Tokom proteklih nekoliko decenija, Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, često poznata kao Mormonska crkva, uložila je stotine miliona dolara u masivni, globalni i iznenađujuće visokotehnološki projekat. Izgradili su granitne arhive duboko u planinama Jute. Digitalizovali su milijarde izvoda iz matične knjige rođenih, izveštaja popisa stanovništva i parohijskih zapisa. Besplatno upravljaju veb-sajtom familyarch.org, jednim od najvećih genealoških resursa na Zemlji. Zašto? Zašto je ova jedna religija rođena u Americi toliko opsednuta pronalaženjem imena vaše praprababe i mojih dalekih predaka?

Odgovor je možda najpoznatija, najpogrešnije shvaćena i spoljnom svetu najbizarnija praksa u celokupnoj njihovoj teologiji. Krštenje za mrtve. Svi smo čuli za to. Ideja da živi članovi crkve idu u svoje hramove i krštavaju se reprezentativno preko punomoćnika u ime ljudi koji su odavno mrtvi. Ne samo svojih predaka, već poznatih i kontroverznih ličnosti poput Ane Frank, Napoleona, ili čak Pape. Za mejnstrim hrišćanski svet, ova praksa deluje zbunjujuće. Deluje nebiblijski, jezivo i besmisleno. Zašto krstiti nekoga ko je već mrtav?

Ali šta ako vam kažem da je ovaj čudan, pogrešno shvaćen ritual zapravo briljantno, logično i saosećajno rešenje za jedan od najtežih, nerešenih problema u celokupnoj hrišćanskoj teologiji? Problem koji muči teologe već 2000 godina?

Šta se dešava sa milijardama dobrih ljudi koji su živeli i umrli, a da nikada nisu čuli ime Isusa Hrista? Danas istražujemo fascinantan, složen i jedinstven odgovor koji pruža vera Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana.

Ovo je priča o tamnici duhova i pravi razlog zašto mormoni krštavaju za mrtve. Pre nego što razumemo mormonsko rešenje, moramo prvo da shvatimo dubok problem koji pokušava da reši. To je problem božanske pravde i milosti.

Tradicionalno hrišćanstvo počiva na nizu naizgled nefleksibilnih tvrdnji. Najpoznatiji je Jovan 14:6 gde Isus kaže: „Ja sam put i istina i život. Niko ne dolazi k Ocu osim kroz mene.“ Ili Dela apostolska 4:12, "nema spasenja ni u kome drugom imenu". I ključno je da je zapovest u Marku 16, "ko god poveruje i krsti se, biće spasen.“ Ovo stvara zastrašujuću logičku jednačinu. Ako su vera, pokajanje i krštenje u Hristovo ime neophodni za spasenje, šta se dešava sa osobom rođenom u Andima 1200. godine nove ere? Šta je sa vrlim filozofom u drevnoj Kini? Šta je sa vašim precima od pre 1000 godina?

Šta je sa bebom koja umre pre nego što ikada može da napravi izbor? Da li su ove milijarde duša koje nikada nisu imale priliku da čuju jevanđelje jednostavno proklete?

Hrišćanska teologija je ponudila tri glavna i često nezadovoljavajuća odgovora na ovaj problem.

Prvo, restriktivizam ili ekskluzivizam. Ovo je tvrdokorni stav. Da, prokleti su. Spasenje je samo za one koji eksplicitno čuju i prihvate jevanđelje u ovom životu. Ovaj stav podržava... Božju pravdu i jedinstvenost Hrista, ali to mnogima čini Boga monstruozno nepravednim.

Drugo, inkluzivizam. Ovo je blaži stav. Tvrdi da Bog sudi ljudima na osnovu svetlosti koju su imali, na primer, prirode, savesti. Vrlinski paganin u ovom stavu može biti anonimni hrišćanin i biti spasen kroz Hristovu žrtvu čak i bez poznavanja njegovog imena. Ovaj stav je saosećajniji, ali izgleda da čini konkretan čin evangelizacije i krštenja manje bitnim.

Treće, univerzalizam. To je verovanje da će na kraju Božja ljubav pobediti i da če svi na kraju biti spaseni bez obzira na svoja uverenja. Ovo je najmilosrdniji stav. Ali čini se da je u suprotnosti sa mnogim biblijskim upozorenjima o sudu i paklu. Glavno hrišćanstvo nikada nije u potpunosti udobno rešilo ovu tenziju. Za mnoge to ostaje najveći intelektualni i moralni izazov vere. Upravo taj problem teologija Džozefa Smita, osnivača mormonizma, tvrdi da je rešila. Rešenje SPD je radikalno preispitivanje zagrobnog života. Zasnovano je na otkrivenjima koja je Džozef Smit tvrdio da je primio, a za koja je verovao da su obnovila jasne i dragocene istine koje su izgubljene iz izvorne crkve.

U mormonskoj teologiji, kada umrete, ne idete odmah u svoj konačni raj ili pakao. Taj konačni sud dolazi kasnije nakon vaskrsenja. Umesto toga, sve ljudske duše, pravedne i zle, odlaze u duhovni svet. Ovaj duhovni svet nije konačno odredište. To je privremeno međustanje, čekaonica gde duše nastavljaju da žive, uče i napreduju. Ali ovaj duhovni svet je sam po sebi podeljen na dva glavna stanja.

Jedno, je duhovni raj. Ovde idu duše pravednika. Konkretno, oni koji su poznavali jevanđelje Isusa Hrista i bili verni i poslušni u smrtnosti. Oni počivaju u miru i, što je ključno, stavljeni su na posao.

Drugo, duhovna tamnica. Ovde idu svi ostali. Ovo uključuje istinski zle koji su u stanju pakla muka. Ali najvažnije je da to uključuje i milijarde ljudi koji su umrli u neznanju. One koji nikada nisu imali fer priliku da čuju potpuno obnovljeno jevanđelje Isusa Hrista. Za njih, duhovni zatvor nije mesto kažnjavanja. To je mesto tame, zbunjenosti i, pre svega, učenja. Ovo je suština ideje. Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana uči da je duhovni raj u stvari masivni centar za obuku misionara.

Pravedni duhovi u raju su organizovani i poslati kao misionari u duhovnu tamnicu da propovedaju jevanđelje onima koji ga nikada nisu čuli. Ovo briljantno rešava problem neanđelizovanih. Osoba u drevnoj Kini, osoba u Andima, vaša praprababa. Svi oni dobijaju fer priliku da čuju i prihvate jevanđelje. Ovo verovanje se u velikoj meri zasniva na jedinstvenom tumačenju dva veoma teška odlomka u Novom zavetu. 1. Petrova 3:19 gde Isus otide da propoveda duhovima u tamnici, odnoseći se na vreme između njegovog raspeća i vaskrsenja. 1. Petrova 4:6 Jer to je razlog zašto je jevanđelje propovedano čak i onima "koji su mrtvi, iako su suđeni po telu kao što su ljudi, oni mogu živeti u duhu" kao što Bog čini. Dok mejnstrim hrišćanstvo ima različita tumačenja ovih stihova, Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana ih čita doslovno. Sam Hristos je otvorio misionarski rad u duhovnom svetu i taj rad se nastavlja i danas. Dakle, ovo deluje kao odlično rešenje. Svi dobijaju priliku da čuju jevanđelje. Ako ga prihvate, spaseni su. Ako ga odbace, osuđeni su. Jednostavno, zar ne? Ne baš. Tu dolazi do izražaja drugi osnovni princip mormonizma. Radikalno verovanje u neophodnost fizičkih obreda. Mormonska teologija je duboko fizička i sakramentalna. Ona uči da spasenje nije samo duhovno verovanje, već zahteva specifične fizičke rituale ili obrede koje obavlja neko ko ima odgovarajući sveštenički autoritet. Najvažniji od njih, kao i u mnogim hrišćanskim tradicijama, je krštenje. Oni shvataju Isusove reči u Jovanu 3:5 sa apsolutnom obavezujućom doslovnošću.

"Zaista, zaista ti kažem, ako se neko ne rodi vodom i duhom, ne može ući u carstvo Božje." Ovo stvara novi ogroman problem. Zamisli da si duh u duhovnoj tamnici. Živeo si i umro 1200. godine. Čuješ jevanđelje od duhovnog misionara i veruješ. Kaješ se. Želiš da budeš spasen, ali imaš veliki logistički problem. Ti si duh. Nemaš telo i ne možeš biti rođen vodom kršten bez njega. Da li si zaglavljen? Da li si spasen duhom, ali ti je zabranjen pristup raju za večnost zbog fizičke tehničke sitnice? To je caka i vodi direktno do rešenja. Krštenje za mrtve. Doktrina Crkve SPD je da duhovi u duhovnom zatvoru, nakon prihvatanja jevanđelja, moraju da se oslone na žive da obave neophodan fizički obred za njih. Ovo je vikarni ili posrednički rad. Živi član crkve, potomak, ide u sveti hram. Ulaze u krstionicu koja je tradicionalno izgrađena na leđima 12 volova koji simbolizuju 12 plemena Izrailjevih. Oni stoje u vodi za svog pretka i kršte se u ime te preminule osobe. Ključno je da ovaj čin ne primorava preminulu osobu da postane mormon. Ne spasava je automatski. To je jednostavno obavljanje neophodnog fizičkog prava u njeno ime. Duh u duhovnom svetu koji je već prihvatio jevanđelje je tada slobodan da prihvati ili odbije tu zastupničku obredu. Krštenje, po njihovom mišljenju, otključava kapiju duhovne tamnice, omogućavajući sada oslobođenom duhu da se preseli u duhovni raj gde će čekati konačno vaskrsenje. Čitav ovaj složeni i lepi teološki sistem je razlog zašto je Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana svetski lider u genealogiji. To nije hobi. To je duboka verska obaveza. Oni veruju da imaju svetu dužnost da pronađu imena svojih predaka kako bi im mogli ponuditi ove spasonosne obrede preko zastupnika. Dakle, odakle je Džozef Smit, seoski dečak iz 19. veka, dobio ovu radikalnu, naizgled besprecedentnu ideju da bude kršten u ime preminule osobe? Glavno hrišćanstvo, koje nema takvu praksu, smatra to bizarnim. Ali Džozef Smit i Crkva Isusa Hrista svetaca poslednjih dana ukazuju na jedan neverovatno čudan i poznato nejasan stih u Novom zavetu. Zkopanog usred Pavlovog velikog poglavlja o vaskrsenju. 1. Korinćanima 15:29.

"Šta će inače učiniti oni koji se krste za mrtve, ako mrtvi uopšte ne vaskrsavaju? Zašto se onda krštavaju za mrtve?”

Hajde da ovo analiziramo. Ovo je jedan od najdiskutovanijih i najzbunjujućih stihova u celoj Bibliji. Apostol Pavle je usred strastvene rasprave o stvarnosti budućeg vaskrsenja koju su neki u korintskoj crkvi poricali. Kao jedan od svojih poslednjih dokaza, on koristi ovo retoričko spuštanje mikrofona. On kaže: „Gledajte, vi ljudi u Korintu već radite ovu čudnu praksu krštenja za mrtve.“ Zašto biste to radili ako čak ni ne verujete da će mrtvi vaskrsnuti? Vaša sopstvena praksa protivreči vašem skepticizmu.

Ovo je ključ. Pavle pominje ovu praksu. On je ne naređuje. On je ne osuđuje. On jednostavno koristi njeno postojanje kao praksu sa kojom je njegova publika bila upoznata da bi izneo širu teološku poentu o vaskrsenju. Za mejnstrim hrišćanstvo, ovaj stih je istorijska zagonetka. Šta je bio ovaj čudni korintski ritual? Da li je to bio paganski ritual koji su uneli u crkvu? Da li je to bila jeretička hrišćanska sekta? Iskreno, nemamo drugi zapis o tome jer je toliko nejasan i neobjašnjen i nikada više pomenut. Mejnstrim crkva ga je efikasno ignorisala, tretirajući ga kao čudnu lokalnu i verovatno pogrešnu praksu koja je izumrla. Ali Džozef Smit je 1830-ih, čitajući Bibliju sa onim što je verovao da je nova proročka perspektiva, doslovno pročitao ovaj stih. Nije ga video kao zagonetku. Video ga je kao dokaz. Video ga je kao jednostavnu i dragocenu istinu koju je crkva prvog veka jasno praktikovala, ali koja je izgubljena tokom velikog otpadništva, po mormonskom verovanju da je prava crkva otpala nakon što su apostoli umrli. Džozef Smit nije verovao da izmišlja krštenje za mrtve. Verovao je da ga obnavlja. A 1. Korićanima 15:29 je bio njegov biblijski uverljivi dokaz. Tako nam ostaje jasna istorija. Bizaran, duboko pogrešno shvaćen ritual u savremenom dobu je zapravo ključna tačka složenog, interno logičnog i iznenađujuće saosećajnog teološkog sistema.

Ovaj sistem, mormonizam, tvrdi da rešava problem neangelizovanih stvaranjem tamnice za duhove posle smrti gde svi mogu da čuju jevanđelje. Drugo, zahteva fizičko krštenje preko zastupnika za te duhove na osnovu njihovog doslovnog tumačenja Jovana 3:5.

Treće, opravdava ovaj ritual preko zastupnika ukazujući na jedan od najnejasnijih stihova u Bibliji, 1. Korićanima 15:29, kao dokaz da ga je rana crkva praktikovala. Ovo nas dovodi do poslednje fascinantne debate. S jedne strane, argument A, da li je ovo duboko moderno otkrovenje? Da li je krštenje za mrtve lepo, logično i saosećajno rešenje? Vraćeno na zemlju od strane modernog proroka koji konačno rešava najveću nepravdu u tradicionalnoj teologiji, prokletstvo onih koji su izgubili svaku šansu. Da li je 1. Korićanima 15:29 ključ koji sve otključava? S druge strane, argument B, da li je ovo briljantan izum iz 19. veka? Da li je Džozef Smit, verski inovator, stvorio ubedljiv teološki sistem kako bi odgovorio na teška pitanja svog vremena? Da li je u ovom procesu pronašao jedan jedini nejasan i veoma debatovan stih 1 jezgra 1529 o kratkoj nepoznatoj i verovatno jeretičkoj praksi u Korentu, a zatim ga iskoristio kao biblijsku udicu na koju je okačio svoju potpuno novu nebiblijsku teologiju o višeslojnom delu duhovnog sveta i večnom progresu? Da li je ovo obnova izgubljene istine ili je stvaranje nove?

 (Izvor: Catholic Light)

 https://www.youtube.com/watch?v=HCyrd-eDyEw&t=386s

Koja je svrha krštenja mrtvih? Znači li to da bez obzira kako čovjek živio na ovoj zemlji, npr. bio veliki grešnik, će biti spašen?

Princip krštenja je vezan za Isusa Hrista, kao znak vere u Njega i tako vere u onoga koji ga je poslao. Obavlja se samo kroz ovlašćeno lice, koje ima tu vlast od Boga, da bi bilo priznato na nebu. Ko ne želi Hrista on ne želi ni Boga i tako prima po svjim željama, što znači da nemože imati zajednicu sa Njima. On dobija niže carstvo daleko od Boga i njegove slave. Eto to znači, biti suđen po željama srca i po delima koja su odraz vlastitog srca.

Naravno da krštenje mrtvih je potrebno, ako je pretpostavka tačna da oni jedini imaju vlast od Boga da to sprovode da bi se priznalo ne samo na zemlji nego i na nebu.
Ta vlast se naziva "ključevi carstva" a Isus je tu vlast dobio od Boga i dao svojim apostolima, Petru, Jakovu i Jovanu, a oni su poslani 1829. g, Smithu i Cowderiju koji su im tu vlast preneli i koja postoji i danas samo u Crkvi Isusa Hrista svetaca poslednjih dana.
"I daću ti ključeve carstva nebeskoga, i što svežeš na zemlji biće svezano na nebu, i što razrešiš na zemlji biće razrešeno na nebu." (Matej 16:19)

Kome sada teško pada da to poveruje, biće mu lakše posle smrti kada ode u duhovni svet, gde prebivaju dusi mrtvih. I tamo postoje misionari koji propovedaju.

upravo, Nefi said:

de prebivaju dusi mrtvih. I tamo postoje misionari koji propovedaju.

Gdje nalaziš u Bibliji ovo što si rekao, da kad bezbožni odu na nebo kao duhovi, tamo ih čekaju misionari koji propovijedaju. Ako je to tako, onda bi mogao malo da se vratim u svijet i da živim prijašnjim životom, malo diskoteke, malo alkohol, provodi i slično, jer kad umrem dočekaju me misionari i obratim se....zašto sada da se odričem svijeta.

1 hour ago, καιnos said:

Gdje nalaziš u Bibliji ovo što si rekao, da kad bezbožni odu na nebo kao duhovi, tamo ih čekaju misionari koji propovijedaju. Ako je to tako, onda bi mogao malo da se vratim u svijet i da živim prijašnjim životom, malo diskoteke, malo alkohol, provodi i slično, jer kad umrem dočekaju me misionari i obratim se....zašto sada da se odričem svijeta.

Biblija uči:

"Jer i Hristos jedanput za grehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede k Bogu, ubijen, istina, bivši telom, no oživevši Duhom;  Kojim sišavši propoveda i duhovima koji su u tamnici,  Koji nekad ne hteše da slušaju kad ih očekivaše Božije trpljenje u vreme Nojevo, kad se gradjaše kovčeg, u kome malo, to jeste osam duša, ostade od vode."  (1. Petrova 3:18-20)

"Zato se i mrtvima propovedi jevandjelje, da prime sud po čoveku telom, a po Bogu da žive duhom."  (1. Petrova 4 :6)

Gore piše da postoji mesto gde dusi svih ljudi odlaze i to nije nebo nego se gore pominje kao tamnica. Na nebo se može otići tek posle vaskrsenja i suda, a svet duhova je privremeno mesto, gde se čeka vaskrsenje i sud. To mesto je podeljeno na prvednike i one koji su bili opaki i oni koji nisu nikad čuli za Hrista. Ovim poslednjim grupama će se propovedati jevanđelje od strane pravednika.

Svi duhovi mrtvih će tamo imati iste osobine steknute u ovom svetu, Neki će rado čuti Jevanđelje a neki neće, a neki če se vremenom pokajati ali nikada svi. Opaki će imati puno vremena tamo, skoro 1000g. da nešto nauče i promene sebe, jer će tu biti svesni svih svojih zlih dela i imaće veliku grižnju savesti.

Lično mislim da nije moguće tako brzo pokajanje od greha za one koji su celog života živeli bezbožno pa onda odjenom pred smrt glume da se pokaju. Jer onaj isti duh koji je vladao ljudima dok su bili bezbožni, vladaće i dalje sa njima, osim ako izvrše unutašnju promenu kroz žttvu Hristovu, koje pismo opisuje kao nanovo rođenje.