Nefi

To je tačno, naša sveta pisma samo kažu da ćemo raditi u delu Božjem i imati udela u njemu. Tako nešto, da ćemo imati svoju planetu je samo mašta kritičara. I ovo da je Bog bio na nekoj planeti i postao čovek i kasnije Bog, takođe nigde ne piše u našim spisima. To učenje dolazi iz jednog govora Josepha Smitha i kasnije od Lorenza Snow, koji je rekao: "Kakav je čovek sada, bio je Bog, a kakav je Bog sada može čovek postati." Samo ovo se može i na Isusa odnositi, jer je i On bio Bog, pa sišao na zemlju postao čovek i sada je opet Bog. Zašto je sada nemoguće da je i Bog Otac bio nekada čovek? Ako verujemo da je Isus večan kao i Bog Otac, a bio je i čovek, da li je absurdna pretpostavaka da je i Bog Otac sišao sa neba i bio čovek? Isus je sam rakao da On čini samo ono što je video da njegov Otac čini. Kada je to Isus video Boga Oca da ide nekom planetom propoveda i čini čuda? Pošto pišete: "dokazao na određenoj planeti i tako je zaslužio da vlada našom planetom." mogu reći da je to poluistina, jer naši spisi uče da je Bog, Bog svih svetova i celog svemira i da je Bog stvorio bezbroj svetova poput ovog. Pored toga mislim da niko nemože da zasluži sopstvenim trudom uzvišenje, to omogućuje samo milost u Hristu Isusu. Ja lično mogu da zamislim da je Bog Otac sišao na jednu planetu, koju je stvorio i tamo postao čovek i kasnije postao ponovo Bog, ali mislim da je pogrešno na osnovu dva citata siguran biti šta su to citirani rekli sa time. Bog jednostavno tako nešto nije objavio. Pored toga postoje apokrifi nađeni decenijama posle Josepha Smitha koji to potvrđuju. Takozvani "Armenijski Apokrifi" tvrde da je Bog sišao i postao čovek. Iako postoje neki od naših vođa koji su ovo učili, tako nešto se nemože direkno naći u našim svetim spisima. Tako da to učenje nije tako bitno za nas.

Doktrina o Bogu bez tela razvijena je kada je helenistička filozofija umetnuta u hrišćanska učenja nekoliko stotina godina posle Hrista. Ova filozofija je zaključila da bilo šta fizičko ili telesno ne može biti božansko, stoga Bog ne može imati fizičku prirodu. U trećem veku hrišćanski teolog Origen je napisao da: „Jevreji, ali i neki od naših ljudi, pretpostavlja da Boga treba shvatiti kao čoveka, to jest, ukrašenog ljudskim udovima i ljudskim izgledom. Ali filozofi preziru ove priče kao bajkovite i oblikovane po uzoru na poetske fikcije“ Intelektualni Grci su ismevali hrišćane jednog i drugog oblika hrišćanske veroispovesti. Oni su usvojili „sofisticiraniji“ pogled na Božanstvo kako bi se „uklopilo“ u njihovo društvo mišljenje, na isti način na koji su mnoge crkve danas prihvatile nebiblijske prakse rukopolaganja žena ili sklapanje istopolnih brakova. Doduše, postoji nekoliko stihova u Bibliji koji na prvi pogled podržavaju verovanje da je Bog „nevidljiv“ ili „duh“. Biblija kaže: „niko nikada nije video Boga; jedinorodni Sin, koji je u naručju Očevom, on ga je objavio.“ — (Jovan 1:18) Ali Jovan je takođe napisao u istoj knjizi: „Ne da je iko video Oca, osim onaj koji je od Boga, on je video Oca.“ — (Jovan 6:46) A ranohrišćanski otac Irinej je 180. godine nove ere (mnogo pre današnjih prevoda Biblije) napisao da ovaj stih treba čitati: „Jer niko“, kaže on, „nikada nije video Boga, osim ako ga jedinorodni Sin Božji, koji je u naručju Očevom, nije objavio.“ Za koga možemo reći iz Svetog pisma da je „od Boga“ i da je video Boga? Svakako Stefan, koji je video Hrista kako stoji s desne strane Boga kada je bio kamenovan do smrti (Dela apostolska 7:56), ili Jakov, kada je „video Boga licem u lice“ (Post. 32:30), ili Mojsije, i Aron, Nadav, i Avijud, i sedamdeset starešina Izraelovih kada „videše Boga.“ Ima još, ali razumete poentu, zar ne? Da budem iskren, Jovan takođe kaže da je Isus „slika Boga nevidljivog“ (Kol. 1:15). Ali šta znači „nevidljiv“? Ono što prvo pada na pamet je možda film „Nevidljivi čovek“, gde se koriste specijalni efekti da bi se stvorio providni čovek. Da li tako zamišljate Boga? Ali šta kažete da razložimo reč „nevidljiv“? Ako nešto opišemo kao „nevidljivo“, da li je to dobar ekvivalent? Pa ipak, nešto što je „nevidljivo“ meni ili vama može biti vidljivo nekome ko je „od Boga“ ili ko se nalazi na drugom mestu ili u drugom položaju. Na primer, ako sam u svom rodnom gradu, onda je susedni grad za mene „nevidljiv“. Ali ako kružim oko Zemlje u svemirskoj stanici i imam jak teleskop, mogu da vidim oboje. Ili ljudi na mračnom mestu mogu biti „nevidljivi“ mojim očima, ali ako imam naočare za noćno gledanje, mogu ih jasno videti. Na kraju, Jovan kaže: Bog je Duh: i oni koji mu se klanjaju moraju mu se klanjati u duhu i istini. (Jovan 4:24) Međutim, u grčkom tekstu nema izraza „jedan“, a mnogi prevodi, uključujući NIV, NLT, ESV, NASB itd., ga ne koriste. Oni kažu „Bog je duh“ ili jednostavno da je Bog duhovno biće. I zaista, moramo mu se klanjati na duhovan način. Ali iako je naš Gospod Isus Hristos bio potpuno čovek, on je bio i potpuno Bog. I iako je bio duhovno biće, imao je i fizičko telo. U stvari, Isus se mnogo trudio da pokaže svoju fizičku prirodu svojim najbližim zemaljskim saradnicima kada se pojavio učenicima u Gornjoj sobi nakon svog vaskrsenja. Luka kaže da su se „uplašili“ jer su mislili da su „videli duha“. Naš Spasitelj je smirio njihov strah rekavši im: „Pogledajte moje ruke i moje noge, to sam ja; opipajte me i vidite; jer duh nema tela i kostiju, kao što vidite da ja imam“ — (Luka 24:39). U drugoj prilici je jeo ribu i med u prisustvu svojih učenika da bi pokazao fizičku prirodu svog vaskrslog tela. (Luka 24:42) Zato postavljam pitanja: Da li je Isus bio Bog? Da li je on bio POTPUNO Bog (posebno u svom proslavljenom, vaskrslom stanju)? Da li je imao fizičko telo? Naravno da jeste! I zar nije rekao „ko je video mene, video je Oca“ (Jovan 14:9)? Pošto očigledno nije rekao da on JESTE Otac, jer je očigledno da je rekao da je On "video Oca". Dakle... da li Bog Otac ima telo? Šta vi mislite?

a ja sam ti više puta rekao da je i jedno i drugo tačno. Bog je vskrsnuo Isusa tako što mu je dao moć da sebe vaskrsne. Isto tako je Bog stvoritelj svega ali i Sin koji je dobio moć od Boga da sve stvori za njega. Znači jedno i drugo je tačno.

Stihovi u otkrivenju se odnose samo na otkrivenje. Ja nisam ništa dodavao otkrivenju, nego sam citirao druge tekstove. Citiranje napisanoga sa tumačenjem nije dodavanje. Svako ko čita Bibliju ima svoje interpretiranje i ukoliko se odnosi na određene stihove, to nije dodavanje.

Da, da je Isus prvorođeni, to je tačno, ali to "proizlazenje od Oca" mora da definišete, jer može da znači svašta. A stih da je On pre svega, može isto da znači mnogo čega. Da je Bog sve stvorio preko sina, ne misli se na duhovna bića nego na materijalno stvaranje. Ja lično verujem da je Isus prvorođeni a ne jedini koji je rođen, jer gde ima prvog rođenog ima i drgog i tećeg itd. A ako je neko rođen od Boga onda ima početak kao sin, iako je On kao razum večan i ne može biti stvoren. Bog je samo tim "razumima" rodio telo od duha i tako postadoše "sinovi božji".

Prvo morate da mi nađete gde to piše, da Isus i sveti Duh nisu uvek postojali. Možda nisu postojali pod tim imenima, ali pošto to u Bibliji ne piše, možuće je jedno i drugo. Ja lično verujm da je razum ili inteligentna svest večna i ne može biti stvorena. Pored toga piše da je Isus sve stvorio ili drugim rečima Bog Otac preko njega.

U videu je skoro sve izvrnuto i sadrži laži i poluistine, što je tipično za anti Mormone koji su većinom sastoje od bivšh Mormona, koji pokušavaju na taj način da umire svoju savest. Video ne pominje naša temeljna učenja, nego isključivo "granična učenja", koje se izvrnuto i lažno predstavljaju. Neka od tih takozvanih učenja nikada nisu bila učenja naše crkve, nego su još od početka, pogrešno definisana da bi izgledali kao apsurdno ili smešno. Ko zaista želi da zna šta mi verujemo može to naći u našim svetim spisima koje imamo pored Biblije, kao što su to Mormonova knjiga, knjiga "Učenje i Zaveti" i knjiga "Dragoceni biser". Što tu ne piše su samo taorije i nije učenje naše crkve. Ovo su naša temeljna učenja: Verujemo u Boga, Večnog oca, u Njegovog Sina, Isusa Hrista i u Svetog Duha. Verujemo da će ljudi biti kažnjeni za svoje sopstvene grehe, a ne za Adamov prestup. Verujemo da će sav ljudski rod biti spašen preko Hristovog Pomirenja i pokoravanjem zakonima i obredima Jevanđelja. Verujemo da su osnovni principi i obredi Jevanđelja: prvo, vera u Gospoda Isusa Hrista;drugo, pokajanje; treće, krštenje uranjanjem za oprost greha; četvrto, polaganje ruku za dar Svetog Duha. Verujemo da čovek mora biti pozvan od Boga putem proroštva, kao i polaganjem ruku onih koji imaju vlast propovedanja i posluživanja jevanđeoskih obreda. Verujemo u isti poredak koji je postojao i u izvornoj Crkvi, naime, u apostole, proroke, pastire, učitelje, jevanđeliste itd. Verujemo u darove jezika, proroštva, otkrovenja, viđenja, isceljenja, tumačenja jezika itd. Verujemo da je Biblija reč Božja onoliko koliko je tačno prevedena, isto tako verujemo da je Mormonova knjiga reč Božja. Verujemo u sve što je Bog otkrio, što otkriva, kao i u to da će tek otkriti mnoge velike i važne stvari koje se odnose na Božje Kraljevstvo. Verujemo u doslovno sabiranje Izraela i obnovu deset plemena, da će Hrist lično vladati zemljom i da će zemlja biti obnovljena, te primiti svoju rajsku slavu. Ističemo neosporno pravo na služenje Svemogućem Bogu prema tome kako nam već savest kazuje, i svim ljudima priznajemo pravo da poštuju kako, gde i koga god žele. Verujemo u podaništvo kraljevima, predsednicima, vladarima i sudijama, verujemo u pokoravanje zakonima, njihovo poštovanje i podržavanje. Verujemo u poštenje, istinu, neporočnost, milostivost, čestitost i činjenje dobra svim ljudima; zaista, možemo reći da sledimo Pavlovo uputstvo - u sve verujemo, svemu se nadamo, izdržasmo u mnogim stvarima i nadamo se istrajati u svim stvarima. Ima li išta čestito, lepo ili na dobrom glasu, ili pak hvale vredno, za time tragamo.

"on, koji je u obličju Božijem, nije smatrao kao nešto prigrabljeno - to što je jednak Bogu, nego je lišio samoga sebe, kada je uzeo obličje sluge i postao sličan ljudima." (Filipljanima 2:6-11) Ovo se odnosi na njegovo božanstvo pre dolazka na zemlju. "A sada ti, Oče, proslavi me svojom slavom koju sam imao s tobom pre nego što je svet postao." (Jovan 17:5) "Oče, želim da i oni koje si mi dao budu sa mnom, tamo gde sam ja, kako bi gledali moju slavu koju si mi dao, jer si me voleo pre postanka sveta." (Jovan 17:24) Isus je dobio ponovu svoju slavu od Boga Oca i tako je On sada opet jednak Bogu, ipak on sebe podlaže Bogu Ocu i njemu daje svu čast. Na zemlji je On "uzeo obličje sluge i postao sličan ljudima." Iako je Isus jednak Bogu, On mu nije ravan, jer je Otac i dalje "jedini i pravi Bog". On je sve stvorio preko sina.

Siguran sam da znate šta je otisak prsta, ali da li znate šta je otisak reči? Vaš otisak prsta je jedinstven, drugačiji od bilo kog drugog otiska prsta na svetu. I zbog toga, se koristiti otisak prsta da bi odgovorili na pitanje ko je bilo šta uradio. Isto tako je i otisak reči jedinstveni stil koji autor koristi, drugačiji od bilo kog drugog autora na svetu. Koristeći računare, i umetnu ineligenciju, možemo danas utvrditi autorov otisak reči i koristiti taj otisak reči upoređujući ga sa otiskom reči drugog autora i tako možemo odgovoriti na pitanje, ko je autor ovo ili ono napisao? Ta tehnologija nam pomaže da odgovorimo na drugo pitanje, ono koje postoji već skoro 200 godina. Pitanje, ko je zaista napisao Mormonovu knjigu? Ono što bih želeo da vam danas pokažem je kako nam računari pomažu da odgovorimo na to pitanje. Džozef Smit je rekao da su Mormonovu knjigu napisali proroci koji su živeli na američkom kontinentu pre hiljada godina. Da su ti proroci pisali na metalnim pločama svedočeći o Isusu Hristu i njegovom jevanđelju. Te ploče su prenošene od proroka do proroka dok nisu došle u ruke proroka po imenu Moroni koji ih je zakopao da bi se očuvale, a kasnije je "kao" anđeo Božji došao Džozefu Smitu sa zadatkom da prevede te ploče na engleski jezik darom i moći Božjom. Kritičari tvrde da je Džozef Smit napisao Mormonovu Knjigu ili da je plagirana iz spisa čoveka po imenu Solomon Spolding ili da ju je napisao Oliver Kauderi. Šta nam moderne studije teksta te knjige govore? Pre svega, dozvolite mi da objasnim kako se tekst te knjige proverava kompjuterom i umetnom inteligencijom. Test te knjige se analizira u upotrebu reči,fraza i obrasca koje autori koriste nesvesno. Računari to mogu da uoče i to pomaže u identifikaciji autorovog pisanja reči. Sada, možda biste postavili opravdano pitanje. Koliko su tačne te studije otisaka reči? Studije otisaka reči su uspešno identifikovale dela Vilijama Šekspira, Džejmsa Medisona, Džejn Ostin, a nedavno i knjigu koja je izašla 2013. godine pod nazivom „Kukavičji poziv“ koju je napisao autor po imenu Robert Galbret. Dakle počeli su da se pitaju ko je taj Robert Galbret. Pozvali su čoveka po imenu Patrik Ula, profesora informatike na Univerzitetu Dukejn, da sprovede studiju otiska reči u toj knjizi. Ono što su otkrili jeste da Robert Galbret nije bio Robert Galbret. U stvari, on je bio žena i to baš poznata autorka. DŽ. K. Rouling. Zato su joj prišli i pitali je: „Da li ste vi Robert Galbret?“ Ona je priznala da jeste. A onda su je pitali: „Zašto biste uradili tako nešto? Vi ste neverovatna autorka.“ Evo šta je rekla. „Biti Robert Galbret je bilo tako oslobađajuće iskustvo. Bilo je divno objavljivati bez preterivanja i očekivanja i čisto zadovoljstvo dobiti povratne informacije pod drugim imenom.“ Dakle, da li je DŽ. K. Rouling prevarila neke od čitalaca? Da, jeste. Da li je prevarila računare? Ne, nije. Dakle, hajde sada da razgovaramo o studijama otisaka reči koje su urađene o Mormonovoj knjizi. Bilo ih je pet, ali mi ćemo se fokusirati na Hiltonovu studiju. Hiltonova studija je bila fascinantna. Tokom perioda od sedam godina, sprovodili su studije otisaka reči. I nisu to bili samo istraživači crkve svetaca poslednjih dana. Na istraživanju su učestvovali Jevreji i agnostici. I ovo je bio njihov fokus. Uzeli su spise Nefija, jednog od autora, jednog od proroka u Mormonovoj knjizi, i utvrdili su njegov otisak reči. Zatim su ga uporedili sa otiskom reči Džozefa Smita, Solomona Spoldinga i Olivera Kaudirija. Zatim su uzeli drugog autora, pisca, proroka u Mormonovoj knjizi po imenu Alma, utvrdili su njegov otisak reči i uradili potpuno isto. Šta su pronašli? Pa, zaključak broj jedan je bio da je statistički neodbranjivo predlagati Džozefa Smita ili Olivera Kaudirija ili Solomona Spoldinga kao autora 30.000 reči iz rukopisa Mormonove knjige koji se pripisuju Nefiju i Almi. Pa, zatim su uradili još jednu stvar koja je bila još fascinantnija za mene. Uzeli su Nefijeve spise i njegov otpečatak i uporedili ih sa spisima Alme i njegovim otiskom. Jer ako je Mormonovu knjigu napisao jedan autor, ti otisci bi se pokazali kao isti. Šta su otkrili? Pa, šanse da su Nefi i Alma isti autor su jedna prema 15 triliona. Dakle, šta zaključuju? A šta mi zaključujemo? Ko je zaista napisao Mormonovu knjigu? Pa, svedočim da to nije bio Džozef. Nije bio Solomon. Nije bio Oliver. Mormonovu knjigu su zapravo napisali drevni Božji proroci koji su živeli na američkom kontinentu i svedočili o Hristu i prenosili te ploče od proroka do proroka dok nisu došle u ruke čoveka po imenu Džozef Smit, koji ih je, darom i moći Božjom, preveo na engleski. Mormonova knjiga je istinita. I ta knjiga svedoči da je istinita kao i poziv Džozefa Smita. To je jedan od velikih svedoka, jedan od velikih plodova proroka Džozefa Smita. Sećate se da nam je to Isus rekao, kako možemo prepoznati prave proroke. Prepoznaćete ih po njihovim plodovima. A Mormonova knjiga je taj plod, jer nas bodri da sledimo Isusa Hrista.

ne postaje takvi dokazi, jer takvi detalji su za Boga nebitni. Jedino što smo sigurni to je, da je On sve stvorio u nekom vremenskom periodu, a da li je to bilo za bukvalnih 6 zemaljaskih dana ili neki duži period. Bog je večan i ima večno vreme na raspolaganju i ja lično sumnjam da mora da mu se žuri.

Šta kaže Mormonova knjiga o tome? "I evo, ljubljena braćo moja, a i Jevreji, i svi vi krajevi zemaljski, poslušajte ove reči i verujte u Hrista, a ako ne verujete u ove reči verujte u Hrista. A poverujete li u Hrista verovaćete u ove reči, jer su to reči Hristove, i On mi ih dade, i one uče sve ljude da treba da čine dobro. I prosudite nisu li to reči Hristove – jer Hrist će vam pokazati, u poslednji dan, moću i velikom slavom, da to jesu reči Njegove. A vi i ja stajaćemo licem u lice pred sudom Njegovim, i znaćete da mi On zapovedi da ovo zapišem, uprkos slabosti mojoj." (2 Nefi 33:10,11) "...ponovo baciše pogled svoj prema nebu, i gle, ugledaše Čoveka kako silazi sa neba. I On beše obučen u belu odoru, i siđe i stade posred njih. A oči celog mnoštva behu okrenute prema Njemu, i oni se ne usudiše da otvore usta svoja, čak ni da međusobno govore, i ne znadoše šta to znači, jer mišljahu da im se anđeo beše ukazao. I dogodi se da On ispruži ruku svoju i obrati se narodu, govoreći: Gle, Ja sam Isus Hrist za koga proroci posvedočiše da će doći na svet. I ja ispih onu gorku čašu koju mi Otac dade, i proslavih Oca uzevši na sebe grehe sveta, pri čemu podnesoh volju Očevu u svemu od početka. I dogodi se da kada Isus izgovori ove reči, celo mnoštvo pade na zemlju, jer se seti da beše prorečeno među njima da će im se Hrist ukazati posle svog uspeća na nebo. I dogodi se da im Gospod reče, govoreći: Ustanite i dođite k meni da stavite ruke svoje na rebra moja, i da dodirnete belege od klinova na rukama mojim i nogama mojim, da možete znati da sam ja, ...i da bejah pogubljen za grehe sveta. I dogodi se da mnoštvo izađe, i stavi ruke svoje u slabinu Njegovu i opipa belege od klinova na rukama Njegovim i nogama Njegovim. A to činjahu prilazeći jedan po jedan, dok svi ne behu prišli, i videše očima svojim i opipaše rukama svojim i sa sigurnošću znadoše i posvedočiše da je to onaj o kom proroci pisahu da će doći.." (3 Ne 11) «I jao gluvima koji neće da čuju, jer će stradati. Jao slepima koji neće da vide, jer će i oni stradati. Jao onima srca neobrezanog, jer će ih znanje o bezakonjima njihovim udariti u poslednji dan. Jao lažljivcu, jer će u pakao survan biti. Jao ubici koji promišljeno ubija, jer će umreti. Jao onima koji kurvarstvo čine, jer će u pakao survani biti. Da, jao onima koji se idolima klanjaju, jer se đavo nad svim đavolima naslađuje njima. I ukratko, jao svima onima koji umiru u gresima svojim, jer će se Bogu vratiti, i ugledati lice Njegovo, i ostati u gresima svojim. O, ljubljena braćo moja, setite se strahote prestupa protiv tog Svetog Boga, a i strahote popuštanja zavođenjima onog lukavoga. Setite se da biti telesnom naklonjen je smrt, a biti duhovnom naklonjen je život večni. O, ljubljena braćo moja, priklonite uši rečima mojim. Setite se veličine Sveca Izraelovog. Ne recite da govorah teške reči protiv vas, jer učinite li to, ružite aistinu, jer govorah reči Tvorca vašeg. Znam da su reči istine bteške protiv svake nečistoće, ali ih se pravedni ne plaše, jer ljube istinu i ne drhte”. (2 Nefi 9) "I dogodi se da pošto postiše i moliše se tokom dva dana i dve noći, udovi Almini primiše snagu svoju i on usta i poče im govoriti, rekavši im da se uteše; Jer, on reče: Pokajah se za grehe svoje i Gospod me otkupi. Gle, rođen sam od Duha. I Gospod mi reče: Ne čudi se što se sav rod ljudski, da, muškarci i žene, svi narodi, kolena, jezici i ljudi, moraju ponovo roditi, da, od Boga roditi, izmenjeni iz svog telesnogi palog stanja u stanje pravednosti, da budu od Boga otkupljeni, postajući Njegovi sinovi i kćeri; I tako oni postaju nova stvorenja, a ne učine li to, nipošto ne mogu baštiniti carstvo Božje." (Mosija 27:23-26) „Ali, mogu vam reći ovoliko, da ne budete li pazili na sebe i na misli svoje i na reči svoje i na dela svoja, i ne budete li čuvali zapovesti Božje i istrajali u veri u ono što čuste o dolasku Gospoda našeg, i to do kraja života svojih, morate stradati. A sad, o čoveče, seti se i nemoj stradati.» (Mosija 4:30) "Kažem vam, ako dođoste do znanja o dobroti Božjoj i neuporedivoj moći Njegovoj i mudrosti Njegovoj i strpljenju Njegovom i trpeljivosti Njegovoj prema deci čovečjoj, a tako i o pomirenju koje beše pripremljeno od postanka sveta, da po njemu spasenje može doći onom koji na Gospoda osloni uzdanje svoje i bude marljiv u držanju zapovesti Njegovih i istraje u veri sve do kraja svog života, mislim na život smrtnog tela – Kažem da je taj čovek onaj koji prima spasenje, kroz pomirenje koje beše pripremljeno od postanka sveta za sav ljudski rod, koji ikad beše od pada Adamovog, ili koji jesu, ili koji će ikad biti, sve do kraja sveta. A ovo je način po kom spasenje dolazi. I nema drugog spasenja osim onog o kom se govoraše, niti ima drugih uslova pod kojima bi se neko mogao spasti osim uslova o kojima vam govorah. Verujte u Boga. Verujte da On jeste i da sve stvori, i na nebu i na zemlji. Verujte da ima svu mudrost i svu moć, i na nebu i na zemlji. Verujte da čovek ne može da shvati sve ono što Gospod može da shvati. I opet, verujte da se morate pokajati za grehe svoje i napustiti ih i poniziti se pred Bogom i u iskrenosti srca tražiti da vam oprosti. I evo, ako verujete u sve to gledajte da to i činite." (Mosija 4:6-10) "Da, dođite Hristu, i budite usavršeni u Njemu, i odreknite se svake bezbožnosti. A odreknete li se svake bezbožnosti, i Boga ljubite svom svojom silom, umom i snagom, tada vam je dovoljna blagodat Njegova, kako biste blagodaću Njegovom bili savršeni u Hristu. A ako ste blagodaću Božjom savršeni u Hristu, nipošto ne možete poricati moć Božju. I opet, ako ste blagodaću Božjom savršeni u Hristu i ne poričete moć Njegovu, tada ste blagodaću Božjom posvećeni u Hristu, prolivanjem krvi Hristove koja je u zavetu Očevom za oprost greha vaših, kako biste postali sveti, bez mrlje. A sada, svima vama kažem zbogom. Uskoro idem u raj Božji da se odmorim, dok se duh moj i telo ponovo ne sjedine i ne budem pobednički ponesen kroz vazduh, da vas sretnem pred milostivim sudom velikog Jahve, Večnog Sudije i živih i mrtvih. Amen." (Moroni 10:32,33.)

Isto tako može neko reći šta će nam jevanđelje po Jovanu kada imamo jevanđelje po Luki ili Mateju, ili šta će nam Pavle kada imamo učenje Petra. U Bibliji piše da čovek živi od svake reči koje izlazi iz usta Božjih.

To je tačno, a ali isto je tačno da je Isus tvrdio da je "jednak Bogu" i da je Bog sklopio savez sa Njim. Ipak, Nikejsko učenje nije bilo istinto u vezi Trojstva jer Biblija to ne uči.

Tačno je da Mormonova knjiga opisuje posetu Isusa Hrista Josifovim potomcima od Izraela i tačno je da neki stihovi zvuče slično Mateju, ali sigurno ne sve. Postoje pasaže gde je Isus koristio druge reči i učio je specifično za taj narod. Ali to nije sve i ne čini jedva nekoliko posto te knjige. Naravno sam otvoren za nove spoznaje. Jer verujem da Bog nije prestao da šalje objave svojim apostolima i prorocima.

Teolozi su razvili doktrinu o „depozitu vere“ koji se sastoji od spisa apostola i najranijih crkvenih otaca kojima se više nije moglo dodavati. Stoga su tvrdili da nije potrebno više otkrovenje od Boga. Irinej je razvio teoriju da episkopi, barem oni koje su direktno rukopoložili apostoli, mogu s pravom tvrditi da su jednaki po autoritetu sa apostolima. Takođe je teoretisao da crkve sa apostolskim temeljem imaju „preovlađujući autoritet“ nad drugim crkvama. Tertulijan, pravnik koji je postao teolog, uveo je koncept Božanstva kao „korporacije“ (lat. personae) i skovao reč „trojstvo“. Takođe se zalagao za profesionalno plaćeno sveštenstvo. - doktrina o krštenju za mrtve je izgubljena. - uvedeno je krštenje male dece. - počela je upotreba raspeća i krsta kao hrišćanskog simbola. - stvorena je veštačka razlika između laika i „profesionalnog“ sveštenstva - upotreba ceremonijalnih odora za sveštenike. - doktrina o čovekovom predsmrtnom postojanju je izgubljena. Episkop Aleksandrije Ciprijan, "izabrani" episkop Kartagine je bio poslednji koji ju je učio. - proširila se Irinejeva teorija da su svi episkopi naslednici apostolskog autoriteta. - utvrdila se doktrina da sabor episkopa može govoriti u ime cele Crkve. - Edikt o toleranciji (hrišćana) izdaje Galerije, čime je okončan rimski progon. • 313-324. g. „Nekoliko Konstantinovih edikta uspostavilo je hrišćanstvo kao preferiranu državnu religiju Rimskog carstva. Konstantin je preuzeo ulogu Pontifeks Maksimusa ili „prvosveštenika“ nad celom rimskom hrišćanskom crkvom. „Donatisti“ biraju svoje episkope u Severnoj Africi i osnovali su posebnu hrišćansku crkvu koja je trajala do muslimanskog osvajanja u sedmom veku. • Konstantin je sazvao sabor da bi rešio Arijanski spor. Presedao je Car lično a ne crkvena vlast. Arije, starešina iz Aleksandrije je učio da Isus nije bio jedne suštine sa Ocem, i da je bio „rođen“ i tako ne uvek Bog. Nakon dva meseca žestoke debate i većanja 274 episkopa (uglavnom predstavnika Istočne crkve), formulisan je kompromisni koncept nazvan Nikejski Simbol vere kako bi se „definisalo“ hrišćansko božanstvo kao „Trojstvo“. Saborom nije predsedavao rimski episkop (koji nije ni bio prisutan), niti bilo koji episkop, već car Konstantin. Upravo je on (nekršteni pagan) čija je moć najdirektnije uticala na formulisanje simbola vere i usmeravala ishod Sabora. • Uveden je celibat za sveštenstvo i monaštvo. • 325. g. i kasnije uvukao se uticaj grčke filozofije u hrišćansko razmišljanje i nastavila je da menja doktrinu koje se odnose na prirodu Boga i čovekov odnos prema Božanstvu. To se ponekad nazivalo hrišćanskim neoplatonizmom. Neke od otpadničkih doktrina koje su proistekle iz neopltonizma bile su da: - Bog je eterično, nematerijalno biće koje ispunjava sav prostor, ali koje živi van vremena i prostora. Verovanje u antropomorfnog Boga je rasprostranjeno do današnjeg vremena. - Smrtno, fizičko čovečanstvo ne može imati porodično potomstvo od takvog Boga. - Čovek je samo stvorenje, poput životinja. - ispovedanje greha sveštenicima, i - obaveze pokajanja dodeljene za greh - Uvedena je doktrina čistilišta (Avgustin) • 326. g. i kasnije Uspon „cezaro-papizma“, ili podrške i dominacije crkve od strane rimske države. Avgustin izabran za episkopa. Obučen kao advokat i filozof, bio je poznat kao „hrišćanski Platon“. U velikoj meri je uticao na hrišćansku misao i uveo niz otpadničkih doktrina. Među njima su bile: - spasenje samo verom, bez dela. - iskonski greh, koji je definisan kao pohota ili seksualna želja. - krštenje male dece - predodređenje spasenja, koje poriče moralnu i slobodnu volju. Ove doktrine su kasnije usavršili Žan Kalvin i drugi. 440-461. g. • Titulu „papa“ kao i „namesnik Hristov“, prvi put je upotrebio Lav, rimski episkop. Titulu „papa“, koristili su mnogi episkopi u različitim gradovima do 6. veka ali je od tada počela da bude rezervisana samo za rimskog episkopa. „Lav Veliki počinje da gradi srednjovekovno papstvo u političku silu. Nijedan od ranih crkvenih otaca koji su oblikovali doktrinu crkve nije bio rimski episkop. Papa Grgur Veliki je osnovao Papsko kraljevstvo (Vatikan) - paganizam je pomešan sa hrišćanstvom u ritualima i praznicima. Na primer: 25. decembar, koji je bio određen kao dan za proslavu Isusovog rođenja, zapravo je datum rođenja paganskog boga Mitre. Pravi datum Hristovog rođenja bio je u proleće. Ovo je jedino doba godine kada pastiri provode noći na polju sa svojim stadima jer se tada rađaju jagnjad.) • Počelo je obožavanje statua, to se nazivalo „ikonoklastički pokret“, kao i poštovanje relikvija. Dokumenti koje su falsifikovali neki crkveni vođe navodno su bili priručnik za crkvenu upravu koji je izneo „papa“ Silvester u 3. veku, navodno podržavajući supremaciju rimskog episkopa nad drugim episkopima. Nazvani „falsifikovanim dekretalima“, Rimokatolička crkva ih je 1440. godine priznala kao falsifikate, ali do tada je rimsko papstvo bilo dobro uspostavljeno. Stoga je neki tvrdio da je Rimokatolička crkva „izgrađena na lažima i falsifikatima“. 850-962. g. • Prolazi 112 godina u kojima pape nisu birani od Crkve, već od rimskih ili nemačkih kraljeva i careva. - doktrina uspostavljena o „riznici zasluga“, prekomernih dobrih dela apostola i svetaca itd. Ova zasluga mogla se deliti za oproštaj ili „odobrenje“ grehova drugih ljudi, koji su mogli dobiti „odobrenje“ pod autoritetom Pape. To je dovelo do doktrine o „indulgencijama“, gde su ljudi mogli kupiti oproštaj grehova od crkve. „Papa Benedikt IX koji je imao 12 godina kada je izabran za papu, bio je takva farsa da je bio primoran da podnese ostavku na papstvo. „Veliki raskol“ se dešava kada su se grčko-pravoslavna i rimokatolička grana hrišćanske crkve međusobno ekskomunicirale, formalizujući podelu koja je zapravo postojala vekovima. „Papa Nikola II ustanovljava Kolegijum kardinala u pokušaju da povrati Crkvi kontrolu nad papstvom i otme ga od političkih vođa države. -1216. g. Papa Inokentije deluje kao diktator, dominirajući sebe iznad državnih vođa u Engleskoj i Evropi. Ovo je bilo suprotno „cezaro-papizmu“ gde je država vladala Crkvom. U papskoj buli „Deliberatio“, papa Inokentije III je rekao: „Mnom kraljevi vladaju, a kneževi određuju pravdu.“ U 12. veku - uvedeno je više otpadničkih lažnih doktrina: - zastupništvo (& molitva) Mariji i svecima - upotreba brojanice - upotreba kipova raspeća - paljenje tamjana - ceremonijalni oltari • Doktrinu „transsupstancijacije“ proglasio je papa Inokentije III zvaničnom dogmom crkve. (o njoj se raspravljalo od drugog veka) Toma Akvinski razvija objašnjenje doktrine transsupstancijacije. • Koncilijarizam i drugi veliki raskol. Tri pape izabrane istovremeno u Rimu i Pizi, Italija, i Avinjonu, Francuska. Ekskomunicirali su jedni druge, a konfuzija je vladala preko 70 godina (priličan prekid u „neprekinutom sukcesiji“?) do 1449. g. kada je papa Nikola V Rimski nadživeo svog konkurenta. 15. vek - uvedena je „simonija“ (kupovina svešteničkog položaja novcem) - čitanje Biblije je zabranjeno laicima, ponekad pod kaznom smrti. „Trentski sabor: sastao se da bi reformisao greške Katoličke crkve. Kasnije doktrine: - Papska nepogrešivost - Papski dekreti dodati Bibliji i tradiciji kao „osnova vere i doktrine“ - Večno devičanstvo i uznesenje Marije - Zabrana jedenja mesa petkom Sve ovo je nametnuto bez ikakvog otkrovenja od Boga za svaku od doktrinarnih promena.

Biblija ne samo da kaže da crkva koju je Isus organizovao MOŽE biti uzeta sa zemlje, već predviđa da ĆE se to zaista dogoditi. Pavle se čudio koliko brzo su se galatski sveci „okrenuli od jevanđelja“ -(Galatima 1:6-8). Pavlova druga poslanica crkvi u Korintu pominje lažne apostole koje Pavle opisuje kao „sluge Sotone“ (2. Korinćanima 11:13-15). U svojoj drugoj poslanici Timoteju, Pavle kaže da „sva Azija se odvraća“ (2. Timoteju 1:15). U svom pismu Gaju, Jovan izveštava da u jednoj neimenovanoj grani crkve, vođa Diotrof, neće imati ništa sa Jovanom i njegovom braćom. Ne samo da odbija da prihvati Jovana i njegove izaslanike, već se protivi onima koji žele da ih prihvate i „izbacuje ih iz crkve“ (3. Jovanova 1:9-10). U knjizi Otkrivenja, Jovan piše nadahnut pisma sedam crkava u Aziji, pozivajući ih na pokajanje za najteže grehe (Otkrivenje 2-3). Dakle, KAKO i KADA je novozavetna crkva „otpala“? Evo kratke vremenske linije koju sam sastavio: „Vera jednom predata svecima“: Šta se sa njom dogodilo? 1. Isus Hrist je osnovao zemaljsku organizaciju (ne samo mističnu zajednicu vernika) koju je nazvao svojom Crkvom, a koja se takođe nazivala „verom jednom predatom svecima“. -(Juda 1:3) 2. Biblija kaže da će pre Drugog Hristovog dolaska doći do otpadništva ili otpadanja ne samo pojedinaca ili grupa od istinske crkve Isusa Hrista, već da će doći do otpadništva same Crkve do tačke u kojoj više neće biti prepoznatljiva kao Njegova organizacija, i On više neće priznavati njen autoritet da deluje u Njegovo ime. A. Isa. 24:5 „izmenili su uredbe i prekršili večni zavet...“ B. Amos 8:11 „glad... slušanja reči Gospodnjih:... lutaće od mora do mora... i neće je naći“ C. Dela 20:29 „ući će među vas ljuti vukovi koji neće štedeti stado“ D. Sol. 2:3 „(Drugi dolazak) neće doći dok prvo ne dođe otpad“ E. Tim. 3:5 „Imajući obličje pobožnosti, ali su se sile njene odrekli.“ F. Otkr. 2:2 „one koji govore da su apostoli, a nisu“ 3. Biblija takođe navodi da će pre Drugog dolaska doći do obnove Crkve koju je Isus organizovao. Dela 3:21 „(Dolazak se neće dogoditi do) vremena obnove svega“ 4. Istorija pokazuje da se Veliko otpadništvo zaista dogodilo: Godina (n. e.) - Koraci otpadništva "Jerusalim (sedište novozavetne crkve) je uništen. - Drugi gradovi poput Antiohije, Aleksandrije, Efesa, Korinta i Rima počeli su da se pojavljuju kao hrišćanski centri. " (otprilike) Smrt poslednjeg od prvobitnih dvanaest apostola (Jovan je prognan na ostrvo Patmos, a zatim je nestao iz istorije posle oko 95. godine n. e.) - Bez više opštih crkvenih vlasti (apostola i sedamdesetorice), lokalne vlasti (episkopi) preuzele su vođstvo, ali bez nadležnosti da donose odluke za celu Crkvu.

Naravno tvrdnja Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana da je novozavetna crkva Hristova trebalo da bude obnovljena ne drži vodu ako ta crkva nikada nije uzeta sa zemlje. To je tvrdnja Rimokatoličke i Pravoslavne crkve. Oni tvrde da postoji neprekinuto nasleđe apostolskog autoriteta od Boga kao svedočanstvo da je katolicizam ili Pravoslavlje uvek bilo Hristova jedina „istinska“ crkva. Veruju da je Petar bio prvi rimski episkop i da su njegovi naslednici držali „ključeve carstva“ koje mu je Isus poverio kao poglavaru svoje crkve. Sveci poslednjih dana, zajedno sa protestantima, odbacuju tu tvrdnju i na biblijskim i na istorijskim osnovama. Hajde da je pogledamo: Ključni biblijski stih na osnovu kojeg Rimokatolička i Pravoslavana crkva iznose svoje tvrdnje je Matej 16:16-19. Isus je upravo pitao apostole šta misle da je on. Petar kaže: "Ti si Hristos, Sin Boga živoga. A Isus odgovori i reče mu: Blago tebi, Simone, sine Jonin! Jer ti meso i krv nisu to otkrili, nego Otac moj koji je na nebesima. I ja ti kažem: Ti si Petar, i na ovoj steni sazidaću crkvu svoju, i vrata pakla je neće nadvladati. I daću ti ključeve carstva nebeskog; i šta god svežeš na zemlji, biće svezano na nebu; i šta god razdrešiš na zemlji, biće razdrešeno na nebu." -(Matej 16:16-19) Katolici tvrde da je sam Petar „stena“ na kojoj Isus kaže da će sagraditi svoju crkvu. Ali ako bi se ona trebala sazidati na bilo kom čoveku, to bi bio onda bio sam Hristos, za koga nam je rečeno u Poslanici Efescima 2 da je On „glavni ugaoni kamen“ crkve. Pažljivo čitanje stihova otkriva da je kontekst Petrovog priznanja da je Isus Sin Božji. A koji je bio izvor njegovog znanja? Bog Otac je to otkrio Petru. Upravo to otkrovenje svedočanstva Hristovog od Boga čoveku jeste „stena“ na kojoj će crkva biti izgrađena. Upravo je to otkrovenje kroz Svetog Duha „probolo srca“ preko tri hiljade ljudi na dan Pedesetnice u Delima apostolskim 237 i probolo je srce svakog pravog hrišćanskog obraćenika poslednjih dve hiljade godina. Dalje, Isus kaže da je „vrata pakla neće nadvladati“. Većina hrišćana misli da se „ona“ u ovoj rečenici odnosi na crkvu, ali u stvarnosti je to „stena“ otkrovenja. Dokazi istorije dokazuju da su „vrata pakla“ zaista nadvladala crkvu, čija je korupcija postala glavan razlog otpada od 5. do 15. veka, i da se Bog povukao iz nje. U 15. veku, reformatori su učinili isto. Ovi stihovi ne garantuju da zemaljska crkva nikada neće propasti. I „vrata pakla“ nikada nisu nadvladala „stenu“ otkrovenja. Svaka osoba i dalje može primiti isto svedočanstvo o Hristu kao Gospodu koje je Petar primio. Ono se ne otkriva „telom i krvlju“, već šaptanjem Svetog Duha, tako da im se „srca probijaju“ i oni upoznaju Isusa.

Verujem da je Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana jedina crkva na zemlji danas koja sadrži isti oblik i učenja kao crkva Novog zaveta koju je Isus organizovao i koja ima jedini autoritet da deluje u ime Boga ovde na zemlji. Verujemo u istu organizaciju koja je postojala u Ranoj crkvi, naime, apostole, proroke, pastire, učitelje, evanđeliste i tako dalje. „Jer Bog nije tvorac nereda, nego mira, kao u svim crkvama svetaca“ „Jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje.“ „Postoji oko 34.000 različitih hrišćanskih grupa u svetu od 30. godine nove ere.“ Nek ko mi je veoma drag me je nedavno pitao da li verujem da pripadam „jedinoj Istinitoj Crkvi“. Da bih bio veran sebi i svojoj veri, moram priznati da verujem. Razumem da mnogi ljudi (ako ne i većina) ne mogu da razumeju ovaj stav. Može im se činiti veoma arogantnim da osoba ili crkveno telo tvrde da imaju „tu“ istinu ili ovlašćenje ili odobrenje od Boga koje drugi nemaju. To nije „politički korektan“ način verovanja. Ali, ni sam Isus Hrist nije bio politički korektan. Pogotovo kada je rekao stvari poput: „Ja sam put i istina i život: niko ne dolazi Ocu osim kroz mene.“ To ga nije učinilo veoma popularnim među književnicima i farisejima Njegovog vremena, a ne čini ni svece poslednjih dana popularnim među drugim crkvama danas.

PROROČANSTVA Josepha Smitha Anđeo proriče o Smitu 1823 g. da će se o Njemu govoriti dobro i zlo među svim nacijama, plemenima i jezicima. Smith proriče 1829 g.o troje svedoka koja će svedočiti o Mormonovoj knjizi, a dvoje od njih nije još ni poznavao. Smith proriče 1830g. da će Isus doći u svoj hram. 1836g. kada je Hram u Kirtlandu bio napravljen javlja se Isus mnogim prisutnima. Smith je prorekao 1830g. da će se pripadnici crkve moraju okupiti na jednom mestu. Ovo se proročanstvo ispunilo posle smrti Smitha 1844g. kada su prognani pripadnici Crkve sakupljanju u državi Utah, tadašnjoj teritoriji Meksika. Smith je prorekao 1831g. prestanak progona ako kupe zemlju na zapadu. Rekao je da kupe mesto utočišta i sigurnosti, gde zli neće doći, a zli će odbiti da se dalje bore sa crkvom. Kupljeno je „mesto utočišta i sigurnosti“ u sadašnjoj državi Utah. Mnogi uključujući i vladu SAD, prestali su da se bore protiv crkve posle odlazka u Utah. Proročanstvo iz 1831g. da crkva mora da napusti mesto Kirtland u roku od nekoliko godina. Većina je pripadnika crkve morala je da napuste Kirtland za Far Vest u Misuriju između 1837g. i 1838g. da bi izbegli nasilje i progon. Smith je prorekao 1832g. građanski rat juga i severa u SAD. Pored toga je rekao da će posle tog rata uvek biti rat makar u jednoj zemlji do poslednjeg rata pre dolazka Hrista. Smith nije bio živ kada se ispunilo proročanstvo građanskog rata u SAD 1861g. Proročanstvo iz 1833g.o uništenju i pustošenja teritorija koji su prognali crkvu. U proleće 1862g. jedan očevidac opisuja ispunjenje proročanstva kad je sa vreme građanskog rata izdata "Naredba br. 11'... po kojoj su spaljene kuće, štale, pomoćne zgrade, skoro sve izgorele, i ništa nije ostalo stajati osim dimnjaka... Dobro se sećam da je zemlja izgledala kao prava pustoš." Slično proročanstvo iz 1834g. kaže: „Ja ću voditi vaše bitke... da uništim i opustošim svoje neprijatelje. Kao što je gore navedeno, krvavi građanski rat opustošio je zemlju pod Generalnom naredbom 11, kao što je prorekao Džozef Smit. Smith je prorekao 1833g. „Neće proći četrdeset dana i zvezde će pasti s neba."Samo mesec dana kasnije se ostvaruje ovo proročanstvo. Tada se dogodila kiša meteorita, koja je bila tako blistava i jaka kiša meteorita da su neki ljudi pomislili da je smak sveta. A o tom događaju postoje i nezavisni zapisi o njenom pojavljivanju. Smith je prorekao 1834g. da će ova Crkva ispuniti svet. Iako crkva ima danas samo 17 miliona članova, ipak su širom sveta, kao što je Smith na drugom mestu prorekao biće mala ali će biti skoro u svakoj zemlji. Ostalo treba da se još ispuni. Smith je prorekao 1836g da će u Salemu naći "Blago". „u gradu Salemu je bilo mnogo duša za koje je Gospod znao da će prihvatiti jevanđelje.1840-ih, krstilo ne stotine ljudi u tom gradu. Smith je prorekao 1837g da će Tomas B. Marš biti spašen iako je bio ekskomuniciran iz crkve. 1857g. se ponovo vratio u crkvu. Smith je prorekao 1842g da će sveci i dalje trpeti mnoge nevolje i da će biti oterani u stenovite planine, gde će postati moćni narod usred stenovitih planina." Ovo se ispunilo nakon Smitove smrti, kada su otišli svi na zapad u dolinu Solt Lejk , gde su osnovali Solt Lejk Siti i druga naselja u Juti. Smith je prorekao 1842g da se neće nikad više vratiti u Misuri kada je uhapšen. Nikada više se nije vratio u Misuri i ubijen je i sahranjen u Ilinoisu. Smith je prorekao 1843g da će vlada Misurija biti potpuno svrgnuta radi nepravde načinjeni crkvi. (Istorija Crkve 5:394) 1861g tokom građanskog rata, Misuri je bio žestoko osporen tokom rata, a njena vlada je potpuno zbačena i protraćena kada su trupe Unije opustošile državu. Smith je prorekao 1843g da će se Stiven A. Daglas kandidovati za predsednika SAD a ako okleveta svece poslednjih dana, "osetiće težinu ruke Svemogućeg na sebi." (Istorija Crkve 5:394) Daglas je kandidovao za predsednika SAD 1860. Dao je neke negativne komentare o svecima poslednjih dana, i nije pobedio na izborima 1860, a 1861g je umro. Smith je prorekao 1843g da Orin Porter Rokvel "dok ostane veran ni metak ni oštrica ne može mu nauditi." Rokvel je umro prirodnom smrću u starosti, nikada nije bio ranjen metkom ili oštricom. Smith je prorekao 1844g da Vilard Ričards koji je bio uhašen sa Njim neće imati ni rupu na odeći i da će ostati živ. Smit je rekao Vilardu Ričardsu da će kugle leteti kao grad i da će On videti kako njegovi prijatelji padaju na desno i na levo, ali da na njegovoj odeći neće biti ni rupe. (Istorija Crkve 6:619) Iako je bio u prostoriji zatvora u kojoj su Smit i njegov brat Hajrum ubijeni iz vatrenog oružja, Ričards je iz incidenta ostao nepovređen. Smith je prorekao 1844g pet dana pre svoje smrti, da će On i Njegov brat biti ubijeni. (Istorija Crkve 6:546) Smith je prorekao 1844g Poslednje proročanstvo i dogodilo se u zatvoru u Kartagini noć pre nego što je Smit ubijen. Džozef je šapnuo Denu Džonsu, 'koji je bio taško bolestan skoro na samrti, "da se ne plaši i da neće umreti i da će ispuniti svoju misiju u velsu. (Istorija Crkve 6:601) Iako je Džons bio taško bolestan mislevši da će umreti od bolesti On se se oporavio i kasnije otišao u Vels kao misionar, kako mu se Smith prorekao.

ovo nije tačno. Ja ne poznajem nijednog ko tako nešto veruje. To je moguće, ali ne piše nigde u našim svetim pismima. Znači nije kanon.

TKO je stvorio SINA Yehoshuu? – SAM SEBE? Isus nije stvoren nego rođen, ili je tako stvoren što je od Boga Oca rođen. "On je slika nevidljivog Boga, prvorođeni pre svakog stvorenja." (Kološanima 1:15-18) Znači nije stvorio sam sebe. Nego ga je rodio Elohim Bog Otac i dao mu ime Jehova. On je pod tim imenom zastupao Boga Oca u svemu. TKO je SINU Yehoshui dao Ime – Yehoshua? - SAM SEBI? Bog Otac je dao ime svom prvorođenom Sinu Jehova. On je SINU Yehoshui pripravio tijelo, tako što je zečeo telo Sina u devici Mariji. TKO je SINU Yehoshui dao da mu sjedne zdesna? – SAM SEBI? Bog Otac je uzvisio Sina sebi sdesna i dao mu sve vlasti i sile. On ga je načinio Bogom. „govori JEHOVA...Pre mene nijedan bog nije bio načinjen, niti će biti posle mene. Ja, ja sam JEHOVA, i osim mene nema spasitelja." (Isaja 43:10,11) TKO je SINA Yehoshuu uskrsnuo kad je umro? - SAM SEBE? Da, Isus je vaskrsnuo sam sebe. On je to lično rekao: "Otac me ljubi zato što ja polažem svoj život, da ga opet uzmem. Niko ga ne uzima od mene, nego ga ja sam od sebe polažem. Imam moć da ga položim, a mogu da ga opet uzmem - ovaj nalog sam primio od svog Oca." (Jov 10:17,18) Na ostalo neću da odgovorim, jer daje isti odgovor. Bog Otac je Elohim, Sin je Jehova.

Samo što ti nisi razumeo da je Pavle govorio o vremenu kada je Isus bio na nebu. On je tada bio jednak Ocu, a ne dok je bio na zemlji jer je tada bio čovek. "on, koji je u obličju Božijem, nije smatrao kao nešto prigrabljeno - to što je jednak Bogu, nego je lišio samoga sebe, kada je uzeo obličje sluge i postao sličan ljudima." (Filipljanima 2:6-11) A da je Isus na nebu imao svoju slavu to On sam tvrdi: "A sada ti, Oče, proslavi me svojom slavom koju sam imao s tobom pre nego što je svet postao." (Jovan 17:5) "Oče, želim da i oni koje si mi dao budu sa mnom, tamo gde sam ja, kako bi gledali moju slavu koju si mi dao, jer si me voleo pre postanka sveta." (Jovan 17:24) Isus je tu slavu ponovo primio odlazkom na nebo: "koji je s desne strane Bogu, pošto je otišao na nebo, gde su mu potčinjeni anđeli, i vlasti, i sile." (1 Petrova 3:22) Samo jedan Bog može imati slavu jednaku Bogu Ocu.

Pod Bogom uopšteno podrazumevamo Boga Oca, jedino vrhovno i apsolutno biće, tvorca vaseljene, svemoćnog, sveznajućeg, svedobrog tvorca, vladara i održavaoca svega. Bog je vrhovni vladar. On je nezavisan i savršen, svemoguć, sveprisutan i sveznajući, bez početka dana i kraja života. U njemu su ovaploćeni svi dobri darovi i sva dobra načela. On je Otac svetlosti. U njemu je samostalno prisutno načelo vere i u njemu je usredsređena vera u život i spasenje svih razumnih i odgovornih ljudi. „Po tome znamo da je jedan Bog na nebu, da je on beskonačan i večan, isti nepromenljivi Bog od beskonačnosti do beskonačnosti, stvoritelj neba i zemlje, i svega što je na njima; i da je stvorio čoveka, muškarca i ženu, na svoju sliku, po svom liku, stvorio ih je“ (UiZ 20:17–18). On nije biće koje napreduje, kao što pretpostavljaju neki liberalno orijentisani religiozni mislioci. Nije ga čovek izmislio. Niti je on bio osvetoljubivi i ratoborni Bog u Starom zavetu, a kasnije Bog pun ljubavi i milosti u Novom zavetu. On je isti juče, danas i zauvek (1 Ne 10:18). Boga se može doživeti samo kroz otkrivenje. Ako se ne otkrije, zauvek će ostati nepoznat. Ne može se otkriti eksperimentima u laboratoriji ili ogromnim teleskopima u svemiru. Ni saznanje o njegovoj moći niti o prirodnim zakonima koje je stvorio ne otkrivaju čoveku njegovu pravu prirodu ili njegove kvalitete. Naravno, poznavanje ovih zakona i moći omogućava čoveku da nauči istine koje jačaju njegovu veru i pomažu mu da bolje razume Boga. Međutim, istinsko, spasonosno znanje o Bogu dobija se samo kroz otkrivenje od Duha Svetoga kroz poslušnost zakonima i obredima jevanđelja. Za čoveka je smisao i svrha života da sluša Boga, sledi Njegove zapovesti i nauči ko je Bog u stvari. Tada se može približiti stanju uzvišenosti u kojem može postati savršen kao Bog Otac (Mat. 5:48). Bog nije čovek da mu treba ime da bi se razlikovao od drugih ljudi. Zašto bi jedno biće koje je večno dalo sebi neko ime? Isus je dobio ime od Boga Oca u predzemaljskom stanju, na nebu. Zato je tada bio poznat pod tim imenom kao Jehova. Bog Avrama, Isaka i Jakova 1. Hrist je Bog naših otaca, Bog Avrama, Isaka i Jakova (UiZ 136:21,22; Izl 3:1-16), koji se javio Avramu i sklopio savez sa njim (Abr. 2:6-11). Kroz njega je trebalo da dođe spasenje (1 Ne. 6:4), i on je bio predodređen da dođe na zemlju u određeno vreme i da bude razapet za grehe sveta (1 Ne. 19:7-17). 2. Pošto je Avram, koji je posedovao potpuno jevanđelje, obožavao i Boga Oca i Sina, razumljivo je da su Petar i drugi učenici takođe govorili o Bogu Ocu kao o Bogu naših otaca, Bogu Avramovom, Isakovom i Jakovljevom (Dela 3:13; 5:30; 22:14).

Da postavim pitanje zašto ljudi nešto veruju a drugo odbacaju? Odgovor leži u stihu: "Vera je čvrsto pouzdanje da će se dogoditi ono čemu se nadamo, dokaz onoga što je stvarno, premda se ne vidi. Jer zbog nje su ljudi iz starog doba dobili svedočanstvo da su Bogu po volji." (Jevr 11:1-2) Znači vera je nadanje nečemu da je to možda istinito, a tek kada smo uporni u veri, dolazi svedočanastvo od Boga da je to zaista istinito. Mnogi ipak prvo očekuju da znaju, pa će onda da veruju. Vera nije vera ako nas naš razum primorava da je usvojimo, jer znamo. Da bi vera bila vera, ona mora biti izabrana uprkos razumljivim alternativnim opcijama. Te alternativne opcije moraju postojati. Mora da postoji i sumnja da bi se odlučili da verujemo. To može biti zastrašujuće, može biti izazovno, ali ne kamen spoticanja. Mesija Netflix je zapravo prilično dobro ilustrovao ovu ideju u jednoj seriji nazivom "Mesija". Premisa serije je prilično jednostavna: Čovek na Bliskom istoku počinje da dobija sledbenike, a ljudi tvrde da je on Mesija. Glavni likovi serije (zajedno sa vama, gledaocem) su ostavljeni da sami donesu zaključke o čoveku. Da li je božanski? Ili je on šarlatan? Ono što me je pogodilo jeste da svaki put kada čovek učini „čudo“, dobijate razlog da verujete zašto to možda uopšte nije bilo čudo. Na primer, kada ga oficir CIA-e koga nikada nije poznavao uhapsi i ispita, Mesija mu se obraća njegovim imenom. U početku, ovo izgleda čudesno. Kako je on uopšte mogao znati njeno ime? Nekoliko trenutaka kasnije otkrivamo da je ime CIA saradnika zapravo napisano na njegovoj narukvici. I tako nam je predstavljen izbor: Da li je taj čovek jednostavno primetio njegovo ime na narukvici? Ili je to znao natprirodno? Drugom prilikom čovek hoda po vodi — krajnje čudo, zar ne? Ali onda saznajemo da je čovek radio kao visokokvalifikovani cirkuski mađioničar kada je bio mlađi. Dakle, da li je zaista hodao po vodi? Ili je to bila prevara? Postoje dve strane svake priče i morate odlučiti u šta ćete verovati. Težnja ka znanju na račun verovanja Prečesto želimo da saznamo nešto pre nego što u to poverujemo. Nastojimo da uklonimo one prepreke koje verovanje čine istinskim izborom. Silimo i primoravamo sebe da verujemo. Želimo da izbacimo svaki razlog za sumnju. Želimo takav dokaz pre nego što poverujemo. Ali uspeh u ovom poduhvatu značio bi uklanjanje suštinskih zupčanika iz mehanizma vere, a to jednostavno ne možemo učiniti kada su u pitanju mnoga fundamentalna verska pitanja. To nije deo plana Božjeg. Bog želi da poverujemo iako ne vidimo. Ljudi će uvek naći razloge da kažu: „Hrist je bio samo veliki učitelj“, ili „Sveta pisma su prevara“, ili „Doba proroka je prošlo“. Vera je ono što Hrist traži od nas, a „bez vere mu je nemoguće ugoditi; jer ko dolazi Bogu, mora da veruje da jeste, i da nagrađuje one koji ga traže“ (Jevrejima 11:6). "A sada kao što sam rekao o veri — vera nije imati savršeno znanje o nečemu; dakle, ako imate veru, nadate se nečemu što se ne vidi, a što je istinito." Šta je to u veri što je čini nekompatibilnom sa „savršenim znanjem?“ To je element sumnje. To je ta lista nedokazanih, ali mogućih alternativnih objašnjenja. Da li je ženino ime dobijeno preko božanskog izvora, kao i seriji "Mesija", ili ga je on pročitao sa njenog zgloba? Hrist ne traži od nas da znamo odgovor. On traži nešto mnogo teže : traži od nas da izaberemo da verujemo čak i kada postoje razlozi da to ne učinimo „ Blago onima koji nisu videli, a poverovali su“. I ako imamo hrabrosti da zaista zakoračimo u svet vere, moramo da naučimo kako da budemo u redu sa tim neprestanim natezanjem između vere i sumnje, jer ni jedno ni drugo ne bi moglo postojati bez drugog. Zašto sumnje ne bi trebalo da nas izludi? Za skeptike vere, izbor da se veruje uprkos očiglednim razlozima za sumnju zvuči kao slepa poslušnost ili potpuna naivnost. Poziv na veru je poziv da angažujemo srce, da ga prilagodimo da rezonuje u simpatiji sa principima, vrednostima i idealima za koje se iskreno nadamo da su istiniti i za koje imamo razumne, ali ne i sigurne osnove da verujemo da su istiniti. Mora postojati osnova za sumnju, kao i za verovanje, kako bi se izbor učinio istinski izborom, a samim tim i promišljenijim, i opterećen ličnom ranjivošću i ulaganjem. Ogromna prevlast dokaza na obe strane učinila bi naš izbor besmislenim kao i napunjeni pištolj uperen u naše glave. Opcija da se veruje mora se pojaviti na nečijem ličnom horizontu kao plod raja, nesigurno smešten između skupova zahteva koji se drže u dinamičkoj napetosti. Vera nije slepa. To je informisan izbor koji donosimo nakon dvosmislenosti. Za većinu nas, ne postoji hor nebeskih glasnika koji dokazuju da Bog postoji, niti laboratorija naučne opreme koja dokazuje da ne postoji. Umesto toga, nalazimo ubedljiv skup dokaza na obe strane suprotstavljenih životnih propozicija... Poziv na veru, u ovom svetlu, nije neka provera stidljivog boga koji čeka da vidi da li ćemo se popraviti. To je jedan poziv, izdat pod jedinim uslovima, koji nam može omogućiti da u potpunosti otkrijemo ko smo, šta najviše volimo i šta najpobožnije želimo. Bez ograničenja, bez ikakvog oblika mentalne prisile, čin verovanja postaje najslobodnija moguća projekcija onoga što se nalazi u našim srcima ... Najveći čin samootkrivanja dešava se kada biramo u šta ćemo verovati, u tom prostoru slobode koji postoji između saznanja da stvar jeste i saznanja da stvar nije. Ovo je oblast u kojoj vera deluje, a kada je vera slobodno izabran gest, ona izražava nešto bitno o sebi. Bog želi da ga izaberemo zato što su naša srca i nade u skladu sa Njegovim planom, a ne zato što nas dokazi jednostavno primoravaju da verujemo. To nije vrsta verovanja koju Bog traži. To stvara dronove, a ne učenike. Kako je vera odraz naših srca? Šta je svrha vere? Kažu da je vera manje u nagađanju pravih odgovora nego više otkrivanje sebe Bogu. Ali šta to tačno znači? Da pokušamo da podelimo veru u dve kategorije i vidimo da li možemo da napravimo neki napredak po tom pitanju. Pasivna vera Pasivna vera bi se mogla definisati kao jednostavna izjava o verovanju. na primer: -Verujem da je Isus Hrist Spasitelj čovečanstva. -Verujem da postoji jedan Bog. -Verujem u sveta pisma. Sva ta verovanja su dobra, ali koliko je vredno moje verovanje u Isusa Hrista kada „ i đavoli veruju i drhte?“ U ovom trenutku, ove izjave vere mogu zaista biti činjenično tačne, ali mi ne donose mnogo koristi. Sigurno pasivna vera otkriva Bogu nešto o našem karakteru, ali nadamo se da će sledeća faza vere bolje služiti našem karakteru. Aktivna vera Pitanje aktivnog uverenja je na primer: -Verujem da je Isus Hrist Spasitelj čovečanstva. Treba nešto da učinim. -Pošto verujem da je Isus Hrist Spasitelj, kajem se za svoje grehe, milostiviji sam i pun ljubavi prema drugima i pokušavam da utešim one kojima je uteha potrebna. -Verujem da su sveta pisma istinita, čitam ih i molim se Bogu da ih razumem i činim šta tamo piše. Polaganje životnog testa Plan spasenja ima za cilj da nam pomogne da postanemo slični Isusu Hristu. Na ovom putu napredujemo u smrtnosti dok nastojimo da razvijemo atribute slične Hristu. Ali kada je u pitanju razvijanje vere, često smo manje zabrinuti da živimo verno (aktivna vera) i više brinemo o ispravnom iskazu vere (pasivna vera). Ovo je uglavnom sadržaj svake verske debate. To je udar iz voleja napred-nazad: „Ne verujete u ispravne stvari. „Vaše izjave o veri su pogrešne. I dok je verovanje u tačne informacije sigurno veoma važno, ja sam sklon da verujem da je Bog mnogo više zainteresovan za rezultate naše aktivne vere. Sumnjam da će biti kviza nakon ovog života ispunjenog teološkim trivijalnim pitanjima. Radije bih bio sličan Hristu i pogrešio u nekim stvarima, nego da sam u pravu u svemu, a ipak da ostanem „neposlušan sluga “. Dajte veri šansu i sledite je Ono što možda smatrate preprekama veri može zapravo biti deo tla koji omogućava veri da cveta. Ako činimo ono u šta verujemo, znaći čemo da li je to od Boga ili nije. Jer ako je dobro i prija našoj duši, može nas učiniti boljim ljudima. Ali ako sumnjamo i ne isprobamo, onda to nećemo nikada saznati. Imati obe opcije je od suštinskog značaja, jer naš izbor izražava Bogu više o nama nego što bi to mogle reči ičiniti. Vera je više od izraza verovanja. To je izraz sebe Gde god u životu, velike duhovne vrednosti čekaju čoveka da ih prisvoji, samo verom ih može prisvojiti. Čovek ne može da živi bez vere, jer u životnoj avanturi centralni problem je izgradnja karaktera – koja nije proizvod logike, već vere u ideale i požrtvovane odanosti njima.