Pavle učio da postoje niža carstva koje će naslediti oni koji su bili opaki. A večni pakao će naslediti samo oni koji se nikada nisu pokajali, jer su hulili Duha znajući istinu pobunili se svesno protiv Boga. Takvi se neće nikada pokajati, jer su se svesno odlučili za zlo. Takvi ne žele da budu tamo gde je Bog jer su prljavi, a ništa nečisto nemože biti tamo gde je Bog. Oni odlaze u krajnju tamu. A oni koji su bili za života nesvesno i bez spoznaje Boga zli, mogu se do jednog stepena pokajati. To su oni koji su lažljivci, i vračari, i preljubnici, i bludnici i ko god ljubi laž i laže. To su oni koji trpe gnev Božji na zemlji. To su oni koji trpe osvetu večnoga ognja. To su oni koji su bačeni dole u pakao i trpe gnev Svemogućeg Boga, sve do punine vremena, kada Hrist bude potčinio sve neprijatelje pod noge svoje, i usavršio delo svoje." Za njih Isus nije platio dug, zato oni moraju sami da ga plate. Tamo u duhovnoj tamnici će se mučiti paklene muke, ali će biti jednog dana oslobođeni, kada plate za svoje grehe. "..pa te bace u tamnicu. Istinu ti kažem: nećeš odande izaći dok ne isplatiš i poslednju paru.” Meteja 5:25-26) Oni će biti zauvek duhovno mrtvi, jer su odvojeni od Boga. Oni će dobiti mesto koje će biti za njih podnošljivo.

Da, svaka osoba ima svoj Duh, Bog Otac ima svoj Duh sa kojim vlada svemirom i ispunjuje prostor i tako mu je sve prisutno. Isto i Sin ima svoj Duh kojim ispunjuje celi svemir. To je svetlost Hristova. "Kao što je On u suncu, i svetlost je sunca, On je i moć kojom beše stvoreno. Kao što je i u mesecu, i svetlost je meseca, i moć je kojom beše stvoren; Kao što je i svetlost zvezda, i moć je kojom behu stvorene; I zemlja takođe, i moć njena, i to zemlje na kojoj stojite. I svetlost koja sija, koja vas obasjava, preko Njega je koji prosvetljava oči vaše, i ista je svetlost koja oživljava razumevanje vaše; Svetlost koja se širi iz prisustva Božjeg da ispuni beskrajnost prostora – Svetlost koja je u svemu, koja daje život svemu, koja je zakon po kome se sve upravlja, i to moć Boga koji sedi na svom prestolu, koji je u grudima večnosti, koji je posred svega." (Učenje i Zaveti 88) Sveti Duh isto tako svojim Duhom obasjava svakog čoveka koji čuje njegov glas ili njegovo svedočenje o Ocu i Sinu. On je moćni svedok o Njima. "Stoga, šaljem vam drugog Utešitelja, i to vama, prijatelji moji, da može da boravi u vašim srcima, i to Svetog Duha obećanja; koji je isti Utešitelj koga obećah učenicima svojim, kako je zabeleženo u svedočanstvu Jovanovom. Ovaj Utešitelj je obećanje o večnom životu koje vam dajem, i to o slavi nebeskog carstva; Ta slava je od crkve Prvorođenoga, i to od Boga, najsvetijeg od svih, preko Isusa Hrista sina Njegovog." (Učenje i Zaveti 88) Za nas je eto sveti Duh jedan svedok o Ocu i Sinu i ima ubedljivu božansku moć i tako je jedna osoba. Prorok Nefi iz Mormonove knjige ga opisuje kao osobu: "Jer dogodi se da pošto zaželeh da saznam o onome što otac moj vide, i verujući da je Gospod kadar da me sa tim upozna, dok sedeh prebirajući u srcu svome, odnešen bejah u Duhu Gospodnjem, da, na goru veoma visoku koju nikad pre ne videh i na koju nikad pre moja noga ne beše stupila. I Duh mi reče: Gle, šta želiš? A ja rekoh: Želim da vidim ono što otac moj vide. I Duh mi reče: Veruješ li da otac tvoj vide drvo o kom govoraše? A ja rekoh: Da, Ti znaš da verujem svim rečima oca svoga. I kad izgovorih ove reči, Duh povika jakim glasom, govoreći: Osana Gospodu, Bogu Svevišnjemu, jer On je Bog nad svom zemljom, da, i to iznad svega. I blagosloven si Nefi jer veruješ u Sina Boga Svevišnjega. Stoga ćeš videti ono što zažele. ... jer govorah Mu kao čovek što govori, jer videh da beše obličja čovečjeg. Pa ipak, znadoh da je to Duh Gospodnji i On mi govoraše kao što čovek sa čovekom govori." (1 Nefi 11:1-6,11) Pored toga je Joseph Smith, kako mi verujemo dobio objavu o tome: "Otac ima telo od mesa i kostiju opipljivo kao i čovečje; Sin isto tako; ali Sveti Duh nema telo od mesa i kostiju, nego je osoba duhovna." (UiZ 130:22)

U pravu se, milost ostaje dar, ali vera bez dela je mrtva. Mi nemožemo dobiti dar milosti, ako nemamo veru u Hrista i pokažemo plod vere.

Crkva i Sveti Duh Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana uči da je Sveti Duh, takođe poznat kao Božji Duh ili Duh, treći član Božanstva. Sveti Duh je duh i nema telo od mesa i kostiju kao što to imaju Bog Otac i Isus Hrist. Iako Sveti Duh može biti samo na jednoj lokaciji u isto vreme, Njegov uticaj se može osetiti svuda. Svrha Svetog Duha je da svedoči o Isusu Hristu i o svim stvarima koje su istinite. Sveti Duh takođe ima ulogu da pročisti naša srca i umove, pomažući nam da postanemo dostojni da se vratimo u prisustvo Božije. U Crkvenoj teologiji Crkve Isusa Hrista SPD, postoji razlika između specifičnog dara Svetog Duha i opšteg uticaja Svetog Duha. Primanje dara Svetog Duha odnosi se na sveti obred, ili ritual, koji se vrši nakon što je osoba krštena vodom i potvrđena za člana Crkve Isusa Hrista. Ovaj dar je privilegija stalnog druženja sa Svetim Duhom da vodi, inspiriše i poučava pojedinca. Uticaj Svetog Duha, s druge strane, može se povremeno osetiti a da niste primili dar Svetog Duha. Na primer, Mormonova knjiga obećava da će Sveti Duh otkriti istinu svakome ko se iskreno moli za nju. Ovaj uticaj je, međutim, privremen. Iako Sveti Duh može, u određenim trenucima, da inspiriše ili utiče na bilo koga, samo posedovanje dara Svetog Duha omogućava pojedincima da uživaju u ovom uticaju u svakom trenutku svog života. Kao što je ranije rečeno, dar Svetog Duha dolazi nakon krštenja samo u u Hristovoj pravoj Crkvi. Kada se osoba pridruži našoj crkvi, ona se krsti u poslušnosti zapovesti koju je dao Isus Hrist. Nakon ovog krštenja, osoba prima dar Svetog Duha kroz blagoslov polaganjem ruku od strane onih kojima je data vlast da daju ovaj dar. Pod uslovom da ova osoba živi dostojnim životom, Sveti Duh će biti blagoslov u njegovom ili njenom životu; Sveci poslednjih dana shvataju da Sveti Duh neće ostati sa nedostojnom osobom. Primanje dara Svetog Duha, ili Duha, je suštinski deo našeg iskustva na ovoj zemlji. U Jovanu 3:5, Isus Hrist objašnjava: „Ako se čovek ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“. Jasno je da je ovo krštenje vodom i Duhom neophodno da bismo se vratili u Božje prisustvo. Krštenje iskrene osobe i naknadno primanje dara Svetog Duha deo su Božjeg plana za naše posvećenje. Kroz ove korake i stalno društvo Svetog Duha, osoba se svakodnevno može čistiti od greha i podsećati na ono što je ispravno. Istinsko osvećenje je uslovljeno iskrenim naporom da se povinujemo zapovestima Božjim i željom da postanemo slični Hristu. Stalno društvo Svetog Duha može voditi pojedince na putu ovog posvećenja. Crkva Isusa Hrista SPD takođe uči da se duhovne istine mogu iskreno razumeti samo kada ih poučava Sveti Duh. Iz tog razloga, članovi te crkve pokušavaju da se ponašaju na način da ih Sveti Duh uvek prati. Čineći to, oni mogu biti bolje pripremljeni i da budu poučeni Duhom i da poučavaju druge Duhom. Pored toga što je Sveti Duh učitelj, On ima odgovornost da nam donese utehu i mir. Sveti Duh ima moć da podiže terete, da nam da hrabrost i utehu, da ojača ličnu veru i nadu i da otkrije sve što je potrebno onima koji su blagosloveni Njegovim društvom. Sveti Duh je uzdižući izvor moći za verne članove naše crkve. Pošto je ovaj dar toliko važan, Isus je učio da nijedan greh nije veći od greha protiv Svetog Duha (Matej 12:31-32). Pripadnici naše crkve poštuju ovaj dar i iskreno se trude da uvek budu dostojni Njegovog društva.

Ako je Duh svetu u nama, jer smo dobili Dar Duha svetoga polaganjem ruku posle krštenjem vlašću i autoritetem u vodi, onda je i Bog u nama, ali to ne ide automatski, niti nam Bog uzima našu slobodnu volju, nego mi i dalje odlučujemo šta činimo i dali ćemo slušati podstitaje svetog Duha ili ne. A da je Duh sveti u nama to se poznaje po plodovima Duha, kao što su ljubav, mir, dobrota i radost (videti Galatima 5:22-23). Na naše olakšanje, Sotona, veliki falsifikator, ne može kopirati ove plodove. Gospod je potvrdio ovu istinu kada je poučavao: „Svako dobro drvo rađa dobre plodove [kao što su ljubav, mir i radost], ali loše drvo rađa loše plod [kao što su svađa, nemir i beda]. Dobro drvo ne može proizvesti loše plodove, a loše drvo [Sotona] ne može proizvesti dobro. Po njihovim plodovima poznaćete ih“ (Matej 7:17,18, 20)

Citiram ih kao svedoke, ali ne kao nadahnute vođe. Oni su kao svedoci izvornog verovaja crkve od značaja. Pa baš vaše mišljenje o Origenu potvrđuje da nisu oni bili nadahnuti. Ipak, oni su pamtili apostolska učenja i kao takvi su svedočili o njima, ako se odnosi na prenošenje, a ne baš na lična tumačenja pisma. Pa i Biblija je kanonizovana na takvim svedocima, a ne na ličnim tumačenjima ili nadahnućem, koji su spisi bili istiniti.

Jedan moj prijatelj luteranin pozvao me je da prisustvujem njegovom času nedeljne škole gde je tema trebalo da bude arminijanizam. Nisam želeo da ispadnem neznalica, pa sam odlučio da malo istražim tu temu. Našao sam brojne teološke diskusije na internetu o arminijanizmu, pelagijanizmu, polupelagijanizmu i mnogim drugim „izmima“. Mnoge od njih su bile usredsređene na fine detalje uloga koje blagodat i dela igraju u spasenju osobe, ili ono što oni nazivaju „soteriologijom“ (to je bila nova reč za mene). Moram priznati da mi se činilo kao da postoji mnogo „ljudskih filozofija pomešanih sa Svetim pismom“. Bilo je mnogo referenci na spise Arminija i njegovih prijatelja, Džona Veslija, Džona Kalvina i drugih koji su izgleda imali veliki uticaj na razvoj hrišćanske teologije. Jedan od najcitiranijih bio je Avgustin, episkop iz Hipona oko 400. godine nove ere, poznat kao Sveti Avgustin. Ali počeo sam da se pitam zašto bi iko trebalo da prihvati njihova tumačenja Svetog pisma više nego što bih ja trebalo da verujem svojim. Ovi ljudi nisu bili proroci ili apostoli i nisu primili nikakvu posebnu inspiraciju ili posebna otkrovenja od Boga koja bi ih učinila autoritetima za teme o kojima su pisali. Ako njihove spise prihvata „ortodoksno“ hrišćanstvo danas, oni mogu pomoći u definisanju tog verovanja, ali ko može reći da li su njihovi zaključci, koje je doneo čovek, bili tačni? Sveto pismo kaže u Amosu 3:7 „Bog neće učiniti ništa dok prethodno ne otkrije svoju volju svojim slugama prorocima.“ Ovi teolozi na kojima se zasniva toliko hrišćanske doktrine nisu bili proroci. Prema njegovom savremeniku Jeronimu, Avgustin je „ponovo uspostavio drevnu veru.“ - Kojim autoritetom? Novi zavet kaže da će Hristova Crkva biti izgrađena na temelju apostola i proroka, a ne filozofa i teologa ili episkopa. Umesto da „ponovo uspostavlja drevnu veru“, zar Avgustin nije propovedao „drugačije jevanđelje“? U Efescima 4:14 nam je rečeno da je razlog zašto nam je Bog dao proroke i apostole taj da ne bismo bili „bacani tamo-amo svakim vetrom nauke“. Učeni filozofi i teolozi mogu brbljati koliko god žele o ovom ili onom stihu, bez otkrivenja preko apostola, nemaju veliki značaj.

mislim na malu decu ili bebe, a ne na odraslu decu posle osam godina, gde su svesni šta je greh i gde se mogu pokajati. U prvom vekovima hrišćanstva, krštenje male dece je bilo potpuno nepoznato. ... Običaj krštenja odojčadi nastao je tek u trećem veku, dok se pre toga ne pominje. Ovaj čin je uveden od Crkve a da to nije zapovedio Hrist." (Curcullaeus.) „Jasno je da Hrist nije odredio krštenje dece... Niti možemo dokazati da su apostoli zaredili krštenje dece. Takav zaključak se ne može izvesti iz odlomaka u kojima se pominje krštenje cele porodice (npr. Dela 16,33; 1 Kor 1,6), jer ostaje nejasno da li u ovim porodicama uopšte ima male dece tog uzrasta. Da su mogli da razumeju hrišćanstvo; jer o tome se radi... Pošto je krštenje bilo tesno povezano sa svesnim ulaskom u hrišćansku zajednicu, vera i krštenje su uvek morali da idu ruku pod ruku; otuda je velika verovatnoća da je krštenje obavljeno samo kada su se te dve činjenice poklopile, a da je krštenje novorođenčadi bilo nepoznato u to (apostolsko) vreme... Činjenica da se prva spominjanja krštenja novorođenčadi pojavljuju tek u vreme Irineja (barem ne ranije) i da ono nije priznato kao apostolsko predanje sve do trećeg veka i dokazuje da predanje nije bilo apostolskog porekla, nego suprotno.“ (J. Neander, nemački teolog; prva polovina 19. veka.) „Pa neka dođu (Hristu) kad odrastu – čim shvate – kad ih nauče kuda da treba idu. Neka postanu hrišćani kada budu mogli da prepoznaju Hrista.“ (Tertulijan, jedan od otaca rimske crkve; 150-220. n.e.) Tertulijanovo nasilno odbijanje krštenja novorođenčadi je za Teloga Neandera dokaz „da se ta praksa u to vreme obično nije smatrala apostolskim obredom ; inače teško da bi se usudio da se tako odlučno izjasni protiv toga“. Martin Luter je početkom 16. veka izjavio: Iz Svetog pisma se ne može dokazati da je krštenje male dece ustanovio Hrist ili da su ga uveli prvi hrišćani posle apostolskog vremena. „Pod primerom apostola koji se koristi iz Jovana 8:39, za decu Avrama, ne podrazumeva novorođenčad, već potomstvo, u tom smislu se ova reč koristi na mnogim mestima u Novom zavetu (neki, između ostalog, podrazumevaju ovaj stih kao argument za krštenje novorođenčadi zasnovan na ovom citatu je nemoćan je i beskorisan.“ (Limborch, istaknuti holandski teolog; 1633-1712.)

Vera je bez dela mrtva, znači mora se vera videti u delima. Ne da bi nas spasila dela nego da pokažemo da želimo milost, verom koja ima dobra dela.