Nefi

to je njegovo mišljenje, ali nije utemeljeno na istorijskim činjenicama. U Subotu je bio dan Saturna, što isto ne bi pravilo nikakav problem da su se sakupljali i na taj dan.

Prvo mi verujemo da je Džozef Smit razmišljao kako i kada je pravilno držanje Šabata. On je u vezi toga upitao Boga i dobio oobjavu 7. avgusta 1831. god. Ta objava je poznata kao odsek 59 knjige Učenje i Zaveti i opisuje ovo otkrivenje kao „uputstvo svecima kako da se drže Šabata i kako da poste i da se mole.“ "I da možeš potpunije držati se neukaljanim od sveta, idi u dom molitve i prinosi pričesti svoje na sveti dan moj. Jer zaista je ovo dan određen da se odmoriš od svojih dela i da se posvetiš Svevišnjemu. Ipak, prinosićeš zavete svoje u pravednosti svakoga dana i svakog trenutka. Ali zapamti da na ovaj, GOSPODNJI DAN, prinosiš prinose i pričesti Svevišnjemu, priznavajući svoje grehe svojoj braći i pred Gospodom. I toga dana nećeš raditi ništa drugo, samo pripremaj hranu svoju u prostoti srca da tvoj post bude savršen, ili, drugim rečima, da tvoja radost bude potpuna." (UiZ 59:9-13) DAN GOSPODNJI je Nedelja. Dan kada je Isus ustao iz mrtvih. Biblija to potvrđuje: “A kad smo se u prvi dan nedelje sastali da prelomimo hleb..” (Dela 20:7) “A za skupljanje priloga za svete, kao što sam naredio galatijskim crkvama, tako postupite i vi. Svaki prvi dan nedelje svako od vas neka stavlja kod sebe i skuplja koliko može, da ne bude skupljanja tek kad ja dođem. .” (1 Kor 16:1-2) Pored toga imamo veoma stare tekstove crkvenih otaca, učitelja i svedoka koji svedoče o napuštanju sedmog dana i slavljenju prvog dana nedelje. Istorijski svedoci to potvrdjuju: Varnava iz Aleksandrije kaže: „Radi toga slavimo prvi dan u radosti, na kome je Isus ustao od mrtvih, a posle toga se nama objavio i na Nebo otišao" (Poslanica Varnave, Aleksandrija, oko 100g.) Ignacije Antiohijski (umro 107. god.) kaže: “Oni koji su živeli po starom uređenju došli su do nove nade i ne slave više Šabat u subotu, nego u nedjelju, dan kad je naš život bio uzidgnut u vis po Hristu i njegovoj smrti”. Didahe, spis iz prvog veka kaže: “U nedjelju u dan Gospodnji saberite se da lomite hleb i da zahvaljujete, nakon što ispovedite svoje grehe, da bi vaša žrtva bila čista”. Iz istog tog vremena potiče i tekst rimskog upravitelja Plinija Mlađeg koji piše caru Trajanu 112. godine: “… tvrde kako se sva njihova krivica sastojala u tome što su se redovito sastajali jednog određenog dana, pre zore, da bi pevali zajedno pesme Hristu…”. Prema gore navedenom, taj “određeni dan” bila je nedjelja. Justin Mučenik (živio od 100. do 165. godine) daje nam najstariji opis nedeljnog bogosluženja: “A u dan zvan dan sunca (nedelja) drži se zajednički sastanak svih, bilo da borave u gradu ili na selu… U dan sunca dolazimo svi na zajednički sastanak jer je to prvi dan, kad Bog otera mrak i te stvori svet, a Isus Hrist istoga dana ustade od mrtvih…” Ignacije Antiohijski (živio od 98. do 117. godine) kaže: “Jer ako još uvek verujemo u judaizam, mi priznajemo da nismo primili Božju milost.” Osmi dan (nedjelja) bio je tema govora i Origena (185–254 g.) koji reče: “Broj osam, koji u sebi sadrži silu uskrsnuća, slika je sveta koji dolazi, ako što je broj sedam simbol sadašnjeg sveta”. To nam svedoči i Viktorin iz Ptuja (oko 304. godine) koji kaže: “Sedmog dana… mi imamo običaj strogog posta da bismo u dan Gospodnji mogli prići našem kruhu izražavajući hvalu”. Zanimljivi su takođe i tzv “mučenici nedelje”, njih 49 hrišćana, koji su mučeni i ubijeni 304. godine jer se nisu hteli odreći da Šabat slave u prvi dan Nedelje, na Dan Gospodnji. Sveštenik Saturnij tada kaže: “Mi moramo slaviti dan Gospodnji. To je naš zakon”. Euzebije Cezarejski (263-339 godina) izričito kaže: “Dok su Jevreji verni Mojsiju žrtvovali pashalno janje jednom godišnje… mi, ljudi Novog saveza slavimo našu Pashu svake nedelje”, a na drugom mestu kaže: “Sve ono što je bilo propisano za Šabat, mi smo preneli na dan Gospodnji, kao autoritativniji, nadmoćniji, uzvišeniji od Jevrejskog Šabata” i time svedoči da je poštovanje Šabata nedeljom kao Dana Gospodnjeg bila već praksa. Možemo spomenuti i Augustina (354.-430. godina) koji kaže: “Gospodnjim uskrsnućem bio je objavljen dan Gospodnji Hrišćanima , a ne Jevrejima.”, a Ambrozije (339.-397. godina) veli: “Prvog je dana blaženo Trojstvo stvorilo svijet, a uskrsli nas je Otkupitelj, koji je pobijedio smrt, oslobodio”. Naravno, u prvim stolećima još je bilo hrišćana (jevrejskog porekla) koji su praktikovali Šabat u subotu kako su naučili, no brojni tekstovi nam kazuju da su već tada bili u manjini i ubrzo iščezli jer je Crkva vremenom shvatila značenje Šabata kao dan Gospodnji u nedelju. Možemo navoditi još mnogo raznih tekstova iz prvih stoljeća Hrišćanstva koji nam svedoče da su se odvojili od Jevreja što se tiče šabata, koji su Hrista odbacili da novim danom Gospodnjim (nedeljom) pokažu postojanje novog sveta koji je Hrist vaskrsenjem stvorio. Dakle, hrišćani su shvatili da je Jevrejski šabat najava i slika onoga što se dogodilo i ispunilo u NEDJELJU! Stoga je netačno kako neki prigovaraju da je na 1. Nikejskom saboru 325g. ukinita Božja zapovest i da su oni promenili šabat sa subote na nedelju. Pored toga ne postoje pismeni dokazi da se to tako dogodilo. Niti postoji pored Arijanskog spora u vezi trojstva nijedna kritika, niti buna bilo kog prisutnog hrišćana, ako bi takve izmene zaista bilo. Većina hriščana danas tvrdi da su samo poslušni onom što je Hrist učinio i što su nam apostoli preneli. Crkva je to veoma brzo prepoznala i to je istorijski neoboriva činjenica! Jasno je dakle da nedelju nije uveo Konstantin 325g. Jer, mnogi hrišćani tog vremena izveštavaju o sastajanju prvih hrišćana u nedelju.

Adam i Eva nisu poznavali razliku dobra i zla i ako takvi su bili nesavršeni, poput male dece. Zato su i mala deca bez greha. Oni su u tom stanju bili samo telesno savršeni, jer su im tela bila besmrtna. Da bi čovek mogao da čini dobro mora prvo da poznaje razliku dobra i zla. Mi smo ovde na zemlji da to naučimo i da se odlučimo dali više volimo dobro ili zlo i na osnovu toga će nam biti suđeno.

Ovi stihovi koji pominju KRŠTENjE ZA MRTVE BIBLIJA "Šta dakle čine oni koji se krste za mrtve? Ako mrtvi uopšte ne vaskrsavaju, zašto se krste za njih?" (1. Kor. 15:29) MORMONOVA KNJIGA U njoj se ne pominje krštenje za mrtve. UČENJE I ZAVETI "I opet, dajem vam reč koja se odnosi na krštenje za mrtve vaše. Zaista, ovako vam govori Gospod o mrtvima vašim: Kada se neko od vas krsti za svoje mrtve, neka tu bude zapisničar, i neka on bude očevidac krštenja vaših; neka čuje ušima svojim, kako bi posvedočio o istini, govori Gospod; Kako bi ono što je u svim zapisima vašim moglo biti zapisano na nebu; da bi šta god svežete na zemlji, moglo biti svezano na nebu; da bi šta god razrešite na zemlji, moglo biti razrešeno na nebu; Jer ću obnoviti mnogo toga na zemlji, što se odnosi na sveštenstvo, govori Gospod nad vojskama. I opet, neka se svi zapisi drže u redu, kako bi bili stavljeni u arhiv svetog hrama moga, da se čuvaju u sećanju iz pokolenja u pokolenje, govori Gospod nad vojskama. (Učenje i zaveti 127:5-9) "Ovi behu poučeni veri u Boga, pokajanju za grehe, zastupničkom krštenju za oprost greha, daru Svetoga Duha polaganjem ruku." (Učenje i zaveti 138:33) ZAŠTO? Mi verujemo da Isus učio da je krštenje vodom i duhom nanovo rođenje i bez njega nemožemo biti spašeni: "Odgovori Isus i reče mu: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstvo Božije. Reče Nikodim Njemu: Kako se može čovek roditi kad je star? Eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se? Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Šta je rodjeno od tela, telo je; a šta je rodjeno od Duha, duh je. Ne čudi se što ti rekoh; valja vam se nanovo roditi." (Jov 3:3-7) Ako verujemo Isusu onda se postavlja pitanje, Šta je se bezbroj onih koji nisu imali šansu čuti o Hristu da bi mogli poverovati, krstiti se i biti spašeni.? Pa jer je Bog sad nepravedan, koji spašava jednu grupu jer im se misionira a drugi odlaze u pakao jer nisu nikada imali šansu obratiti se i krstiti se? Ako je Isus propovedao duhovima u tamnici kako to u poslanici Petra piše i ako se oni pokaju i poveruju kako će se oni Krstiti kada nisu u telu? Znači jedini logični odgovor na to pitanje je, da neko drugi u telu to mora učiniti reprezentativno za njih. Ne znamo sigurno, ali procenjuje se da je do danas bilo oko 90 do 110 milijardi ljudi na zemlji. većina njih nikad nije čula za Isusa Hrista. Reprezentativno krštenje za mrtve je postojalo i u ranom Hrišćanstvu i od 397g. na Saboru u Kartagu postalo zabranjeno.

Još jedan svedok božanstva Isusa Hrista Biblija je svakako odlično svedočanstvo o Isusu Hristu i Njegovom božanstvu, ali krunsko svedočanstvo o Spasitelju i Njegovom pomirenju nalazi se u Mormonovoj knjizi, posebno u izveštaju o poseti vaskrslog Hrista tom narodu. Primarna svrha Mormonove knjige, kako je navedeno na naslovnoj strani, „za uveravanje Jevreja i nejevreja da Isus jeste Hrist, Večni Bog, koji se objavljuje svim narodima.“. Shodno tome, doktrina, uredbe i priče koje se nalaze u Mormonovoj knjizi dele zajednički, osnovni cilj - da nas povežu sa Isusom Hristom kao Spasiteljem i Otkupiteljem sveta. Stoga ne čudi, kako je otkrila Susan Easton Black, da se u Mormonovoj knjizi Spasitelj „u proseku pominje ili na njega upućuje svaki 1,7. Stih. Za upoređenje, jedan oblik Hristovog imena se pominje u Novom zavetu u proseku jednom u svakom 2.1. Stihu. Drugim rečima:" Ime Spasiteljevo pojavljuje se skoro 25 odsto češće u Mormonovoj knjizi nego čak i u Novom zavetu." Stephen H. Webb, pokojni katolički teolog i filozof dodaje svoja zapažanja o ovoj knjizi usredsređenoj na Hrista: „Mormonizam je opsednut Hristom i sve što uči je da probudi, ohrabri i proširi veru u njega. Do ovog zaključka sam došao kada sam prvi put pročitao Mormonovu knjigu" (Stephen H. Webb, Mormonism, Obsessed with Christ) Dovoljno je reći da je Mormonova knjiga preplavljena referencama na Spasitelja i njegove božanske osobine - Njegovu sveobuhvatnu ljubav, neograničenu moć, milost punu ljubavi i neuporedivo Pomirenje. Ovo je knjiga mnogih svedočanstava i neporecivih dokaza o Isusu Hristu i njegovom božanstvu, održavajući obećanje svog podnaslova kao "Još jedan svedok Isusa Hrista". Rame uz rame sa Biblijom, čiji je saputnik, ona je još jedan od svedoka jednoj generaciji punoj sumnji da je Isus Hrist, Sin Boga živoga. Mnogi u hrišćanskom svetu danas odbacuju Spasiteljevo božanstvo. Oni dovode u pitanje njegovo čudesno rođenje, njegov savršeni život i stvarnost njegovog slavnog vaskrsenja. Mormonova knjiga poučava istinu o svemu tome na jednostavan i osebujan način. Postoji i najpotpunije objašnjenje doktrine pomirenja. Zaista, ova božanski nadahnuta knjiga je kamen temeljac u svedočenju svetu o Isusu Hristu.

Jovan kaže: „Svaka nepravda je greh“ (1. Jovanova 5:17). On takođe kaže: „Ko god čini greh, on prestupa zakon, jer greh je prestup zakona.“ (1. Jovanova 3:4). Pavle uči: „A sve što se ne čini iz vere, greh je.“ (Rimljanima 14:23). Jakov izjavljuje: „Dakle, ko može da čini dobro, a ne čini ga, to mu je greh.“ (Jakovljeva 4:17). Sve ove izjave su bile tada upućene članovima Hristove Crkve koji su primili jevanđeljski zakon. Greh je kršenje božanskih zakona, poznatih nam po savesti ili otkrivenju. Čovek greši kada postupa protiv svoje savesti i protiv svetlosti i znanja, ne protiv svetlosti i znanja koje je primio bližnji, nego protiv svetlosti i znanja koje je sam primio. Greši samo kada čini suprotno od onoga za šta zna da je ispravno. Do tog trenutka on samo pravi greške. Čovek može imati bolna iskustva iz svojih grešaka, ali ne može grešiti ako ne zna da čini greh. Čovek prvo mora imati savest da bi mogao da je prekrši. „A gde zakon nije dat nema kazne. A gde nema kazne nema ni osude“ (2 Nefi 9:25). „Ko ne može da razlikuje dobro od zla, On je bez greha“ (Alma 29:5). Ako nema zakona, ili ako čovek ne poznaje zakone, ne može zgrešiti (Alma 42:17) i prekršiti zakon. Iako su Adam i Eva primili pravila ponašanja u rajskom vrtu, nisu mogli da greše jer nisu imali znanja o dobru i zlu. Da nisu jeli od ploda sa drveta poznanja dobra i zla, „ostali bi u stanju nevinosti, nemajući radost, jer nisu poznavali bedu; ne bi činili dobro, jer nisu znali za greh“ (2 Ne. 2:23). Gospod je koristio isti princip kada je osudio zle fariseje: „Da ste slepi, ne biste imali greha. Ali sada kažete: Vidimo. Zato ostaje vaš greh“ (Jovan 9:41). Prema ovom principu, mala deca „ne mogu da greše... dok ne počnu da budu odgovorna preda mnom“, jer su u svom nevinom stanju „slepa jer neznaju“ (UiZ 29:46-50; Moro. 8:8). Greh dolazi od đavola. „Sve što je zlo dolazi od đavola“ (Alma 5:40). On je „Gospodar greha“ (Mos 4:14), „autor svakog greha“ (He 6:30); on je „neprijatelj Božiji i neprestano se bori protiv njega; i on poziva i mami na greh i da se stalno čini ono što je zlo“ (Moro 7:12). Kada Sotana bude vezan tokom Milenijuma sa Hristom, deca će „rasti bez greha za svoje spasenje“ (UiZ 45:58). Kada ljudi greše, oni se pokoravaju Sotani (UiZ 29:40); postaju njegove sluge i dobijaju „nagradu“ od njega (Alma 5:38-43). „Ko čini greh, rob je grehu“ (Jovan 8:34). Hrist je jedini koji je bio potpuno bez greha (UiZ 45:4; Jevrejima 4:14–15; 1. Pet. 2:21–22). „Svi [drugi] su zgrešili i izgubili su slavu Božiju“ (Rim. 3:23; 5:12; UiZ 109:34). Proces spasenja je očišćenje od grehova za ljude da bi mogli da stoje pred Bogom u poslednji dan. „On ih ne može spasiti u njihovim gresima“ (Alma 11:37). Samo pokajanjem, krštenjem i istrajnom pravednošću do kraja, čoveku mogu biti oprošteni gresi. Oni koji budu uzvišeni na nebu i budu sunaslednici Hrista, „sve je njihovo“ (UIZ 76:54-60). „Ali niko ne poseduje sve osim ako ne bude čist i očišćen od svakog greha“ (UIZ 50:28). Gospod zapoveda onima kojima je oprostio grehe: „Istrajte u slobodi kojom ste oslobođeni; nemojte se zaplitati u greh, nego čuvajte ruke čistima dok Gospod ne dođe“ (UIZ 88:86). Oproštenje grehova je dostupno samo kroz Hristovo pomirenje: „Ali ako hodimo u svetlosti kao što je On u svetlosti, imamo zajedništvo jedni s drugima, i krv Njegovog Sina Isusa čisti nas od svakog greha. Kada kažemo da nemamo greha, varamo se i istina nije u nama. Ako priznamo svoje grehe, on je veran i pravedan; oprašta nam grehe naše i čisti nas od svake nepravde. Ako kažemo da nismo zgrešili, činimo ga lažovom, i njegove reči nema u nama“ (1. Jovanova 1:7-10). Svima koji vole Gospoda i žele spasenje, Nefi se obraća svojim iskrenim povikom radosti: „Probudi se, dušo moja! Ne veni više u grehu! Raduj se, srce moje, i ne daj više mesta neprijatelju duše moje“ (2 Nefi 4:28).

Učenja Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana - Radna i lična odgovornost Rad je večni princip Naš Nebeski Otac i Isus Hrist su nam svojim primerom i poukama pokazali da je rad važan na nebu i na zemlji. Bog je radio da stvori nebo i zemlju. On je učinio da se mora sakupe na jedno mesto i da se pojavi zemlja. On je učinio da na zemlji rastu trava, biljke i drveće. On je stvorio sunce, mesec i zvezde. On je stvorio sve živo u moru i na zemlji. Zatim je Adama i Evu stavio u vrt da se brinu o njemu i da imaju vlast nad svim živim bićima. (Vidi Postanak 1:1–28.) Isus je rekao: „Moj Otac uvek radi, zato i ja radim“ (Jovan 5:17). Takođe je rekao: „Ja treba da činim dela Onoga koji me posla“ (Jovan 9:4). Zapovedeno nam je da radimo Rad je bio način života na zemlji otkako su Adam i Eva napustili Rajski vrt. Gospod je rekao Adamu: „U znoju lica svoga ješćeš hleb svoj“ (Postanka 3:19). Adam i Eva su radili na poljima kako bi mogli da obezbede svoje potrebe i potrebe svoje dece (videti Mojsije 5:1). Gospod je rekao narodu Izrailja: „Radite šest dana“ (Izl 20:9). Gospod je rekao svecima poslednjih dana: „Evo, ja, Gospod, nisam zadovoljan stanovnicima Siona, jer među njima ima lenjih ljudi“ (UiZ 68:31) . Rad treba ponovo ustoličiti kao vladajući princip u životu članova Hristove. Porodična odgovornost Roditelji rade na obezbeđivanju fizičkog, duhovnog i emocionalnog blagostanja svoje porodice. Oni nikada ne treba da očekuju da će neko drugi umesto njih ispuniti ovu odgovornost. Apostol Pavle je napisao: „Ako se ko ne brine za svoje, a posebno za svoje ukućane, odrekao se vere“ (1. Timoteju 5:8). Parovi treba da traže nadahnuće od Gospoda i da slede savete proroka kada utvrđuju pojedinačne odgovornosti. Stvaranje doma u kome se svakodnevno poučavaju principi jevanđelja i gde obiluju ljubav i red je jednako važno kao i briga o osnovnim potrebama za hranom i odećom. Deca treba da daju svoj deo u radu porodice. Neophodno je da deca imaju radne obaveze koje će odgovarati njihovim sposobnostima. Treba ih pohvaliti za njihova dostignuća. Dobar odnos prema poslu, navike i veštine se uče kroz uspešna iskustva kod kuće. Neki ljudi se suočavaju sa poteškoćama kada pokušavaju da brinu o svojoj porodici. Hronična bolest, gubitak supružnika ili dolazak starijeg roditelja mogu povećati obaveze u kući. Naš Nebeski Otac se seća porodica u takvim situacijama i daje im snagu da izvršavaju svoje dužnosti. On će ih uvek blagosloviti ako ga zamole sa verom. Možemo uživati u našem poslu Neki ljudi smatraju da je posao gnjavaža. Za druge, to je uzbudljiv deo života. Jedan od načina na koji možemo da uživamo u svim prednostima života je da naučimo da volimo posao. Ne možemo svi da biramo kakav ćemo posao raditi. Neki od nas rade dugo samo za osnovne potrebe. Teško je uživati u takvom poslu. Ipak, najsrećniji ljudi su naučili da uživaju u svom poslu, kakav god on bio. Možemo pomoći jedni drugima u radu. Najteži teret postaje lak kada ga neko podeli sa nama. Naš odnos prema poslu je veoma važan. Sledeća priča pokazuje kako je jedan čovek video dalje od svog svakodnevnog posla. Putnik je prolazio pored kamenoloma i video tri muškarca kako rade. Pitao je svakog čoveka šta radi. Odgovor svakog čoveka pokazao je drugačiji odnos prema istom poslu. „Sečem kamen“, odgovori prvi čovek. Drugi je odgovorio: „Zarađujem tri zlatnika na dan. Treći se nasmejao i rekao: „Ja pomažem da se gradi dom Božiji. Svakim poštenim radom služimo Bogu. Mormonova knjiga uči: „Kada služiš svom bližnjemu, služiš i samom Bogu svom“ (Mosija 2:17). Ako naš rad samo zadovoljava potrebe nas i naše porodice, mi tada pomažemo nekoj od dece Božije. Bog osuđuje nerad Gospod nije mio onima koji su lenji ili besposleni. Rekao je: „Nema mesta za besposličara u crkvi osim ako se ne pokaje i ne popravi svoje puteve“ (UiZ 75:29). Takođe je zapovedio: »Ne budi besposlen. Jer ko je besposlen, neka ne jede hleb i neka ne nosi odeću radnika“ (UIZ 42:42). Od najranijih dana Crkve, proroci su poučavali svece poslednjih dana da budu nezavisni i samodovoljni i da izbegavaju bezposlenost. Pravi sledbenici Hrista neće svojevoljno odbaciti teret sopstvene podrške. Dokle god su u mogućnosti, oni će sebi i svojim porodicama obezbediti potrepštine za život. Koliko god da su sposobni, svi članovi Crkve treba da prihvate odgovornost da se brinu o svojim bližnjima koji ne mogu da brinu o sebi. Rad, slobodno vreme i odmor Svi moramo da pronađemo pravi balans između posla, slobodnog vremena i odmora. Stara izreka kaže: „Ne raditi ništa je najteži posao, jer se bez posla odmor i opuštanje ne mogu prestati. Ne samo da je prijatno i neophodno da se odmorimo, već nam je zapoveđeno da se odmaramo na šabat (videti Izlazak 20:10; UiZ 59:9–12). Ovaj dan odmora posle svakih šest dana rada donosi osveženje za naredne dane. Gospod je takođe obećao „obilje sa zemlje“ onima koji drže dan šabata. (videti UiZ 59:16–20). Tokom ostalih dana u nedelji, osim posla, možemo da provodimo vreme i usavršavajući svoje talente i uživajući u svojim hobijima, razonodi ili drugim aktivnostima koje će nas osvežiti. Blagoslovi rada Bog je objavio Adamu: „U znoju lica svoga ješćeš hleb svoj“ (Postanak 3:19). Osim što je bio vremenski zakon, to je bio zakon za spasenje Adamove duše. Ne postoji stvarna podela između duhovnog, mentalnog i fizičkog rada. Rad je neophodan svakom od nas za rast, razvoj karaktera i mnoga zadovoljstva koja neradnici ne poznaju. Privilegija rada dar, da je moć rada blagoslov, a da je ljubav prema poslu uspeh“. „Ljudi jesu da bi imali radost“ (2. Nefi 2:25). Rad je ključ za potpunu radost u Božjem planu. Ako smo pravedni, vratićemo se da živimo sa našim nebeskim Ocem i imaćemo mnogo posla. Kako postanemo kao on, tako će i naš rad postati sličan njegovom delu. Njegovo delo je „da donese besmrtnost i večni život za čoveka“ (Mojsije 1:39 ).

Proroci Prorok je osoba koja kroz lično otkrivenje zna da je Isus Hrist Sin Božiji, jer „svedočanstvo Isusovo je duh proroštva“ (Otkr. 19:10). Iz tog razloga, svaki prorok svedoči o Hristu (Dela 10:43; Jakovljeva 4:4). Ako čovek koji tvrdi da je duhovni služitelj spasenja ne svedoči o Hristu, on nije prorok. Osoba koja ima svedočanstvo o Isusu, odnosno koja je primila lično otkrivenje od Svetog Duha da je Isus Hrist, je prorok. Ako nije primio ovo otkriveno znanje, on nije prorok, ma koliko talenata ili darova imao. Ali kada čovek primi otkrivenje od Duha koje ga uverava da je Hrist Sin Božiji, on može napredovati u pravednosti i primati dalja otkrivenja, uključujući otkrivenja koja predviđaju buduće događaje. Kada okolnosti zahtevaju i ako je to preporučljivo, prorok može „prorokovati o svemu“ na osnovu svog svedočenja (Mojsije 5:3). Kroz vekove, proroci su predviđali budućnost. „Istražite Božja otkrivenja, proučavajte proročanstva i radujte se što Bog daje videoce i proroke svetu. Videli su tajne Božije: potop pre nego što je došao; anđeli koji se penju i spuštaju stepenicama koje su sezale od zemlje do neba i kamenom isečenim sa planine koji je ispunio celu zemlju. Videli su Sina Božijeg kako dolazi iz krajeva blaženstva i živi među ljudima na zemlji.“ (Pouke, str. 12-13). Ali nije zadatak proroka samo da predviđaju budućnost. Što je još važnije, treba da svedoče onima oko sebe da je Hrist Sin Božiji i da su njihova učenja o planu spasenja i obredima koje sprovode božanskog porekla. Većina glavnih proroka imali su Melhisedekovo sveštenstvo. Kao ovlašćeni upravitelji, neki su držali ključeve koji su im omogućavali da sprovode pune jevanđelske obrede. Naravno, postoji razlika u rangu i stepenu proročke odgovornosti i autoriteta. Svaki član Crkve Isusa Hrista treba da bude prorok u svojim poslovima. Mojsije je rekao: „Ja bih voleo da svi među Gospodnjim narodom budu proroci, jer bi tada Gospod stavio svoj Duh na njih!“ (Brojevi 11:29). Proročanstvo je dar Duha koji je dostupan svim svetima (1. Kor. 12:10). Verni članovi Crkve su ohrabreni da traže dar proroštva (1. Kor. 14:39). Oni koji vrše službu u Crkvi treba da budu proroci i u svojim poslovima i u poslovima organizacije za koju su odgovorni. Predsednik zbora treba da bude prorok svom zboru, biskup (episkop) svom odeljenju, a drugi tamo gde su pozvani. Isus je postavio 12 apostola koji su bili proroci, videoci i otkrovetelji. Apostol Petar je imao ključeve carstva. On obznanjuje ljudima novo otkrivenje, jer je on Božji glasnogovornik na zemlji. „Gospod Bog ne čini ništa, a da prethodno ne otkrije svoju nameru svojim slugama prorocima“ (Amos 3:7). Apostoli i proroci su osnova na kojoj stoji organizacija prave crkve (1 Kor 12:28; Ef 2:20). Gde nema apostola i proroka, nema ni crkve Božije, ali gde ima apostola i proroka, tamo je crkva Isusa Hrista u svojoj slavi, lepoti i savršenstvu. Obećano je da će Crkva Isusa Hrista imati apostole i proroke dok „ dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božijega, u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove. " (Efežanima 4:13). Ponekad se stiče utisak da su neki proroci u Starom zavetu važniji ili veći od drugih jer o njima imamo više pisanih izveštaja u Bibliji. Ilija i Jovan Krstitelj, međutim, bili su dvojica najvećih proroka i od njih nismo zabeležili ni jednu od Njih pisanu reč. Znamo da su Adam, Enoh, Josif, Zenos, Zenoh, Neum i mnogi drugi Proroci pisali mnogo toga što nam nije preneto. Možemo samo da nagađamo šta su pisali Metusalah, Lameh, Noje, Sim, Melhisedek, Isaija, Gad, Jeremija, Elija, Halev i mnogi drugi poznati proroci. Osim ovih, živele su hiljade proroka o kojima ne znamo ništa. Ako neko kaže da postoje i da su bili pravi proroci, može se isto tako zaključiti i da postoje oni koji su bili lažni proroci. Gospod je upozorio ljude: „Čuvajte se lažnih proroka“ (Mateja 7:15) i savetuje da ispitamo tvrdnje proroka i da prepoznamo pravog proroka, a odbacimo lažnog. „Ako neko prorokuje i zapoveda ljudima da poštuju njegova učenja, on mora biti ili pravi prorok ili lažni prorok. Uvek se javljaju lažni proroci koji rade protiv pravih proroka, a ono što oni prorokuju toliko je blisko istini da skoro da zavaravaju čak i izabrane“ (Učenja, str.365). „Jovan je rekao da je Isusovo svedočanstvo duh proroštva. Stoga, ako sam tvrdio da sam svedok ili učitelj, ali nisam imao duh proroštva koji je Isusovo svedočanstvo, onda bih morao da budem lažni svedok. S druge strane, ako sam pravi učitelj i svedok, onda moram imati duh proroštva, jer to je ono što označava proroka. Ako neko kaže da je učitelj ili propovednik pravednosti, a poriče duh proroštva, onda je lažov i nema istine u sebi. Ovim ključem možete razotkriti lažne učitelje i prevarante“ (Učenje, str.269). Mnogi ljudi tvrde da su pobožni i da imaju svedočanstvo o Isusu Hristu, ali sama ova tvrdnja ni na koji način nije garancija ili dokaz da oni zaista poseduju duh proroštva ili da su pravi proroci. Naprotiv, tražitelju istine je zapoveđeno: „Ne verujte svakom duhu, nego proveravajte duhove jesu li od Boga; jer mnogi lažni proroci iziđoše na svet.“ (1. Jovanova 4:1). „Gle, zaista, kažem vam, da ima puno duhova koji su lažni duhovi, koji siđoše na zemlju, varajući svet. A takođe Sotona nastoji da vas prevari, kako bi mogao da vas uništi. Gle, ja, Gospod, vas promatrah, i videh odvratnosti u crkvi koja je preuzela ime moje. Ali blagosloveni su oni koji su verni i istrajni, bilo u životu ili u smrti, jer će baštiniti večni život. Ali jao onima koji su varalice i licemeri, jer, tako reče Gospod, privešću ih na sud.“ (UiZ 50:2-6). Oni koji tvrde da su pravi duhovni vođe mogu oponašati pravog proroka tako vešto da mogu prevariti one koji sami nemaju vođstvo ili nadahnuće Duha. Stoga nije dovoljno priznati da je Isus Hrist, već pravi prorok mora da vodi život koji odgovara božanskom primeru. On mora da se drži zakona i obreda koje je Bog otkrio: „Onaj koji govori, čiji duh je raskajan, čija reč je krotka i poučna, takav je od Boga ako se pokorava obredima mojim.“ (UiZ 52:16). U naše vreme, pravi proroci su uvek članovi Crkve Isusa Hrista. Kada budu potvrđeni kao članovi Crkve, oni su ovlašćeni da uz sebe imaju Svetog Duha kao svog stalnog pratioca. Oni žive tako da su prijemčivi za podsticaje i šaputanja Svetog Duha, i potpuno su u skladu sa prorocima i objaviteljima koje je Bog izabrao da upravljaju poslovima svog zemaljskog carstva. Neće se naći u kultovima ili sektama koje nisu u skladu sa utvrđenim crkvenim poretkom, i neće se pobuniti protiv izabranih apostola, jer „proroci treba da upravljaju proročkim darovima Duha.“ (1. Kor. 14:32). Uprkos svom nadahnuću i veličini, proroci su ljudi i nesavršeni, kao i drugi ljudi. Imaju mišljenja i predrasude i u mnogim slučajevima moraju da rešavaju svoje lične probleme bez inspiracije. „Neki misle da je prorok u svakom trenutku prorok. Međutim, rekao sam da je prorok samo prorok kada ga sveti Duh nadahne da deluje kao prorok“ (Učenje, str.278). Dakle, mišljenja i pogledi proroka mogu biti pogrešni ako nisu nadahnuti Duhom. S druge strane, nadahnute izjave su Sveto pismo i priznato su kao Sveto pismo (UiZ 68:4). Pošto „proroci treba da upravljaju proročkim darovima Duha. “ (1. Kor. 14:32), sve što predlažu proročkim darom jeste glas nadahnuća. Međutim, nenadahnuti iskazi moraju biti ispitani u potrazi za istinom ili greškom u duhu razlučivanja i nadahnuća koji poseduje svako ko uživa u daru Svetog Duha. Štaviše, ove izjave moraju biti u skladu sa svetim spisima. „Ono što osoba kaže ili piše je irelevantno ako je u suprotnosti sa otkrivenom Božjom reči. Možemo to ostaviti po strani. Ako se moje reči ili učenja bilo kog drugog člana Crkve, visokog ili niskog, ne slažu sa otkrivenjima, ne moramo ih prihvatiti. Za ono što piše odgovoran je svako ko piše, a ne crkva. Ako neko iz crkve napiše nešto što se ne slaže sa otkrivenjima, odgovornost je svakog člana Crkve da odbaci ono što je napisao. S druge strane, ako napiše nešto što je potpuno u skladu sa otkrivenom Rečju Gospodnjom, onda to treba da prihvatite“ (Doctrines Of Salvation, Vol. 3, str. 203-204).

Učenja Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana - Post Kako pravilno postiti Od Adamovog vremena, Božji narod je postio da bi se približio Bogu i poklonio mu se. Isus je svojim primerom pokazao važnost posta: "Onda Duh odvede Isusa u pustinju da ga đavo iskuša. Pošto je postio četrdeset dana i noći, najzad ogladne." (Mateja Luka 4:1-2). Kroz otkrivenja poslednjih dana, saznajemo da Gospod i dalje očekuje od Njegovog naroda da često posti i da se moli: "Takođe, dajem vam zapovest da nastavite u molitvi i postu od sada pa nadalje." (UiZ 88:76). Post znači biti bez hrane i pića. Povremeni post je dobar za telo i pomaže našem umu da bude aktivniji. Spasitelj nas je poučio da je post sa svrhom više od toga da ostanemo bez hrane i pića. Takođe se moramo fokusirati na duhovna pitanja. Treba da se molimo kada postimo Molitva je neophodan deo posta. Molitva i post se pominju zajedno u celom Svetom pismu. Naš post treba da bude praćen iskrenom molitvom, a naš post treba da započnemo i završimo molitvom. Trebalo bi da postimo sa svrhom Post može poslužiti u mnoge svrhe. Slabosti ili probleme možemo prevazići postom i molitvom. Ponekad želimo da postimo i molimo se za pomoć ili vođstvo za druge, kao što je član porodice koji je bolestan i treba mu blagoslov: "I počeše da poste i mole se Gospodu Bogu svome da otvori usta Almina, da može da govori, a i da udovi njegovi poprime snagu svoju – da se oči naroda otvore da vide i poznaju dobrotu i slavu Božju. I dogodi se da pošto postiše i moliše se tokom dva dana i dve noći, udovi Almini primiše snagu svoju i on usta i poče im govoriti, rekavši im da se uteše." (Mosija 27:22–23). Kroz post možemo spoznati istinu o svimu: „Postio sam i molio se mnogo dana da se uverim. A sada i sam znam da je to istina. Jer Gospod Bog mi je to otkrio svojim Svetim Duhom“ (Alma 5:46). Možemo da postimo da bismo pomogli drugima da spoznaju istinu. Post nam može pomoći da dobijemo utehu u vremenima tuge i žalosti: "I evo, beše to vreme kada se začu veliko oplakivanje i jadikovanje širom cele zemlje, Da, jauk udovica koje oplakivahu muževe svoje, a i očeva koji oplakivahu sinove svoje, a kćer brata, da, brat oca. I tako se jauk oplakivanja ču među svima njima, oplakivanja rodbine njihove koja beše pogubljena. I evo, to zaista beše žalostan dan, da, vreme ozbiljnosti i vreme velikog posta i molitve." (Alma 28:4–6). Post nam može pomoći da postanemo ponizni i da se osećamo bliži Nebeskom Ocu: "Ipak, oni često behu postili i molili se, i postajahu sve jači i jači u poniznosti svojoj, i sve čvršći i čvršći u veri u Hrista, do ispunjenja duša svojih radošću i utehom, da, sve do očišćenja i posvećenja srca svojih, a to posvećenje dođe zbog toga što prepustiše Bogu srca svoja." (Helaman 3:35). Naša svrha u postu ne treba da bude da impresioniramo druge. Gospod je savetovao: „A kad postite, ne budite namrgođeni kao licemeri jer oni izobličuju svoja lica, da ljudima pokažu da poste. Istinu vam kažem: dobili su svoju nagradu. Nego, kad postiš, pomaži glavu i umij lice, da ljudi ne primete da postiš, nego samo tvoj Otac, koji je u skrovitosti. Tada će ti uzvratiti tvoj Otac, koji gleda u skrovitosti.“ (Matej 6:16-18). Treba da budemo srećni kada postimo i da ne reklamiramo svoj post drugima. Dan posta Članovi Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana poštuju jednu nedelju svakog meseca kao dan posta. Tog dana ne jedemo i ne pijemo ništa 24 časa. Svi članovi koji su fizički sposobni treba da poste. Dan posta je za nas poseban dan kada možemo da se ponizimo pred Gospodom u postu i molitvi. To je dan kada se molimo za oproštaj naših grehova i za moć da prevaziđemo svoje greške i oprostimo drugima. U nedelju Velikog posta članovi Crkve se sastaju i pričešćuju. Oni jačaju sebe i jedni druge svedočenjem na sastanku posta i svedočanstava. Velikoposni prinosi Kada svakog meseca postimo, Gospod traži od nas da pomognemo onima kojima je potrebna pomoć. Jedan od načina da to uradimo je da damo novac koji bismo uštedeli na hrani za vreme posta. Trebalo bi da dajemo što je više moguće. Kroz postne prinose, postajemo saradnici sa Gospodom u služenju potrebama manje bogate braće i sestara. Blagosloveni smo kada postimo Isaija, prorok iz Starog zaveta, pisao je o bogatim blagoslovima od Gospoda onima koji poste i pomažu drugima. Obećan nam je mir, bolje zdravlje i duhovno rukovođenje. Isaija nam govori o blagoslovima koji dolaze kada postimo: "Tada će tvoja svetlost zasjati kao zora i brzo će doći tvoje ozdravljenje. Tvoja pravednost ići će pred tobom, a Gospodnja slava biće straža koja ide za tobom. Tada ćeš prizvati Gospoda, i on će te uslišiti. Tada ćeš povikati, i on će reći: „Evo me!“ (Isaija 58:8-9). Post poboljšava naš život i daje nam dodatnu snagu. Pomaže nam da živimo prema drugim principima jevanđelja jer nas približava Gospodu. Post nas uči samokontroli Post nam pomaže da steknemo snagu karaktera. Kada pravilno postimo, naučićemo da kontrolišemo svoje žudnje i želje. Malo smo jači jer smo sami sebi dokazali da imamo kontrolu nad sobom. Ako svoju decu učimo da poste, ona će razviti duhovnu snagu da prevaziđu veće izazove kasnije u životu. Post nam daje duhovnu snagu Kada mudro i molitveno postimo, razvijamo svoju veru. Sa tom verom ćemo imati veću duhovnu moć: "Da, i oni behu postali čvrsti u znanju istine, jer behu muškarci dubokog razumevanja i behu marljivo istraživali Sveta pisma kako bi mogli znati reč Božju. Ali, to nije sve. Behu se posvetili čestim molitvama i postu, stoga imahu duh proroštva i duh otkrivenja. I kad poučavahu, poučavahu moću i vlašću od Boga." (Alma 17:3). Spasitelj je rekao onima koji ispravno poste: "Tada će ti uzvratiti tvoj Otac, koji gleda u skrovitosti.” (Mateja 6:18).

Učenja Crkve Isusa Hrista svetca poslednjih dana - Dan šabata Značenje dana šabata „Ne zaboravite da svetkujete dan šabata“ (Izlazak 20:8; videti takođe UiZ 68:29). Reč Šabat potiče od jevrejske reči koja znači odmor. Pre vaskrsenja Isusa Hrista, šabat je označavao Božji dan odmora nakon što je završio Stvaranje. To je bio znak saveza između Boga i njegovog naroda. U knjizi Postanka čitamo da je Bog stvorio nebo i zemlju u šest vremenskih perioda, koje je nazvao danima: „I sedmog dana završi Bog delo svoje koje je učinio. I sedmog dana počinu od svih poslova svojih. I blagoslovi Bog sedmi dan i posveti ga“ (Postanje 2:2-3). Danas dan šabata takođe obeležava vaskrsenje Isusa Hrista. Subota je bila sedmi dan. To je sveti dan koji nam je Bog odredio da se odmorimo od svakodnevnih poslova i da mu se poklonimo. Svrha dana šabata Isus je poučavao da je dan šabata određen za našu korist (videti Marko 2:27). Svrha dana šabata je da nam da određeni dan u nedelji u koji ćemo svoje misli i postupke usmeriti ka Bogu. To nije samo dan za odmor od posla. To je sveti dan koji treba provesti u obožavanju i odanosti. Dok se odmaramo od naših uobičajenih svakodnevnih aktivnosti, naš um je slobodan da pažljivo razmisli o duhovnim stvarima. Tog dana treba da obnovimo naše saveze sa Gospodom i da nahranimo svoje duše onim što je od Duha. Istorija subotnjeg dana Bog je posvetio sedmi dan kao šabat na početku stvaranja zemlje (videti Postanak 2:2–3). Od najranijih vremena, tradicija svetog sedmog dana je sačuvana među raznim narodima na zemlji. Bog je obnovio zapovest o ovom danu Izraelcima, rekavši: „Ne zaboravite da svetkujete šabat“ (Izlazak 20:8). Održavanje šabata je takođe bio znak da su Izraelci bili njegov narod saveza (videti Izlazak 31:12–13, 16; Isaija 56:1–8; Jeremija 17:19–27). Međutim, neke jevrejske vođe su stvorile mnoga nepotrebna pravila o danu šabata. Oni su određivali koliko čovek treba da hoda, koje čvorove može da veže i tako dalje. Kada su se izvesne jevrejske vođe usprotivile Isusu Hristu da leči bolesne ljude na šabat, Isus ih je podsetio da je dan šabata stvoren za dobrobit čoveka. Nefijski marod koji opisuje Mormonova knjiga su takođe svetkovali šabat u skladu sa zapovestima (videti Jar 1:5). U današnje vreme Gospod je ponovio svoju zapovest da treba da pamtimo dan šabata i da ga svetujemo (videti UIZ 68:29). Gospodnji dan Sve do svog vaskrsenja, Isus Hrist i njegovi učenici su sedmi dan slavili kao šabat. Posle njegovog vaskrsenja, nedelja je bila posvećena kao dan Gospodnji u znak sećanja na njegovo vaskrsenje tog dana (videti Dela apostolska 20:7; 1. Korinćanima 16:2). Od tog vremena pa nadalje, njegovi sledbenici su prvi dan u nedelji posmatrali kao svoj šabat. U oba slučaja bilo je šest dana za rad i jedan za odmor i bogosluženje. Gospod nam je dao direktnu zapovest objavljenu Džozefu Smitu da takođe poštujemo prvi dan nedelje, Gospodnji dan, kao naš dan šabata (videti UiZ 59:12). Svetkovanje šabata Gospod prvo traži od nas da svetkujemo dan šabata. U otkrivenju datom Džozefu Smitu 1831. godine, Gospod je zapovedio svecima da idu u dom molitve, prinesu i uzmu pričest, odmore se od svojih trudova i obožavaju Svevišnjega (videti UiZ 59:9–12). Drugo, traži od nas da se odmorimo od svakodnevnih poslova. To znači da ne radimo nikakav posao koji bi nas sprečio da se potpuno posvetimo duhovnim stvarima. Gospod je rekao Izrailjcima: „Onda nemojte raditi: ni vi, ni sin vaš, ni kćer vaša, ni sluga vaš, ni sluškinja vaša, ni stoka vaša“ (Izl 20:10). Naši proroci su nam govorili da tog dana ne idemo u kupovinu, lov, pecanje, sportske događaje ili učestvovanje u sličnim aktivnostima. Međutim, upozoreni smo i da ne svetkujemo dan šabata samo tako što ne radimo ništa, nego šabat zahteva konstruktivne misli i akcije. Šta možemo da radimo kada je šabat? Prorok Isaija je predložio da se odvratimo od sopstvenih zadovoljstava i nazovemo „Ako Šabat nazoveš radošću, Jehovi slavnim danom, i ako ga budeš slavio umesto da ideš svojim putevima....” “ (Isaija 58:13). Moramo da razmišljamo o pravednim stvarima koje možemo učiniti na šabat. Na primer, dan šabata možemo da svetkujemo posećujući crkvene sastanke; čitanje svetih pisma i reči naših nadahnutih apostola i proroka; posećivanje bolesnih, starih i onih koje volimo; slušanje duhovne muzike i pevanje pesama; moleći se Ocu Nebeskom sa pohvalom i blagodarenjem; vršenje službe u Crkvi; pričanje priča koje podstiču veru, svedočenje i deljenje duhovnih iskustava sa drugima; pisanje pisama onima koje volimo; post sa svrhom; i provođenje vremena sa porodicom. Kada odlučujemo koje su druge aktivnosti prikladne za subotnji dan, možemo se zapitati: Da li će me to podići i inspirisati? Da li to pokazuje poštovanje prema Gospodu? Da li to usmerava moje misli prema njemu? Ponekad postoje periodi kada moramo da radimo na dan šabata. Kad god je to moguće, treba da to izbegavamo, ali ako je apsolutno neophodno, ipak treba da zadržimo duh dana šabata u našim srcima koliko god je to moguće. Blagoslovi za svetkovanje šabata Ako poštujemo dan šabata, moći ćemo da primimo velike duhovne i vremenske blagoslove. Gospod je rekao da ćemo biti puni radosti ako budemo svetkovali dan šabata sa zahvalnošću i radosnim srcem. On je obećao: „Sve što je na zemlji vaše je... bilo za hranu ili za odeću, bilo za kuće ili za pašnjake, ili kao voćnjake, ili kao bašte, ili kao vinograde. Da, sve što niče iz zemlje, u svoje vreme, napravljeno je na korist i upotrebu čoveku, i da oku ugađa i raduje srce. Da, za hranu i odeću, za ukus i miris, da ojačamo telo i razveselimo dušu“ (UiZ 59:16-19).

Učenja Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana - Uređenje svećeništva Sveštenstvo je danas na zemlji Crkvom Isusa Hrista svetaca poslednjih dana upravlja sveštenstvo. Sveštenstvo, koje je uvek povezano sa Božjim delom, „nastavlja se u Crkvi Božjoj kroz sve generacije, i njeni dani nemaju početka i njene godine nemaju kraja“ (UiZ 84:17). Danas je na zemlji. Starci i mladići se krštavaju u Crkvi, a kada se oceni da su dostojni, rukopoloženi su u sveštenstvo. Njima je data vlast da deluju umesto Gospoda i sprovode njegovo delo na zemlji. Dva odeljenja sveštenstva Sveštenstvo je podeljeno na dva odeljenja: Melhisedekovo i Aronovo sveštenstvo (videti UiZ 107:1). »To se zvalo Melhisedekovo sveštenstvo jer je Melhisedek bio tako veliki visoki sveštenik. Pre njegovog vremena zvalo se Sveto sveštenstvo po radu Sina Božijeg. Ali iz dubokog poštovanja prema imenu Vrhovnog Bića, kako bi izbegli da se njegovo ime prečesto ponavlja, oni, crkva drevnih dana, nazvali su to sveštenstvo po Melhisedeku, ili Melhisedekovom sveštenstvu.“ (UiZ 107:2- 4). Niže sveštenstvo je dodatak Melhisedekovom sveštenstvu. Zove se Aronovo sveštenstvo jer je podeljeno Aronu i njegovim sinovima kroz generacije. Oni koji imaju Aronovo sveštenstvo imaju ovlašćenje da sprovode spoljašnje obrede pričešća i krštenja. (Vidi UIZ 20:46; 107:13–14, 20.) Oni koji imaju Melhisedekovo sveštenstvo imaju moć i autoritet da vode Crkvu i usmeravaju propoved jevanđelja u svim delovima sveta. Oni služe u svom duhovnom delu Crkve (videti UiZ 84:19–22; 107:8). Oni usmeravaju rad u hramu; oni predsedavaju odeljenjima, ograncima, sredinama i misijama. Gospodnji izabrani prorok, predsednik Crkve, je predsedavajući prvosveštenik nad Melhisedekovim sveštenstvom (videti UIZ 107:65–67). Ključevi sveštenstva Postoji razlika između rukopoloženja u službu sveštenstva i primanja ključeva sveštenstva. Sveštenstvo je generalno ovlašćenje dato čoveku da deluje umesto Boga. Svaki čovek koji je rukopoložen u bilo koji stepen sveštenstva ima tu vlast. Ali neophodno je da svaki čin koji izvrši ova vlast bude učinjen u pravo vreme i na pravom mestu, na pravi način i u pravom redosledu. Moć da se upravlja ovim poslovima čini ključeve sveštenstva. U svojoj punoći, ključeve drži samo jedna osoba, prorok i predsednik Crkve. Kao primer apostola Petra za vreme prvih apostola. On može deliti deo ove moći sa drugim, u kom slučaju ta osoba drži ključeve tog konkretnog posla. Tako mogu episkopi kao i predsednici ostalih organizacija unutar crkve, držati ključeve posla koji se obavlja u tom određenom delu ili na tom mestu. Njegovo sveštenstvo nije nešto veće samo što ima određene ključeve. Predsednik starešina, na primer, nema više sveštenstva od onih koje On vodi. Ali on ima moć da upravlja službenim poslovima koji se obavljaju. Službe i dužnosti Aronovog sveštenstva Kada se čoveku ili dečaku od 12 godina dodeli Aronovo sveštenstvo, on biva rukopoložen u službu tog sveštenstva. Službe Aronovog sveštenstva su đakon, učitelj, sveštenik i episkop. Svaka služba ima dužnosti i odgovornosti. Svakim grupom predsedava predsednik te grupe. Neki muškarci se pridružuju nakon što pređu uobičajene godine za primanje službe u ovom sveštenstvu. Obično bivaju rukopoloženi da služe u Aronovom sveštenstvu i uskoro mogu biti zaređeni u druge službe ako ostanu dostojni. Đakon Mladić koji je kršten i potvrđen kao član Crkve i dostojan može biti rukopoložen u đakonsku službu sa 12 godina. Đakoni su obično zaduženi za službu davanja pričesti članovima Crkve, održavanje crkvene zgrade i dvorišta u redu, služenje kao glasnici za svešteničke vođe i ispunjavanje posebnih zadataka kao što je prikupljanje velikoposnih prinosa. Učitelj Dostojan mladić može biti rukopoložen za učitelja sa 14 godina ili više. Učitelji imaju sve dužnosti, prava i ovlašćenja đakonske službe plus dodatna. Učitelji u Aronovom sveštenstvu pomažu članovima Crkve da drže zapovesti (videti UiZ 20:53–59). Da bi pomogli u ispunjavanju ove odgovornosti, obično im se dodeljuje da služe kao učitelji. Oni posećuju članove Crkve i jačaju ih. Naređeno im je da poučavaju istine jevanđelja iz Svetih pisama (videti UiZ 42:12). Učitelji pripremaju i hleb i vodu za pričestno služenje. Sveštenik Dostojan mladić može biti rukopoložen za sveštenika sa 16 godina ili više. Sveštenici imaju sve dužnosti, prava i ovlašćenja službe đakona i učitelja plus dodatne (videti UiZ 20:46–51). Sveštenik ima vlast da krsti. On takođe može osveštati pričest. On može rukopolagati druge sveštenike, učitelje i đakone. Sveštenik može da preuzme vođstvo na sastanku kada nema nosioca Melhisedekovog sveštenstva. On treba da propoveda jevanđelje onima oko sebe. Episkop (Biskup) Episkop je rukopoložen i odvojen da predsedava Aronovim sveštenstvom u crkvenoj zajednici u mestu. On je predsednik skupštine sveštenika (videti UIZ 107:87–88). Kada deluje u svojoj službi Aronovog sveštenstva, biskup se prvenstveno bavi temporalnim stvarima, kao što su bavljenje finansijama i evidencijama i upravljanje brigom o siromašnima i potrebitima (videti UiZ 107:68). Episkop je takođe rukopoložen za prvosveštenika tako da može da predsedava svim članovima u odeljenju (videti UiZ 107:71–73; 68:15). Episkop je sudija u Izraelu (videti UiZ 107:74) i savetuje se sa članovima za hramske preporuke, sveštenstvo i druge potrebe. Njegovo je pravo da ima dar rasuđivanja. Službe i dužnosti Melhisedekovog sveštenstva Službe Melhisedekovog sveštenstva su starešina, visoki sveštenik, patrijarh, sedamdesetorica i apostol. Starešina Starešine su pozvane da poučavaju, tumače, opominju, krštavaju i bdiju nad Crkvom (videti UiZ 20:42). Svi su nosioci Melhisedekovog sveštenstva. Oni imaju autoritet da daju dar Svetog Duha polaganjem ruku (videti UiZ 20:43). Starešine treba da vode sastanke Crkve kako ih vodi Sveti Duh (videti UiZ 20:45; 46:2). Starešine mogu služiti bolesnima, blagosiljati ih i pomazati uljem (videti UiZ 42:44) i blagosiljati malu decu (videti UiZ 20:70). Starešine mogu da predsedavaju crkvenim sastancima kada nema visokog sveštenika (UiZ 107:11). Visoki sveštenik Visokom svešteniku je data vlast da obavlja dužnosti u Crkvi i da služi u duhovnim stvarima (videti UiZ 107:10, 12). On takođe može služiti na svim nižim funkcijama (videti UIZ 68:19). Predsednici oblasti ili misija i drugi vođe Crkve rukopoloženi su za visoke sveštenike. Patrijarh Patrijarhe zaređuju vrhovni autoriteti crkve, ili predsednik okola ako ga je ovlastilo Veće dvanaestorice apostola. Zadatak patriarha je da podjeljuju patrijarhalne blagoslove članovima Crkve. Ovi blagoslovi su lične objave koje daju delomično razumijevanje našeg poziva na zemlji. Oni su reč Gospodnja osobno nama. Patrijarsi su također zaređeni visoki sveštenici. (Vidi UiZ 107:39-56) Sedamdesetorica Sedamdesetorica su posebni svedoci za Isusa Hrista u svetu i pomažu u izgradnji i upravljanju Crkvom pod vođstvom Prvog predsedništva i Veća dvanaestorice apostola (videti UIZ 107:25, 34, 38, 93–97). Apostol Apostol je poseban svedok imena Isusa Hrista širom sveta (videti UIZ 107:23). Apostoli služe u poslovima Crkve širom sveta. Oni koji su rukopoloženi u službu apostola u Melhisedekovom sveštenstvu obično se izdvajaju kao članovi Veća dvanaestorice apostola. Svakom od njih su dati svi ključevi carstva Božijeg na zemlji, ali samo najstariji apostol, koji je predsednik Crkve, aktivno koristi sve ključeve. Drugi deluju pod njegovim vođstvom.

Učenje Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana - Pričešće (sakrament) Hrist je uveo svetu tajnu pričešća Naš Spasitelj želi da se sećamo njegove velike pomirbene žrtve i da držimo njegove zapovesti. Da bi nam pomogao u tome, zapovedio nam je da se često sastajemo i pričešćujemo. Pričest je sveta sveštenička obreda koja nam pomaže da se setimo Spasiteljevog pomirenja. Za vreme pričešća pričešćujemo se hlebom i vinom ili sličnom tečnošću. To činimo u znak sećanja na njegovo telo i njegovu krv, koju je dao kao žrtvu za nas. Kada se pričešćujemo, obnavljamo svete saveze sa našim Nebeskim Ocem. Nedugo pre svog raspeća, Isus Hrist je okupio svoje apostole oko sebe u gornjoj sobi. Znao je da će uskoro umreti na krstu. Bio je to poslednji put da se sreo sa ovim voljenim ljudima pre svoje smrti. Želeo je da ga se uvek sećaju kako bi bili jaki i verni. Da bi im pomogao da ga se sete, uveo je pričešće. Prelomio je hleb i blagoslovio ga. Zatim reče: „Uzmite, jedite; ovo je u spomen na telo moje kojim vam otkupljenje dajem.“ (Matej 26:22 PJS). Zatim je uzeo čašu vina, blagoslovio je, dao je apostolima da je piju i rekao: „Ovo je u spomen na krv moju novog zaveta, koja je prolivena za sve one koji poveruju u ime moje, za oprost greha njihovih“ (Matej 26:24 PJS) (videti takođe Matej 26:26-28; Marko 14:22-24; Luka 22:15-20). Nakon svog vaskrsenja, Spasitelj je otišao da poseti i ostala Izraelska plemena. Došao je i na Američki kontinet, gde su živeli potomci plemena Josifa. On je poučio i Nefijce o obredu pričesti. "I dogodi se da Isus zapovedi učenicima svojim da mu donesu hleb i vino. I kad učenici dođoše sa hlebom i vinom, On uze nešto hleba, razlomi ga i blagoslovi, i dade učenicima i zapovedi im da jedu. I pošto behu jeli i zasitili se, zapovedi im da daju mnoštvu. I pošto mnoštvo beše jelo i zasitilo se, On reče učenicima: Gle, jedan od vas će biti zaređen, i njemu ću dati moć da lomi hleb i blagosilja ga i daje narodu crkve moje, svima onima koji poveruju i krste se u ime moje. I uvek ćete gledati da to činite, kao što ja učinih, kao što ja hleb razlomih i blagoslovih ga i vama dadoh. A to ćete činiti u spomen na telo moje koje vam pokazah. I biće to svedočanstvo Ocu da me se uvek sećate. A ako me se uvek budete sećali, Duh moj biće sa vama. I dogodi se da kada On izgovori ove reči, zapovedi učenicima svojim da uzmu vino iz čaše i piju ga, i da ga daju mnoštvu da ga i ono pije. I dogodi se da oni učiniše tako, i pijahu ga i zasitiše se. I mnoštvu dadoše, i oni pijahu i zasitiše se. I pošto učenici behu učinili to, Isus im reče: Blagosloveni ste zbog ovoga što učiniste, jer to je ispunjenje zapovesti mojih, i to svedoči Ocu da ste voljni da činite ono što vam zapovedih. I to ćete uvek činiti onima koji se pokaju i krste u ime moje. I činićete to u spomen na krv moju koju prolih za vas, da možete posvedočiti Ocu da me se uvek sećate. A ako me se uvek budete sećali, Duh moj biće sa vama." (3 Nefi 18:1-11) (videti 3. Nefi 20:1–9). Nakon što je Crkva Isusa Hrista ponovo obnovljena u poslednjim danima, Isus je još jednom zapovedio svom narodu da se pričešćuju u Njegovu spomen, rekavši: „Potrebno je da se crkva često sastaje radi uzimanja hleba i vina u spomen na Gospoda Isusa.“ (Učenje i Zaveti 20:75). Kako se pričešćuje Sveta pisma tačno objašnjavaju kako se pričest daje. Članovi Crkve se sastaju svake nedelje da bi obožavali i pričestili se. Pričešće služe oni koji vrše određenu svešteničku vlast. Nosioc Sveštenstva lomi hleb, kleči i blagosilja ga. Đakoni ili drugi nosioci sveštenstva zatim dele osveštani i posvećeni hleb članovima Crkve. Zatim nosioc određenog sveštenstva blagosilja i posvećuje vino ili sličnu tečnost, a zatim se i ona deli članovima Crkve. Isus je davao vino svojim učenicima kada je prinosio pričest. Međutim, u jednom otkrivenju, on je rekao "da nije važno šta ćete ... piti kada uzimate pričest, ukoliko to činite sa okom uprtim na slavu moju – u spomen Ocu na ... krv moju koja beše prolivena za oprost greha vaših." (Učenje i Zaveti 27:2–3). Isus je otkrio tačne reči za obe pričesne molitve. Treba pažljivo slušati ove lepe molitve i pokušati da shvatimo šta obećavamo i šta nam je obećano. Ovo je molitva za blagoslov hleba: „O Bože, Večni Oče, molimo Te u ime Sina Tvoga, Isusa Hrista, da blagosloviš i posvetiš a hleb ovaj dušama svih onih koji ga budu uzimali, da ga mogu jesti u spomen na telo Sina Tvoga, i posvedočiti Tebi, o Bože, Večni Oče, da su voljni na sebe preuzeti ime Sina Tvoga, i uvek ga se sećati, i držati zapovesti Njegove, koje im On dade, da Duh Njegov može uvek biti s njima. Amen. “ (UiZ 20:77). Ovo je molitva za blagoslov vina: „O Bože, Večni Oče, molimo Te, u ime Sina Tvoga, Isusa Hrista, da blagosloviš i posvetiš ovo a vino dušama svih onih koji ga budu pili, da čine to u spomen na krv Sina Tvoga, koja za njih bi prolivena, da bi posvedočili Tebi, o Bože, Večni Oče, da se uvek sećaju Njega, da Duh Njegov može biti s njima. Amen “ (UiZ 20:79). Obred pričešća se vrši vrlo jednostavno i pobožno. Zaveti koje obnavljamo tokom pričešća Svaki put kada se pričestimo, obnavljamo naše saveze sa Gospodom. Savez je sveto obećanje između Gospoda i njegove dece. Zaveti koje sklapamo jasno su navedeni u svetopričesnim molitvama. Važno je da znamo šta su ovi savezi i šta znače. Mi sklapamo zavet da smo voljni da preuzmemo na sebe ime Isusa Hrista. Ovo pokazuje da smo voljni da se poistovetimo sa njim i njegovom Crkvom. Obavezujemo se da ćemo služiti njemu i našem sledećem. Obećavamo da na to ime nećemo nanositi sramotu ili ukor. Sklapamo savez da ćemo se uvek spominjati Isusa Hrista. Sve naše misli, osećanja i postupci biće pod uticajem njega i njegove misije. Obećavamo da ćemo držati njegove zapovesti. Ove obaveze preuzimamo na sebe kada se krstimo: "Svi oni koji se ponize pred Bogom, i požele da se krste, i istupe sa srcem skrušenim i duhom raskajanim, i posvedoče pred crkvom da se istinski pokajaše za grehe svoje, i voljni su na sebe preuzeti ime Isusa Hrista, imajući odlučnost da mu služe do kraja, i istinski pokažu delima svojim da primiše od Duha Hristova za oprost greha svojih, primiće se krštenjem u crkvu njegovu." (Učenje i Zaveti 20:37) (videti Mosija 18:6–10). Osim toga, kada se pričešćujemo, obnavljamo saveze koje smo sklopili kada smo se krstili. Isus nam je dao obrazac za učestvovanje u pričešću i rekao je da ako sledimo taj obrazac, kajući se za svoje grehe i verujemo u njegovo ime, dobićemo oproštenje naših greha. Gospod obećava da će, ako držimo svoje saveze, njegov Duh uvek biti sa nama. Osoba koju vodi Duh imaće znanje, veru, moć i pravednost da zadobije večni život. Naš stav prilikom pričešća Pre nego što se pričestimo, treba da se duhovno pripremimo. Gospod naglašava da niko ne treba nedostojno da se pričešćuje. To znači da se moramo pokajati za svoje grehe pre nego što uzmemo sakrament. Sveta pisma kažu: „Ako ko prestupi, neka ne uzima pričest sve dok se ne izmiri (pokaje). “ (UiZ 46:4). Gospod je poučio svojih dvanaest nefijskih učenika: „I evo, gle, ovo je zapovest koju vam dajem, da ne dopustite nikome da znajući uzima od tela moga i krvi moje nedostojno, kada mu služite. Jer ko god nedostojno jede i pije telo moje i krv, jede i pije prokletstvo duši svojoj. Stoga, ako znate da je neko nedostojan da jede i pije od tela moga i krvi moje, zabranite mu. Ne dozvolite nikome da svesno jede od mog tela i moje krvi nedostojno, kada mu služite. Jer ko jede moje telo i pije moju krv nedostojno jede i pije osudu na svoju dušu“ (3. Nefi 18:28-29). Tokom pričesne službe, treba da izbacimo sve ovozemaljske misli iz svog uma. Treba da budemo molitveno raspoloženi i da osećamo odanost. Trebalo bi da razmišljamo o pomirenju našeg Spasitelja i da budemo zahvalni na njemu. Moramo ispitati svoje živote i tražiti načine da se popravimo. Takođe treba da obnovimo našu odlučnost da držimo zapovesti. Ne moramo biti savršeni pre pričešća, ali moramo imati duh pokajanja u našim srcima. Stav sa kojim se pričešćujemo utiče na to kako ćemo ga doživeti. Ako se pričestimo sa čistim srcem, dobićemo obećanje blagoslove od Gospoda. Dodatni stihovi: 1. Korinćanima 11:27–29 (dostojno uzimanje pričešća) Jovan 4:5–14 (Isus je živa voda) Jovan 6:30–35 (Isus je hleb života)

Kao što je prorečeno, „požari i oluje”, „ratovi, glasine o ratovima i zemljotresima na mestima različitim”, „i svakojaka odvratnost”, „kuga”, „glad i pošast” pustoše porodice, zajednice, pa i države. Postoji još jedna pošast koja preplavljuje svet: napadi na vašu i moju versku slobodu. Ovo nastoji da ukloni religiju i veru u Boga na javnom mestu, školi, u normama zajednice i iz građanskog govora. Protivnici verskih sloboda nastoje da nametnu ograničenja na izražavanje iskrenih uverenja. Ili da nametnu samo jednu religiju. Oni čak kritikuju i ismevaju verske tradicije, kao i verske tradicije drugih. Takav stav marginalizuje ljude, obezvređuje lična načela, pravičnost, poštovanje, duhovnost i mir savesti. ŠTA JE VESKA SLOBODA? To je sloboda bogoštovlja u svim njenim oblicima: sloboda okupljanja, sloboda govora, sloboda delovanja prema ličnim uverenjima i sloboda da drugi čine isto. Verska sloboda omogućava svakom od nas da sami odlučujemo u šta da verujemo, kako da živimo i postupamo u skladu sa svojom verom i šta Bog očekuje od nas. Napori da se ograniči takva verska sloboda nisu novi. Tokom istorije, ljudi vere su silno patili od ruku drugih. To je suština verske slobode. Verska sloboda poštuje prvu i drugu veliku zapovest, stavljajući Boga u centar naših života. „Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom.” (Matej 22:37). A druga je kao i ova: ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.”(Matej 22:39) Bilo u kapeli, sinagogi, džamiji ili kolibi sa limenim krovom, Hristovi učenici i svi istomišljenici mogu izraziti odanost Bogu tako što će Ga slaviti i spremnošću da služe Njegovoj deci. Isus Hrist je savršen primer takve ljubavi i služenja. Tokom svoje službe brinuo se za siromašne, isceljivao bolesne i slepe. Nahranio je gladne, raširenih ruku primao malu decu, i oprostio onima koji su Mu naneli nepravdu, čak i onima koji su Ga i razapeli. Sveta pisma opisuju da Isus „prođe čineći dobro”. Moramo i mi. Verska sloboda podstiče izražavanje verovanja, nade i mira. Kao crkva, mi se pridružujemo drugim religijama štiteći ljude svih vera i ubeđenja i njihovo pravo da iznose svoja uverenja. To ne znači da prihvatamo njihova verovanja, niti oni naša, ali imamo više zajedničkog nego što imamo sa onima koji žele da nas ućutkaju. Religija nadahnjuje ljude da pomažu drugima. Kada se religiji da prostor i sloboda da cveta, vernici vrše jednostavna, a ponekad i herojska dela služenja. Drevna jevrejska fraza „tikkun olam”, što znači „popraviti ili izlečiti svet”, danas se odražava u naporima mnogih. Udružili smo se sa humanitarnim organizacijama katoličkom Catholic Charities, poznatom kao Karitas Internacional, islamskom Islamic Relief, i nekoliko jevrejskih, hinduističkih, budističkih, siki i hrišćanskih organizacija, kao što su Armija spasa i Nacionalna hrišćanska fondacija. Zajedno služimo milionima u nevolji, nedavno donirajući ratnim izbeglicama šatore, vreće za spavanje i zalihe hrane, i obezbeđujući vakcinaciju, uključujući dečju paralizu i KOVID. Spisak onoga što se čini je dugačak, ali su i potrebe. Nema sumnje, ljudi od vere, radeći zajedno, mogu napraviti značajne pomake. U isto vreme, služenje jedan na jedan je često nenajavljeno, ali tiho menja živote. Sloboda veroispovesti deluje kao ujedinjujuća i okupljajuća snaga za oblikovanje vrednosti i morala. U Novom zavetu čitamo o mnogima koji su se okrenuli od Isusa Hrista, mrmljajući o Njegovom učenju: „Ovo je tvrda beseda! ko je može slušati?” Taj vapaj se i danas čuje od onih koji žele da isteraju religiju iz govora i uticaja. Ako religija nije tu da pomogne u oblikovanju karaktera i posredovanju u teškim vremenima, ko će to onda učiniti? Ko će naučiti poštenju, zahvalnosti, opraštanju i strpljenju? Ko će pokazati milosrđe, saosećanje i dobrotu prema zaboravljenim i potlačenim? Ko će prigrliti one koji su drugačiji, pošto su svi Božja deca? Ko će raširiti ruke onima u potrebi i ne tražiti nadoknadu? Ko će poštovati mir i poslušnost zakonima više od dnevnih trendova? Ko će odgovoriti na Spasiteljevu molbu „Idi, i ti čini tako”? Mi ćemo! Da, braćo i sestre, mi ćemo. Pozivam vas da se zalažete za versku slobodu. To je izraz Bogom danog načela slobode izbora. Verska sloboda unosi ravnotežu u filozofije koje se nadmeću. Dobrobit religije, njen domet i svakodnevna dela ljubavi koje religija nadahnjuje samo se umnožavaju kada štitimo slobodu da iskažemo i delujemo u skladu sa osnovnim uverenjima. (Dale Renlund, 2022)

Kao što je prorečeno, „požari i oluje”, „ratovi, glasine o ratovima i zemljotresima na mestima različitim”, „i svakojaka odvratnost”, „kuga”, „glad i pošast” pustoše porodice, zajednice, pa i države. Postoji još jedna pošast koja preplavljuje svet: napadi na vašu i moju versku slobodu. Ovo nastoji da ukloni religiju i veru u Boga na javnom mestu, školi, u normama zajednice i iz građanskog govora. Protivnici verskih sloboda nastoje da nametnu ograničenja na izražavanje iskrenih uverenja. Ili da nametnu samo jednu religiju. Oni čak kritikuju i ismevaju verske tradicije, kao i verske tradicije drugih. Takav stav marginalizuje ljude, obezvređuje lična načela, pravičnost, poštovanje, duhovnost i mir savesti. ŠTA JE VESKA SLOBODA? To je sloboda bogoštovlja u svim njenim oblicima: sloboda okupljanja, sloboda govora, sloboda delovanja prema ličnim uverenjima i sloboda da drugi čine isto. Verska sloboda omogućava svakom od nas da sami odlučujemo u šta da verujemo, kako da živimo i postupamo u skladu sa svojom verom i šta Bog očekuje od nas. Napori da se ograniči takva verska sloboda nisu novi. Tokom istorije, ljudi vere su silno patili od ruku drugih. To je suština verske slobode. Verska sloboda poštuje prvu i drugu veliku zapovest, stavljajući Boga u centar naših života. „Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom.” (Matej 22:37). A druga je kao i ova: ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.”(Matej 22:39) Bilo u kapeli, sinagogi, džamiji ili kolibi sa limenim krovom, Hristovi učenici i svi istomišljenici mogu izraziti odanost Bogu tako što će Ga slaviti i spremnošću da služe Njegovoj deci. Isus Hrist je savršen primer takve ljubavi i služenja. Tokom svoje službe brinuo se za siromašne, isceljivao bolesne i slepe. Nahranio je gladne, raširenih ruku primao malu decu, i oprostio onima koji su Mu naneli nepravdu, čak i onima koji su Ga i razapeli. Sveta pisma opisuju da Isus „prođe čineći dobro”. Moramo i mi. Verska sloboda podstiče izražavanje verovanja, nade i mira. Kao crkva, mi se pridružujemo drugim religijama štiteći ljude svih vera i ubeđenja i njihovo pravo da iznose svoja uverenja. To ne znači da prihvatamo njihova verovanja, niti oni naša, ali imamo više zajedničkog nego što imamo sa onima koji žele da nas ućutkaju. Religija nadahnjuje ljude da pomažu drugima. Kada se religiji da prostor i sloboda da cveta, vernici vrše jednostavna, a ponekad i herojska dela služenja. Drevna jevrejska fraza „tikkun olam”, što znači „popraviti ili izlečiti svet”, danas se odražava u naporima mnogih. Udružili smo se sa humanitarnim organizacijama katoličkom Catholic Charities, poznatom kao Karitas Internacional, islamskom Islamic Relief, i nekoliko jevrejskih, hinduističkih, budističkih, siki i hrišćanskih organizacija, kao što su Armija spasa i Nacionalna hrišćanska fondacija. Zajedno služimo milionima u nevolji, nedavno donirajući ratnim izbeglicama šatore, vreće za spavanje i zalihe hrane, i obezbeđujući vakcinaciju, uključujući dečju paralizu i KOVID. Spisak onoga što se čini je dugačak, ali su i potrebe. Nema sumnje, ljudi od vere, radeći zajedno, mogu napraviti značajne pomake. U isto vreme, služenje jedan na jedan je često nenajavljeno, ali tiho menja živote. Sloboda veroispovesti deluje kao ujedinjujuća i okupljajuća snaga za oblikovanje vrednosti i morala. U Novom zavetu čitamo o mnogima koji su se okrenuli od Isusa Hrista, mrmljajući o Njegovom učenju: „Ovo je tvrda beseda! ko je može slušati?” Taj vapaj se i danas čuje od onih koji žele da isteraju religiju iz govora i uticaja. Ako religija nije tu da pomogne u oblikovanju karaktera i posredovanju u teškim vremenima, ko će to onda učiniti? Ko će naučiti poštenju, zahvalnosti, opraštanju i strpljenju? Ko će pokazati milosrđe, saosećanje i dobrotu prema zaboravljenim i potlačenim? Ko će prigrliti one koji su drugačiji, pošto su svi Božja deca? Ko će raširiti ruke onima u potrebi i ne tražiti nadoknadu? Ko će poštovati mir i poslušnost zakonima više od dnevnih trendova? Ko će odgovoriti na Spasiteljevu molbu „Idi, i ti čini tako”? Mi ćemo! Da, braćo i sestre, mi ćemo. Pozivam vas da se zalažete za versku slobodu. To je izraz Bogom danog načela slobode izbora. Verska sloboda unosi ravnotežu u filozofije koje se nadmeću. Dobrobit religije, njen domet i svakodnevna dela ljubavi koje religija nadahnjuje samo se umnožavaju kada štitimo slobodu da iskažemo i delujemo u skladu sa osnovnim uverenjima. (Dale Renlund, 2022)

"...biće izbačeni u krajnju tamu; onde će biti plač i škrgut zuba." (Mat 8:12) Ovaj sadašnji pakao je privremen, i traje dok se ne bude svima sudilo. Posle toga će pakao biti bačen u krajnju tamu u ognjeno jezero: "A smrt i pakao bili su bačeni u ognjeno jezero. Ovo je druga smrt." (Otkrivenje 20:14) Sotona će takođe biti bačen u taj večni pakao. To je to mesto ko je Bog pripremio za Sotonu, njegove anđele i sve sinove propasti, a to su oni koji nisu nasledili nijedno pa ni najniže carstvo slave. To je mesto kome pripadaju i odatle neće nikada više izaći.

Na kraju 1000 godina sa Hristom, Sotana će nakratko biti oslobođen. Neki ljudi će se okrenuti od Nebeskog Oca. Sotana će okupiti svoje vojske, a arhanđeo Mihailo će okupiti nebeske vojske. U toj velikoj bici Sotana i njegovi sledbenici biće zauvek izbačeni. Zemlja će se pretvoriti u nebesko carstvo i tako dobiti nebesku slavu. "I opet, zaista, zaista, kažem vam da kada se hiljadu godina navrši, a ljudi ponovo počnu da poriču Boga svoga, poštedeću zemlju samo na kratko; I kraj će doći, i nebo i zemlja će izgoreti i proći, a biće novo nebo i nova zemlja. Jer će sve staro proći, i sve će postati novo, čak i nebo i zemlja, i sva punina njihova, i ljudi, i zveri, ptice nebeske, i ribe morske; A ni jedna dlaka, niti trun, neće se izgubiti, jer to je delo ruku mojih. Jer, gle, zaista vam kažem, pre nego što zemlja prođe, Mihajlo, moj arhanđeo, zatrubiće u trubu svoju, a onda će se svi mrtvi probuditi, jer će im se grobovi otvoriti, i dizaći će – da, baš svi. A pravedni će se skupiti meni zdesna na večni život; a opakih meni sleva ću se postideti da priznam kao svoje pred Ocem; Stoga ću im reći – Idite od mene, vi prokleti, u večni oganj, pripremljen za đavola i anđele njegove. A onda, gle, kažem vam, nikada ustima svojim ne objavih da će se vratiti, jer gde sam ja oni ne mogu doći, jer nemaju moći." (Vidi UiZ 29:22–29) "I otkupljenje duše je preko Njega koji sve oživljava, u čijim je grudima odlučeno da će siromašni i krotki sa zemlje nju i baštiniti. Dakle, svakako je neophodno da bude posvećena od svake nepravednosti, kako bi bila pripremljena za celestijalnu (nebesku) slavu. Jer nakon što ispuni meru svog stvaranja, biće krunisana slavom, čak i prisustvom Boga Oca; Kako bi je tela koja su iz celestijalnog (nebeskog) carstva mogla posedovati u veke vekova; jer, u tu svrhu beše načinjena i stvorena, i u tu svrhu su oni posvećeni." (UiZ 88:17–20) "Sve dok sedmi anđeo ne zatrubi trubom svojom; i on će stajati na zemlji i na moru, i zaklinjati se u ime onoga koji sedi na prestolu, da neće biti više vremena; i Sotona će biti svezan, ta stara zmija, koji je nazvan đavo, i neće se odvezati tokom hiljadu godina. A onda će biti odrešen na kratko, kako bi sakupio svoju vojsku. I Mihajlo, sedmi anđeo, i to arhanđeo, skupiće svoju vojsku, i to vojsku nebesku. A đavo će sakupiti svoju vojsku, i to vojsku paklensku, i poći će u bitku protiv Mihajla i njegove vojske. A onda dolazi bitka velikoga Boga, a đavo i njegova vojska će biti bačeni na mesto kome pripadaju, kako više uopšte ne bi imali moć nad svecima. Jer će Mihajlo vojevati njihove bitke, i nadvladaće onoga koji traži presto onoga koji sedi na prestolu, i to Jagnjeta." (UiZ 88:110–115.)

Iščekivanje Spasiteljeva drugog dolaska Četrdeset dana nakon njegovog vaskrsenja, Isus i njegovi apostoli okupili su se na Maslinskoj gori. Došlo je vreme da Isus napusti zemlju. Tada je završio sav posao koji je morao da uradi. On je trebao da se vrati Nebeskom Ocu do svog drugog dolaska. Nakon što je dao uputstva svojim apostolima, Isus je uzašao na nebo. Dok su apostoli gledali u nebo, dva anđela su stajala pored njih i govorila: „Galilejci, zašto stojite i gledate u nebo? Ovaj isti Isus koji je među vama uzet na nebo vratiće se ponovo na isti način kao što ste ga videli da ide na nebo“ (Dela 1:11). Od tog vremena do danas, sledbenici Isusa Hrista su čekali Drugi dolazak. Šta će Isus učiniti kada ponovno dođe? Kada Isus Hrist ponovo dođe na zemlju, On će učiniti sledeće: 1. On će očistiti zemlju. Kada Isus ponovo dođe, doći će u sili i velikoj slavi. U to vreme će svi zli biti uništeni. Sve što je pokvareno biće spaljeno, a zemlja će biti očišćena vatrom: "I sve ono što je pokvareno, i od čoveka, ili od zveradi poljskih, ili od ptica nebeskih, ili od riba morskih, što prebiva na celom licu zemaljskom, biće spaljeno; A i svaka tvar će se od žestoke vreline rastopiti; i sve će postati novo, kako bi znanje i slava moja mogli prebivati na celoj zemlji." (UiZ 101:24–25). 2. On će suditi svom narodu. Kada Isus ponovo dođe, sudiće narodima i odvojiče pravedne od zlih: "Kad Sin čovečiji dođe u svojoj slavi, a s njim svi njegovi anđeli, sešće na presto svoje slave. Pred njim će biti okupljeni svi narodi, a on će razdvojiti jedne od drugih kao što pastir razdvaja ovce od jaraca. Ovce će postaviti sebi zdesna, a jarce sleva. Onda će Car reći onima zdesna: ‘Dođite, vi blagosloveni moga Oca, i nasledite Carstvo koje je za vas pripremljeno od postanka sveta! Jer, bio sam gladan - i vi ste mi dali da jedem; i žedan - i vi ste me napojili. Bio sam stranac - i vi ste me ugostili; i go - i vi ste me obukli. Bio sam bolestan - i vi ste me negovali; i u tamnici - i vi ste me posetili.’ Tada će mu pravednici reći: ‘Gospode, kad smo te to videli gladnog, i nahranili te; i žednog, i napojili te? Kad smo te videli kao stranca, i ugostili te; i golog, i obukli te? I kad smo te to videli bolesnog ili u tamnici, i posetili te?’ A Car će im odgovoriti: ‘Istinu vam kažem: kad god ste učinili nešto za jednog od ove moje najmanje braće, za mene ste učinili.’ Potom će reći onima sleva: ‘Idite od mene, prokleti, u oganj vekovni koji je pripremljen za đavola i njegove anđele! Jer, bio sam gladan, a vi mi niste dali da jedem; i žedan, a vi me niste napojili. Bio sam stranac, a vi me niste ugostili; i go, a vi me niste obukli. Bio sam bolestan i u tamnici, a vi me niste posetili.’ Tada će mu ovi reći: ‘Gospode, kad smo te to videli gladnog ili žednog, kao stranca ili golog, bolesnog ili u tamnici, a da ti nismo pomogli?’ A on će im odgovoriti: ‘Istinu vam kažem: kad god niste nešto učinili za jednog od ovih najmanjih, niste učinili ni za mene.’ Tada će ovi otići u vekovnu kaznu, a pravednici u večni život.” (Matej 25:31–46) Jovan Otkritelj je o ovoj presudi pisao: "I video sam prestole. Onima što su seli na njih data je vlast da sude. Video sam duše onih koji su pogubljeni zbog svedočanstva Isusa i Reči Božije... Oni su oživeli i vladali kao carevi s Hristom hiljadu godina. Ostali mrtvi nisu oživeli dok se nije navršilo hiljadu godina." (Otkrivenje 20:4–5) "I biće tišine na nebu oko pola sata; a ubrzo nakon toga će se zavesa nebeska razmotati, kao što se svitak razmotava nakon što je smotan, i lice Gospodnje će se razotkriti; A sveci koji su na zemlji, koji su živi, biće oživljeni i uzneseni da se sretnu sa Njim. I oni koji su spavali u svojim grobovima će izaći, jer će im se grobovi otvoriti; i biće takođe uzneseni da Ga sretnu u sred stuba nebeskog – Oni su Hristovi, prvenci, oni koji će prvi sići sa Njim, i oni koji su na zemlji i u grobovima svojim, koji su prvi uzneseni da se sretnu sa Njim; i sve ovo pomoću glasa trube anđela Božjeg." (UiZ 88:95–98). 3. On će najaviti Milenijum. Milenijum je period od hiljadu godina kada će Isus vladati na zemlji. Pravednici će biti izneseni da dočekaju Isusa prilikom njegovog dolaska. Njegov dolazak će započeti hiljadugodišnju vladavinu. Tokom milenijuma, kada se carstvo Božije utvrdi na zemlji u sili, slavi i savršenstvu, a vladavina zla, koja je tako dugo vladala, bude savladana, svetitelji Božiji će imati privilegiju da grade hramove i da uđu u njih, postajući, tako stubovi hramova Božijih. "Onoga ko pobedi učiniću stubom u hramu mog Boga i on više neće izaći odatle." (Otkrivenje 3:12), i služiće za pretke naroda. Tada ćemo videti naše preminule prijatelje, a i neke druge ljude koje smo ovde na zemlji poznavali. …I imaćemo otkrivenja da saznamo i upoznamo naše pretke do oca Adama i majke Eve, i ući ćemo u hramove Božije i služiti im. Tada će deca biti zapečaćena za roditelje dok se lanac ne usavrši nazad do Adama, tako da će postojati savršeni lanac sveštenstva od Adama do poslednjeg čoveka. 4. On će završiti Prvo vaskrsenje. Oni koji su imali privilegiju da ustanu iz grobova u vreme vaskrsenja pravednika, biće odvedeni u susret sa Spasiteljem dok silazi sa neba. Nakon što je Isus ustao iz mrtvih, vaskrsnuli su i drugi pravednici koji su umrli. Pojavili su se u Jerusalimu i takođe na američkom kontinentu. "Grobovi se otvoriše i vaskrsnuše tela mnogih umrlih svetaca. Oni izađoše iz grobova posle Isusovog vaskrsenja, i odoše u sveti grad i pokazaše se mnogima." (Matej 27:52,53) "Da svedoči ovom narodu da će u dan kad Otac u meni proslavi ime svoje mnogi sveci ustati iz mrtvih, i ukazati se mnogima, i služiti im." (3 Nefi 23:9) Ovo je bio početak Prvog vaskrsenja. Neki ljudi su od tada vaskrsli. Svi oni koji su već vaskrsli i koji će vaskrsnuti u vreme njegovog dolaska naslediće slavu nebeskog carstva: "Ovo je svedočanstvo jevanđelja Hristovog o onima koji će izaći u vaskrsenju pravednih – To su oni koji primiše svedočanstvo o Isusu, i poverovaše u ime Njegovo...To su oni koji su crkva Prvorođenčeva.To su oni koji su sveštenici i carevi, koji primiše od punine Njegove, i od slave Njegove; To su oni koji će izaći u vaskrsenju pravednih." (UiZ 76:50–65). Posle vaskrsenja onih koji će naslediti nebesku slavu, vaskrsnuće još jedna grupa: oni koji će primiti terestrialnu slavu. Kada svi ovi ljudi vaskrsnu, prvo vaskrsenje će biti potpuno. Zli koji su živi u vreme Gospodnjeg drugog dolaska biće uništeni u telu. Oni će, zajedno sa zlima koji su već mrtvi, morati da sačekaju konačno vaskrsenje. Oni će naslediti telestijalnu slavu ili će biti bačeni u potpunu tamu sa Sotonom: "To su oni koji su sinovi propasti, o kojima rekoh da bi im bilo bolje da se nikada nisu ni rodili; Jer su oni posuđe gneva, prokleti da trpe gnev Božji, sa đavolom i anđelima njegovim u večnosti." (UiZ 76:32–33) "I opet, videsmo slavu telestijalnu, čija je slava manja, baš kao što se slava zvezda razlikuje od slave meseca na nebeskom svodu. To su oni koji ne primiše jevanđelje Hristovo, niti svedočanstvo o Isusu. Jer to su oni koji su Pavlovi, Apolovi i Kifini. To su oni koji kažu da su neki od ovoga a neki od onoga – neki Hristovi, i neki Jovanovi, a neki Mojsijevi, i neki Ilijini, a neki Isaijini, i neki Isaije proroka a neki Enohovi; Ali nisu primili jevanđelje, niti svedočanstvo o Isusu, ni proroke, niti večni zavet." (UiZ 76:81-82, 99-101) 5. On će zauzeti svoju pravu poziciju kao Kralj neba i zemlje. Kada Isus dođe, uspostaviće svoju vlast na zemlji. Njegova crkva će postati deo tog carstva. On će u miru vladati svim ljudima na zemlji 1000 godina. Kada je Isus Hrist prvi put došao na zemlju, nije došao u slavi. Rođen je u skromnoj štali i položen u jasle sa senom. Nije došao sa velikom vojskom kako su Jevreji očekivali od svog Spasitelja. Umesto toga, došao je govoreći: „Ljubite neprijatelje svoje i molite se za one koji vas progone“ (Matej 5:44). Ljudi su ga odbacili i razapeli. Ali on neće biti odbačen prilikom svog drugog dolaska, „jer će ga svako uho čuti, i svako koleno će se saviti, i svaki jezik će priznati“ da je Isus Hrist." (UiZ 88:104). Biće pozdravljen kao „Gospodar nad gospodarima i Car nad carevima“ (Otkrivenje 17:14). On će biti nazvan „divni savetnik, moćni Bog, večni Otac, knez mira“ (Isaija 9:5). Kako ćemo znati da je Spasiteljev dolazak blizu? Kada se Isus Hrist rodio, malo ljudi je znalo da je Spasitelj sveta došao. Kada ponovo dođe, neće biti sumnje ko je on. Niko ne zna tačno vreme kada će Spasitelj ponovo doći. „Što se tiče tog dana i časa, o tome niko ništa ne zna; ni anđeli nebeski, ni Sin, nego samo Otac“ (Matej 24:36) "Ja, Gospod Bog, to rekoh; ali čas i dan niko ne zna, ni anđeli na nebu neće znati dok ne dođe." (UiZ 49:7). Isus Hrist je upotrebio poređenje da bi nam objasnio dan Njegovog dolazka: "Učite iz poređenja o smokvi. Kad joj grana napupi i prolista, znate da je blizu leto. Tako i vi, kad vidite da se sve to događa, znajte da je Sin čovečiji blizu, pred vratima." (Marko 13:28-29). Gospod nam je takođe dao neke znake koji će nam pomoći da znamo kada će se njegov dolazak približiti. Nakon što je otkrio znakove, upozorio je: "Dakle, bdijte, jer ne znate u koji dan dolazi vaš Gospod. …Zato budite spremni, jer će Sin Čovečiji doći u čas kada ne očekujete." (Matej 24:42, 44). Kako možemo biti spremni kada Spasitelj dođe? Najbolji način na koji možemo da se pripremimo za Spasiteljev dolazak je da prihvatimo učenja jevanđelja i učinimo ih delom naših života. Svaki dan treba da živimo najbolje što možemo, baš kao što je Isus poučavao dok je bio na zemlji. Možemo živeti dostojno da nas vodi Sveti Duh. Tada ćemo se radovati Spasiteljevom dolasku sa srećom, a ne sa strahom. Gospod reče: „Ne boj se stado malo, tvoje je carstvo dok ne dođem. Evo, dolazim brzo. Baš tako. Amin“ (UiZ 35:27).

Život posle smrti Nebeski Otac je pripremio plan za naše spasenje. Kao deo svog plana, poslao nas je iz svog prisustva da živimo na zemlji i primimo smrtna tela od krvi i mesa. Na kraju će naša smrtna tela umreti i naši duhovi će otići u duhovni svet. Duhovni svet je mesto čekanja, rada, učenja i, za pravednike, mesto odmora od briga i tuge. Naši duhovi će živeti tamo dok ne budemo spremni za vaskrsenje. Tada će se naša smrtna tela ponovo sjediniti sa našim duhovima i mi ćemo dobiti stepen slave za koji smo se pripremili. Gde je duhovni svet posle smrti? Duhovi onih koji su umrli nisu daleko od nas. Ponekad veo između ovog i zagrobnog života postane veoma tanak. Naši voljeni koji su umrli nisu daleko od nas. Duhovni svet posle smrti je na zemlji, oko nas, samo što je odvojen zavesom. Kakva je priroda naših duhova? Duhovna bića imaju isti telesni oblik kao i smrtnici, osim što je duhovno telo u savršenom obliku (Eter 3:16). Duhovi nose sa sobom svoje stavove lojalnosti ili protivljenja onome što se odnosi na pravednost (Alma 34:34). Oni imaju iste želje i žudnje koje su imali kada su živeli na zemlji. Svi duhovi su odrasli. Oni su bili odrasli pre svog smrtnog postojanja, a odrasli su i posle smrti, čak i ako umru kao deca. Koje su prilike u duhovnom svetu nakon smrti? Prorok Alma iz Mormonove knjige učio je o dve podele ili stanja u duhovnom svetu: „Duše onih koji su pravedni bivaju primljeni u stanje sreće koje se zove raj, stanje pokoja, stanje mira, gde će se odmarati od svih svojih nevolja, i od svake brige i tuge. I tada će se desiti: Duše zlih, da, koje su zle – jer, eto, nemaju udela niti udela u Duhu Gospodnjem, jer, gle, biraju zla dela radije nego dobra. Zato đavolji duh uđe u njih i zaposedne njihovu kuću – i oni će biti bačeni u krajnji mrak. Biće plač, naricanje i škrgut zuba, a sve zbog bezakonja njihovog, jer su zarobljeni đavolskom voljom. Takvo je stanje duša zlih, da u tami, stanje strašnog, zastrašujućeg iščekivanja ognjenog izlivanja gneva Božijeg na njih. I tako ostaju u tom stanju, kao pravednici u raju, do trenutka svog vaskrsenja“ (Alma 40:12–14). Duhovi su raspoređeni prema čistoti njihovog života i njihovoj poslušnosti Gospodnjoj volji dok su bili na zemlji. Pravedni i zli su razdvojeni (1. Nefi 15:28–30), ali duhovi mogu napredovati dok uče i žive po principima jevanđelja. Duhovi u raju mogu poučavati duhove u tamnici (UiZ 137). Raj Prema proroku Almi, pravedni duhovi uživaju odmor od zemaljskih briga i tuga. Ipak, oni su zauzeti obavljanjem Gospodnjeg dela. Isus Hrist je odmah posle svog raspeća posetio pravednike u duhovnom svetu. On je imenovao glasnike, dao im moć i vlast i poverio im da „donose svetlost jevanđelja onima koji su u tami, to jest, svim ljudskim dušama“ (UiZ 137:30). Crkva je organizovana u duhovnom svetu i nosioci sveštenstva tamo nastavljaju svoje odgovornosti (UiZ 137:30). Isto sveštenstvo postoji s druge strane zavese... Svaki apostol, svaki član Sedamdesetorice, svaki starešina, itd., koji je umro u veri, čim pređe druga strana zavese ulazi u rad za delo Božje. Porodični odnosi su takođe važni. Ljudi koji su tamo organizovani su prema porodičnim karakteristikama. Duhovna tamnica Apostol Pavle je opisao duhovni svet za opake kao tamnicu, što za neke i jeste (1. Petrovu 3:18–20). U duhovnoj tamnici su duhovi onih koji još nisu primili jevanđelje Isusa Hrista. Ovi duhovi imaju slobodu izbora i mogu biti motivisani i dobrim i zlim. Ako prihvate jevanđelje i obrede koji se za njih vrše u hramu, moći će da napuste duhovnu tamnicu i da prebivaju u raju. U duhovnoj tamnici su i oni koji su odbacili jevanđelje nakon što im je propovedano bilo na zemlji ili u duhovnom svetu. Ovi duhovi pate u stanju poznatom kao pakao. Odvojili su se od milosrđa Isusa Hrista koji je rekao: „Jer, evo, ja, Bog, ovo postradah za sve da ne stradaju oni koji se obraćaju. Ali ako se ne preobrate, moraju da pate kao ja. Ova patnja je učinila da ja, kao Bog, najveći od svih, drhtim od bola i krvarim iz svake pore, a moje telo i duh pate“ (UiZ 19:16-18). Nakon što stradaju za svoje grehe, biće im dozvoljeno, kroz pomirenje Isusa Hrista, da naslede najniži stepen slave, a to je telestijalno carstvo.

Isus Hrist će se vratiti na zemlju "Jer ću sebe otkriti sa neba moću i velikom slavom, sa svom vojskom nebeskom, i boraviti u pravednosti sa ljudima na zemlji hiljadu godina, a opaki neće ostati." (UIZ 29:11). Isus nam je rekao daće nas određeni znaci i događaji upozoriti da je vreme njegovog drugog dolaska blizu. Hiljadama godina sledbenici Isusa Hrista su čekali znake Drugog dolaska kao vremena mira i radosti. Ali pre nego što dođe Spasitelj, ljudi na zemlji će doživeti velika iskušenja i nevolje. Naš Nebeski Otac želi da budemo spremni za ove nevolje. On takođe očekuje da budemo duhovno spremni kada Spasitelj dođe u svojoj slavi. Stoga nam je dao znake, a to su događaji koji će nam reći kada se bliži drugi Spasiteljev dolazak. Kroz mnoge vekove Bog je otkrivao ove znake preko svojih proroka. Rekao je da će svi verni Hristovi sledbenici znati koji su to znaci i da će ih tražiti: "I dogodiće se da će onaj koji me se bude bojao iščekivati da dođe veliki dan Gospodnji, i čak znaci dolaska Sina Čovečjeg." (UiZ 45:39). Ako smo poslušni i verni, mi ćemo proučavati Sveto pismo i poznavati znake. Neki od znakova Drugog dolaska Isusa Hrista su se već ispunili ili se sada ispunjavaju. Drugi će biti ispunjeni u budućnosti. Opačina, rat i previranja Mnogi od znakova su strašni i zastrašujući. Proroci su upozoravali da će zemlja doživeti velika previranja, zlo, rat i patnju. Prorok Danilo je rekao da će vreme pre Drugog dolaska biti vreme nevolje kakvo zemlja nikada nije poznavala (Danilo 12:1). Gospod je rekao: "I ljubav ljudska će se ohladiti, a bezakonja biće u obilju. (UiZ 45:27). "I sve će se uzburkati; i zasigurno, srca će ljudska premreti; jer će strah zavladati svim ljudima." (UIZ 88:91). Možemo očekivati zemljotrese, bolesti, glad, velike oluje, munje i gromove: "Narod će se dići protiv naroda i carstvo protiv carstva. I biće gladi i zemljotresa na raznim mestima." (Matej 24:7) "A dolazi i svedočanstvo putem glasa gromova, i glasa munja, i glasa bura, i glasa talasa morskih koji se uzdižu preko svake mere." (UiZ 88:90). Oluja sa gradom će uništiti useve na zemlji: "Velike gradonosne oluje biće poslate da uništi useve zemaljske." (UiZ 29:16). Isus je rekao svojim učenicima da će rat ispuniti zemlju. Ipak ne treba da se obeshrabrimo kada čujemo o opasnim vremenima, jer ona uskoro moraju doći, jer se približavaju mač, glad i pošast. Biće veliko uništenje u mnogim zemljama. Mnogi od ovih znakova se ostvaruju. Zlo je svuda. Nacije su stalno u ratu. Događaju se zemljotresi i druge katastrofe. Mnogi ljudi sada pate od strašnih oluja, suše, gladi i bolesti. Možemo biti sigurni da će ove nevolje postati još ozbiljnije pre nego što Gospod dođe. Međutim, nisu svi događaji koji prethode Drugom dolasku strašni. Mnogi od njih donose radost svetu. Obnova jevanđelja Gospod je rekao: „Svetlost će blistati onima koji sede u tami, i ovo će biti punoća mog jevanđelja“ (UiZ 45:28). Stari proroci su prorekli obnovu jevanđelja. Apostol Jovan je video da će anđeo obnoviti jevanđelje: "I videh drugog anđela gde leti posred neba, koji imaše večno jevandjelje da objavi onima koji žive na zemlji, i svakom plemenu, i jeziku i kolenu i narodu." (Otkrivenje 14:06). U ispunjenju ovog proročanstva, anđeo Moroni i drugi glasnici sa neba doneli su puninu jevanđelja Isusa Hrista Džozefu Smitu. Izlazak na svetlost dana Mormonove knjige Gospod je dao jedan znak potomcima Izraelskom plemenu Josifa: "I zaista, kažem vam, dajem vam znak, da znate vreme kada će se to dogoditi – da saberem svoj narod posle njegovog dugog rasejanja, o dome Izraelov, i ponovo među njima uspostavim Sion svoj; Zaista, zaista, kažem vam, kada im to bude obznanjeno od Oca, i izađe od Oca, od njih vama; I tada, u taj dan, započeće delo Očevo, i to kad se ovo jevanđelje bude propovedalo među ostatkom ovog naroda. Zaista, kažem vam, u taj dan delo Očevo će započeti među svim rasutim iz moga naroda, da, i to plemenima koja behu izgubljena, koja Otac izvede iz Jerusalima." (3 Nefi 21) U starozavetnoma vremenu, proroci Isaija i Jezekilj su predvideli izlazak Mormonove knjige (videti Isaija 29:4–18; Jezekilj 37:16–20). Ova proročanstva se sada ispunjavaju. Mormonova knjiga je izašla na videlo i širi se po celom svetu. Jevanđelje se propoveda celom svetu Još jedan znak poslednjih dana je da će „...Dobra vest o Carstvu biti propovedana... po celom svetu, svim narodima za svedočanstvo“ (Matej 24:14) . Svi narodi će čuti puninu jevanđelja na svom jeziku: "Jer će se dogoditi toga dana, da će svako čuti puninu jevanđelja na sopstvenom jeziku, i na sopstvenom narečju, preko onih koji su zaređeni da imaju ovu moć, služenjem Utešitelja, koji je izliven na njih radi otkrivenja Isusa Hrista." (UiZ 90:11). Misionari propovedaju jevanđelje od vremena obnove Crkve. Misionarski rad se povećao tako da danas na hiljade misionara propovedaju u mnogim zemljama sveta na mnogim jezicima. Pre Drugog dolaska i tokom Milenijuma, Gospod će obezbediti načine da se istina donese svim narodima. Dolazak Ilije Prorok Malahija je prorekao da će pre drugog Spasiteljevog dolaska prorok Ilija biti poslan na zemlju. Ilija će obnoviti moć zapečaćenja kako bi porodice mogle biti zapečaćene da budu večno zajedno. On će takođe inspirisati ljude da se brinu za svoje pretke i potomke. "Evo, ja vam šaljem proroka Iliju pre nego što dođe veliki i zastrašujući Gospodnji dan. On će obratiti srce očeva ka sinovima i srce sinova obratiće ka očevima, da ne dođem i ne udarim zemlju uništenjem.” (Malahija 3:23–24) "Gle, otkriću vam sveštenstvo, rukom proroka Ilije, pre dolaska velikog i strašnog dana Gospodnjeg. I aon će u srca dece usaditi obećanja koja dade očevima, i srca dece će se okrenuti ka očevima njihovim." (UiZ 2) Prorok Ilija je došao U Hram kod Džozefa Smita i drugih prisutnih u aprilu 1836.godine. Od tada je poraslo interesovanje za genealogiju i porodičnu istoriju. Takođe smo u mogućnosti da izvršimo obrede pečaćenja hrama za žive i mrtve. Da bi se sve što je svezano na zemlji bilo svezano i na Nebu. Jevrejski potomci postaće veliki narod Gospod je rekao da će, kada se Njegov dolazak približi, Jevreji, potomci Josifa o kojima piše Mormonova knjiga, postati pravedan i častan narod. Rekao je: „Pre nego što dođe veliki dan Gospodnji... Lamanci će procvetati kao ruža“ (UiZ 49:24). Veliki broj Josifovih potomaka sada na američkom kontinentu prima blagoslove jevanđelja. Izgradnja Novog Jerusalema Blizu vremena dolaska Isusa Hrista, verni svetitelji će sagraditi pravedni grad, grad Božiji, koji se zove Novi Jerusalim. Tu će vladati sam Isus Hrist. "I oni će pomoći mome narodu, ostatku Jakovljevom, a i svima onima koji će od doma Izraelovog doći, da izgrade grad koji će se zvati Novi Jerusalem. I pomoći će mome narodu da se sabere, koji je rasejan po svom licu zemlje, u Novi Jerusalim. I tada će moć nebeska sići među njih, i ja ću takođe biti u sredini." (3 Nefi 21:23–25) Poznavanje znakova vremena može nam pomoći Govoreći o svom Drugom dolasku, Gospod je rekao: „Nikome nije poznat ni čas ni dan, čak ni anđelima na nebu“ (UiZ 49:7). Tome je poučio kroz parabolu o smokvi. Rekao je da kada vidimo drvo koje proizvodi lišće, onda možemo reći da će leto uskoro doći. Slično tome, kada vidimo znakove opisane u svetim pismima, možemo znati da je njegov dolazak blizu. (Vidi Matej 24:32–33.) Gospod daje ove znake da nam pomognu. Možemo dovesti svoje živote u red i pripremiti sebe i svoje porodice za ono što dolazi. Upozoreni smo na nevolje i rečeno nam je da se pripremimo, ali takođe možemo da se radujemo dolasku Spasitelja i da budemo srećni. Gospod je rekao: „Nemojte se plašiti, jer kada se svi ovi [znaci] dogode, znate da će se obećanja koja su vam data biti ispunjena“ (UIZ 45:35). On je rekao da kada dođe, oni koji su pravedni neće biti uništeni „nego će stajati u onaj dan. I zemlja će im se dati u nasledstvo... i deca će njihova odrastati bez greha... Jer će Gospod biti u njihovoj sredini, i slava njegova biće nad njima, i biće im car i zakonodavac. “ (UIZ 45:57-59).

Brak je određen od Boga Brak između muškarca i žene je neophodan deo Božjeg plana. Gospod je rekao: „Ko zabranjuje brak nije određen od Boga, jer je brak određen od Boga za čoveka“ (UiZ 49:15). Od početka, brak je bio zakon jevanđelja. Brak treba da traje zauvek, ne samo tokom naših smrtnih života. Bog je venčao Adama i Evu pre nego što je smrt postojala u svetu. Imali su večni brak. Oni su svoju decu i decu svoje dece učili zakonu večnog braka. Kako su godine prolazile, zlo je ušlo u srca ljudi i vlast za vršenje ove svete obrede je oduzeta sa zemlje. Obnovom jevanđelja, na zemlji je ponovo uspostavljen večni brak. Večni je brak bitan za uzvišenje Mnogi ljudi u svetu brak smatraju samo društvenim običajem, pravnim dogovorom između muškarca i žene da žive zajedno. Ali za svece poslednjih dana, brak je mnogo više. Naše uzvišenje zavisi od braka, zajedno sa drugim principima i obredima, kao što su vera, pokajanje, krštenje i primanje dara Svetog Duha. Verujemo da je brak najsvetiji odnos koji može postojati između muškarca i žene. Ovaj sveti odnos utiče na našu sreću sada i u večnosti. Nebeski Otac nam je dao zakon večnog braka da bismo postali kao on. Gospod je rekao: „U celestijalnoj (nebeskoj) slavi postoje tri neba ili stepena; I da bi se domogao najvišeg, čovek mora stupiti u ovaj red sveštenstva (misli se na novi i večni bračni zavet); A ako to ne učini, ne može ga se domoći.“ (UiZ 131:1-3). Večni brak mora biti sklopljen ispravnom vlašću pečaćenja u hramu Večni brak mora da obavi onaj ko ima vlast pečaćenja. Gospod je obećao: „Ako se čovek oženi ženom ...po novom i večnom zavetu, po pomazanom, kome odredih da ima ovu vlast i ako se pridržavaju zaveta, ...biće u potpunosti na snazi kad budu van ovog sveta.“ (UiZ 132:19). Ne samo da večni brak mora da obavi nosilac odgovarajuće svešteničke vlasti, već ga mora obaviti i u jednom od svetih hramova Gospodnjih. Hram je jedino mesto gde se može izvršiti ovaj sveti obred. U hramu, parovi svetaca poslednjih dana kleče pored jednog od osveštenih oltara u prisustvu porodice i prijatelja koji su dostojni da uđu u hram. Oni sklapaju svoje bračne zavete pred Bogom. Proglašeni su mužem i ženom za vreme i svu večnost. To čini onaj ko drži sveto sveštenstvo Božije i kome je data vlast da izvrši ovaj sveti obred. On deluje pod vođstvom Gospoda i obećava paru blagoslove uzvišenja. On ih upućuje šta moraju da urade da bi primili ove blagoslove. On ih podseća da svi blagoslovi zavise od poslušnosti Božjim zakonima. Ako nas venča neko drugi osim nosioca sveštenstva u hramu, onda je brak samo za ovaj život. Nakon smrti, supružnici ne mogu polagati pravo jedno na drugo ili na svoju decu. Večni brak nam daje mogućnost da nastavimo kao porodice nakon ovog života. Prednosti večnog braka Kao sveci poslednjih dana, mi ne živimo samo za ovaj trenutak, već sa našim očima uprtim u večnost. Međutim, u ovom životu možemo dobiti blagoslove kao rezultat toga što smo večno venčani. Neki od ovih blagoslova su sledeći: 1. Znamo da naš brak može trajati zauvek. Smrt nas može samo privremeno rastati. Ništa nas ne može zauvek razdvojiti osim naše neposlušnosti. Ovo znanje nam pomaže da više radimo kako bismo imali srećan i uspešan brak. 2. Znamo da se naši porodični odnosi mogu nastaviti u večnosti. Ovo znanje nam pomaže da budemo pažljivi u podučavanju i vaspitanju naše dece. Takođe nam pomaže da im pokažemo više strpljenja i ljubavi. Kao rezultat toga, imaćemo srećniji dom. 3. Pošto smo venčani na način koji je odredio Bog, imamo pravo na izlivanje Duha na naš brak dok ostanemo dostojni. Neki od blagoslova u kojima možemo uživati u večnosti su sledeći: 1. Možemo živeti u najvišem stepenu nebeskog carstva Božijeg. 2. Možemo biti uzvišeni kao naš Nebeski Otac i primiti puninu radosti. Moramo se pripremati za večni brak Brak je možda najvažnija od svih odluka i ima najdalekosežnije posledice, jer se ne odnosi samo na trenutnu sreću već i na večnu radost. To utiče ne samo na dvoje uključenih ljudi, već i na njihove porodice, a posebno na njihovu decu i decu njihove dece kroz mnoge generacije. Kada biramo partnera za vreme i večnost, izvesno je da je potrebno pažljivo planiranje, razmišljanje, molitva i post da od svih odluka ova ne bude pogrešna. Večni brak treba da bude cilj svakog sveca poslednjih dana. To važi i za one koji su već u građanskom braku. Priprema za večni brak zahteva mnogo razmišljanja i molitve. Samo članovi Crkve koji žive pravedno mogu ući u hram (videti UiZ 97:15–17). Ne možemo jednog dana odjednom da odlučimo da želimo da se venčamo u hramu, pa da uđemo u hram istog dana i da se venčamo. Prvo treba da ispunimo određene uslove. Pre nego što uđemo u hram, moramo biti dostojni članovi Crkve Isusa Hrista. Muškarci moraju imati Melhisedekovo sveštenstvo. Predsednik ogranka ili episkop mora da razgovara sa nama. Ako utvrdi da smo dostojni, daće nam hramsku preporuku. Ako nismo dostojni, on će nas savetovati i pomoći nam da postavimo ciljeve kako bismo se udostojili da idemo u hram. Ulazak u hram sveta privilegija. To je ozbiljan čin i nije nešto što treba shvatiti olako. Moramo se iskreno truditi da poštujemo svaki zavet koji sklopimo u hramu. Gospod je rekao da ako smo odani i verni, ući ćemo u svoje uzvišenje. Postaćemo kao naš Nebeski Otac. (Vidi UiZ 132:19–20.) Hramski brak je vredan svake žrtve. To je način za dobijanje večnih blagoslova preko svake mere.

JEHOVA JE STENA "Veličajte Boga našeg! On je Stena, delo je njegovo savršeno, jer su svi putevi njegovi pravda." (Pon. zakon 32:3-4) "Zaboravio si Stenu koja te je rodila, bacio si u zaborav Boga." (Pon. zakon 32:15-18) "I reći će: Gde su bogovi njihovi, gde je stena u kojoj su tražili zaklon." Pon. zakon 32:37) "Niko nije svet kao Jehova, jer nema drugog osim tebe, nema stene kao što je naš Bog." (1 Sam 2:2) „Jehova je stena moja, tvrđava moja i izbavitelj moj. Bog je stena moja. On je utočište moje, štit moj i rog spasenja moga, visoko utočište moje, zaklon moj, Spasitelj moj koji me od nasilja izbavlja." (2 Sam 22:2-3) "Jer ko je Bog osim Jehove? I ko je stena osim Boga našeg? (2 Sam 22:32) "Živ je Gospod, neka je blagosloven on, Stena moja, neka je uzvišen Bog, stena spasenja moga! (2 Sam 22:47) "Gospod je stena moja, tvrđava moja i izbavitelj moj. Bog je moj stena moja. Jer ko je Bog osim Gospoda? I ko je stena osim Boga našega?" (Psalm 18:2,31) "Živ je Gospod, neka je blagosloven on, Stena moja, neka je uzvišen Bog spasenja moga (Psalm 19:46) "Ti si Otac moj, Bog moj i Stena spasenja moga." (Psalm 89:26) "On je Stena moja, u njemu nema nepravde. (Psalmi 92:15) "Uzdajte se u Gospoda doveka, jer je Gospod Jahve večna Stena." (Isaja 26:4) "Ovako kaže Jehova, Izraelov Car i Otkupitelj, Jehova nad vojskama: ‘Ja sam prvi i ja sam poslednji, osim mene nema Boga. Vi ste moji svedoci. Ima li Boga osim mene? Ne, nema Stene. Ne znam ni za jednu." (Isaja 44:6-8) "Niko nije svet kao Gospod, jer nema drugog osim tebe, nema stene kao što je naš Bog." (1 Sam 2:2) HRIST JE STENA "Ne želim, braćo, da budete u neznanju o ovome: Naši praočevi su svi bili pod oblakom i svi su prošli kroz more i svi su se krstili u Mojsija kad su pod oblakom prošli kroz more i svi su jeli istu duhovnu hranu i svi su pili isto duhovno piće. Jer su pili iz duhovne stene koja ih je pratila, a ta stena je bila Hristos." (1 Kor 10:1-4) „Stoga je svaki koji sluša moje reči i izvršava ih sličan mudrom čoveku koji je svoju kuću sazidao na steni. Pade kiša i naiđe bujica, i vetrovi dunuše i obrušiše se na tu kuću, ali ona se ne sruši jer joj je temelj bio na steni. A svaki koji sluša moje reči i ne izvršava ih, sličan je ludom čoveku koji je svoju kuću sazidao na pesku. Pade kiša i naiđe bujica, i vetrovi dunuše i sručiše se na tu kuću, i ona se uz silan tresak sruši.” (Mateja 7:24-27) "I evo, sinovi moji, setite se, setite da morate sazidati temelj svoj na steni, Otkupitelju našem, koji je Hrist, sin Božji, da kada đavo pošalje svoje snažne vetrove, da, svoje strele u vihoru, da, kada sav grad njegov i snažna oluja njegova udare na vas, ne mogu imati nikakve moći nad vama da vas povuku dole u bezdan bede i beskrajnog jao, zbog stene na kojoj ste sazidani, koja je temelj siguran, temelj na kome ljudi ne mogu pasti ako na njemu grade." (Helaman 5:12) KAMEN SPOTICANJA "Jehova nad vojskama - on jedini neka vam bude svet, njega se bojte i pred njim drhtite. On će biti kao sveto mesto, ali će biti i kao kamen u koji će udariti i kao stena o koju će se spotaći oba Izraelova doma, kao klopka i kao zamka za stanovnike Jerusalima. Mnogi će se od njih spotaći, pašće i razbiće se, u zamku će upasti i uhvatiće se." (Isaja 8: 13-15) "...kako biste prinosili duhovne žrtve ugodne Bogu kroz Isusa Hrista. Jer u Pismu stoji: „Gle! Postavljam na Sionu kamen izabran, ugaoni temeljac, dragoceni kamen. Niko ko njega veruje neće se osramotiti.” Vama je, dakle, dragocen, jer verujete, ali onima koji ne veruju, „isti onaj kamen koji su graditelji odbacili postao je ugaoni kamen, ” i „kamen spoticanja i stena posrtanja.” Oni se spotiču jer su neposlušni Božjoj reči." (1 Petrova 2:5-8)

Molim vas bez osuđivanja

To je zaista tako. Svedočanstvo dolazi od Boga i veoma je vredno. "koji se drže Božjih zapovesti i imaju svedočanstvo Isusa Hrista." (Otkrivenje 12:17) "Ja sam samo sluga kao i ti i tvoja braća koji imaju svedočanstvo Isusovo. Jer je svedočanstvo Isusovo duh proroštva.” (Otkrivenje 19:10)

Razumem ja šta vi hoćete reći i slažem se sa vama, ali ja nigde nisam pomenuo da je svedočanastvo od Duha svetoga osećaj srca, nego je je to nešto sasvim drugo. Naravno sama osećanja nemaju nikakav dokaz, niti samo po sebi imaju nekakv značaj. Ubedljiva moć Svetog Duha je toliko velika da se posle njegovog uticaja ne može više sumnjati, o onom što je istinito. Kada čovek ima manifestaciju Svetog Duha, to ostavlja ogroman utisak na njegovu dušu, taj doživljaj se ne može lako izbrisati. To je to Duh koji govori našem duhu, i dolazi sa ubedljivom moći. Očitovanje anđela, čak i Božijeg Sina, ostaviće utisak oku i u umu, i na kraju može izblediti, ali utisci koje on Sveti Duh ostavlja ide duboko u dušu i ne može da se izbriše. Jer da nije tako misija svetog Duha bi bila uzaludna.

Bog je taj koji šalje duhove u tela na zemlji. On odlučuje vreme i mesto kada će neko doći na zemlju. "...da se nastani po svoj zemlji, postavio je određena vremena i granice njihovog nastanjivanja." (Dela apost 17:16-26)