Istorija Džozefa Smita (Joseph Smith)   (Drugi deo)

ISTORIJA DŽOZEFA SMITA (Joseph Smith)

(Drugi deo)

"Nekoliko dana nakon što sam imao ovo viđenje, dogodilo se da sam bio u društvu sa jednim od metodističkih propovednika, koji je bio deo prethodno pomenutog verskog uzbuđenja; i razgovarajući s njim po pitanju veroispovesti, iskoristio sam priliku da mu ispričam viđenje koje sam imao. Bio sam veoma iznenađen njegovim ponašanjem; ne samo da je olako shvatao razgovor sa mnom, već i s velikom prezirom, govoreći da je sve to od đavola, da ne postoji ništa takvo kao što su viđenja i otkrivenja u ovim danima; da je sve to prestalo s apostolima, i da nikada više neće postojati ni jedno od njih.

Ubrzo sam saznao, međutim, da je moje iznošenje ove priče pobudilo velike predrasude prema meni među pristalicama ovih verskih zajednica, i bilo je razlog velikog progona, koji se pojačavao; i mada sam bio nepoznati dečak, od samo četrnaest, petnaest godina, a okolnosti mog života takve da kao dečak nisam bio od neke važnosti u svetu, ljudi na visokim položajima su se ipak zauzeli da uzbune javnost protiv mene, i stvore žestoke progone; i ovo je bilo zajedničko za sve verske zajednice – sve ujedinjene u mom progonu.

To me je tada i često kasnije podsticalo na ozbiljno razmišljanje, kako je bilo veoma čudno da jedan nepoznat dečak, sa nešto više od četrnaest godina, koji je radi svog skromnog izdržavanja bio prisiljen da svakodnevno radi, bio smatran osobom od tolike važnosti da bi privukao pažnju velikodostojnika najpopularnijih verskih zajednica toga vremena, u toj meri da u njima izazove duh najžešćeg progona i osude. Ali čudno ili ne, tako je bilo, i to je često bio uzrok moje velike tuge.

Međutim, uprkos tome, činjenica je da sam imao viđenje. Otada sam smatrao da sam se osećao poput Pavla, kad se branio pred carem Agripom, iznoseći svoje viđenje kada je video svetlo i čuo glas; ali je još uvek bilo bar nekolicina onih koji su mu poverovali; neki rekoše da je nepošten, drugi rekoše da je lud; i bio je ismevan i vređan. Sve to, ipak, nije uništilo stvarnost njegovog viđenja. On je imao viđenje, i znao je da ga je imao, i svi progoni pod nebom ne bi mogli to promeniti; i mada će ga progoniti do smrti, znao je, i znaće do svog poslednjeg daha, da je video svetlo i čuo glas koji mu govori, i čitav svet ne bi mogao da ga natera da pomisli ili veruje drugačije.

Isto je bilo i sa mnom. Zaista sam video svetlost, a posred te svetlosti video sam dve Osobe, i one su mi se stvarno obraćale; i mada sam bio omražen i progonjen zato što sam rekao da sam imao viđenje, to je ipak bila istina; i dok su me progonili, vređali, i lažno govorili svakakvo zlo o meni, bio sam podstaknut da se u svom srcu zapitam: Zašto me progone zbog iznošenja istine? Zaista sam imao viđenje, i ko sam ja da se odupirem Bogu, i zašto svet nastoji da me ubedi da poreknem ono što sam zaista video? Jer sam imao viđenje; znao sam to, i znao sam da Bog to zna, i nisam mogao to poreći, niti sam se usuđivao, jer sam znao da bih, kada bih to učinio, uvredio Boga i dospeo pod osudu.

Zadovoljio sam svoj um što se tiče religijskog sveta – jer nije bila moja dužnost da se priključim nikome, nego da ostanem na istom dok ne dobijem dalja uputstva. Otkrio sam da je svedočanstvo Jakovljevo istinito – da čovek kome nedostaje mudrosti može iskati od Boga, i dobiće, a neće biti prekoren."