Istorija Džozefa Smita (Joseph Smith) (Prvi deo)

(Prvi deo)

 "Kao rezultat mnogih izveštaja koje su proširile zle i lukave osobe, u vezi s rođenjem i napretkom Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana, s namerom njihovih autora da naruše ugled crkve i njen napredak u svetu – bio sam podstaknut da napišem ovu istoriju, da bih ispravio javno mišljenje, i obezbedio činjenice svima onima koji traže istinu, onako kako su se i dogodile, u vezi sa mnom lično i sa crkvom, u onoj meri u kojoj sam imao te činjenice u svom posedu.

U ovoj istoriji predstaviću razne događaje u vezi sa ovom crkvom, u istini i pravednosti, onako kako su se dogodili, ili se i dalje dešavaju, a sada je [1838 godina] osam godina od organizovanja pomenute crkve.

Ja sam rođen u godini Gospoda našega hiljadu osamsto petoj, dvadeset trećeg dana decembra, u gradu Šaronu, u okrugu Vindzor, u državi Vermont… Moj otac, Džozef Smit st. napustio je državu Vermont, i preselio se u Palmiru, u okrug Ontario (sada Vejn), u državi Njujork, kada sam imao deset godina, ili otprilike toliko. Četiri godine nakon dolaska u Palmiru, moj otac se preselio sa porodicom u Mančester koji je bio u istom okrugu Ontario –

U njegovoj porodici je bilo jedanaest duša, poimenično, otac moj, Džozef Smit, majka moja, Lusi Smit (čije je devojačko prezime bilo Mek, kćer Solomona Meka); braća moja, Alvin (koji je umro 19. novembra, 1823. god. u svojoj 26. godini), Hajram, Semjuel Herison, Vilijam, Don Karlos i ja; i sestre moje, Sofronija, Ketrin i Lusi.

U drugoj godini nakon naše selidbe u Mančester, nastalo je neuobičajeno uzbuđenje po pitanju religije u mestu u kom smo živeli. Započelo je s metodistima, ali je ubrzo postalo sveopšte među svim verskim zajednicama u tom kraju zemlje. Zaista, činilo se da je celo područje zahvaćeno time, i velika mnoštva su se priključila različitim verskim grupama, što je doprinelo ne tako malom komešanju i podeli među ljudima, od kojih su neki uzvikivali, gle ovde! A drugi, gle tamo! Neki su branili metodističku veru, neki prezbiterijansku, a neki baptističku.

Da, uprkos velikoj ljubavi koju su obraćenici u ovim različitim verama ispoljavali u vreme svog obraćenja, i velikoj revnosti koju su pokazivali ovi službenici, aktivni u podizanju i podsticanju ovog neobičnog prizora verskih osećanja, kako bi svakoga obratili, kako su to voleli da kažu, neka se priključe onoj verskoj zajednici kojoj žele; ipak, kada su obraćenici počeli da se osipaju, neki u jednu versku zajednicu, a drugi u drugu, videlo se da su naizgled dobra osećanja i sveštenika i obraćenika više usiljena nego istinita; jer je sledio prizor velike zbrke i loših osećanja – sveštenici su se raspravljali sa sveštenicima, i obraćenici sa obraćenicima; tako da su se sva njihova dobra osećanja jednih prema drugima, ukoliko su ih uopšte i imali, potpuno izgubila u verbalnim sukobljavanjima i takmičenju u stavovima.

U to vreme sam bio u petnaestoj godini. Očeva porodica je bila obraćena u prezbetarijansku veru, i četvoro od njih se pridružilo crkvi, naime, majka moja, Lusi; braća moja Hajram i Semjuel Herison, i sestra moja Sofronija.

Tokom ovog vremena velikog uzbuđenja moj um je bio suočen sa ozbiljnim razmišljanjima i velikom nelagodom; ali iako su moja osećanja bila duboka i često jaka, još uvek sam sebe držao podalje od svih ovih zajednica, mada sam prisustvovao njihovim raznim sastancima onoliko koliko su to okolnosti dozvoljavale. Tokom vremena moj um je postao privržen metodističkoj zajednici, i osetio sam izvesnu želju da im se pridružim; ali tako je bila velika pometnja i razdor među raznim religijama, da je bilo nemoguće za jednu mladu osobu nalik meni, i tako neveštu s ljudima i stvarima, da dođe do bilo kakvog zaključka ko je u pravu a ko nije.

Povremeno je moj um bio veoma uzbuđen, toliko su graja i metež bili veliki i neprestani. Prezbiterijanci su bili izrazito protiv baptista i metodista, i koristili su sve moći razuma i nadmudrivanja da bi dokazali njihove greške, ili, u najmanju ruku da bi ubedili ljude da su pogrešili. Sa druge strane, baptisti i metodisti su bili podjednako revnosni u nastojanju da uspostave svoja učenja i opovrgnu sva druga.

Usred ovog rata reči i meteža u stavovima, često sam sebi govorio: Šta treba da se učini? Koja je od svih ovih strana u pravu; ili sve one greše? Ako je bilo koja od njih ispravna, koja je, i kako ću to znati?

Dok sam se borio sa silnim teškoćama izazvanim takmičenjem ovih religioznih grupa, jednog dana sam čitao Jakovljevu poslanicu, prvo poglavlje, peti stih, koji kaže: Ako li kome od vas nedostaje premudrosti, neka ište u Boga, koji daje svakome bez razlike, i ne kori nikoga; i daće mu se.

Nikada nijedan stih iz Svetog pisma nije dotakao s više moći srce čovečje kao što je ovaj moje, tada. Čini mi se da je obuzeo velikom snagom svaki osećaj mog srca. Razmišljao sam o njemu uvek iznova, znajući da ako ikome treba mudrosti od Boga, meni treba, jer ne znam kako da postupim, i ukoliko ne budem dobio više mudrosti od one koju imam, nikada neću znati, jer veroučitelji različitih verskih zajednica razumeju iste stihove u Svetim pismima različito i uništili su svako poverenje u rešavanje pitanja oslanjanjem na Bibliju.

Nedugo zatim došao sam do zaključka da moram ili ostati u mraku i pometnji, ili učiniti kako Jakov upućuje, to jest, da ištem od Boga. Nedugo nakon toga odlučio sam da ištem od Boga, zaključujući da ako On daje mudrost onima kojima ona nedostaje, i daje je svakome bez razlike, i ne kori nikoga, mogao bih da se upustim u to.

Stoga, u skladu s odlučnošću svojom da ištem od Boga, udaljih se do šume da to i pokušam. To se dogodilo u jutro prelepog, vedrog dana, ranog proleća hiljadu osamsto dvadesete godine. Bio je to prvi put u mom životu da sam načinio takav pokušaj, jer među svim svojim brigama nikada nisam pokušao da se glasno molim.

Nakon što sam se povukao na mesto gde sam ranije planirao da odem, gledajući okolo, i videvši da sam sâm, kleknuo sam i počeo da iznosim Bogu želje moga srca. Tek što sam počeo odjednom me je obuzela sila koja me je u potpunosti nadvladala i imala je tako začuđujući uticaj na mene vezujući mi jezik tako da nisam mogao da govorim. Gusta tama me je okružila, i neko vreme mi se činilo da sam osuđen na iznenadno uništenje.

Ali, napregnuvši sve svoje moći da prizovem Boga da me izbavi od sile ovog neprijatelja koja me je obuzela, i u tom trenutku kada sam bio spreman da padnem u očaj i da se prepustim uništenju – ne nekoj umišljenoj propasti, već moći nekog stvarnog bića iz nevidljivog sveta, koje je imalo tako neobične moći koje nikada ranije nisam osetio ni u jednom biću – upravo u tom momentu velike uznemirenosti, video sam stub svetlosti baš iznad moje glave, jači od sjaja sunčevog, koji se postepeno spuštao sve dok nije pao na mene.

Tog trenutka kada se pojavio osetio sam se izbavljenim od neprijatelja koji me je držao svezanim. Kada je svetlost zastala nada mnom video sam dve Osobe, čiji sjaj i slava nadmašuju svaki opis, kako stoje u vazduhu iznad mene. Jedna od njih mi je, pozvavši me po imenu i pokazujući na onu drugu, rekla – Ovo je Sin moj ljubljeni. Slušaj ga!

Stvar o kojoj sam želeo da upitam Gospoda bila je da saznam koja je od svih verskih zajednica u pravu, kako bih znao kojoj da se priključim. Čim sam se pribrao, tako da sam mogao da govorim, upitao sam Osobe koje su stajale u svetlu nada mnom, koja je od svih verskih zajednica u pravu (jer do tog trenutka nikada nisam primio u srce svoje da sve one greše) i kojoj bi trebalo da se priključim.

Odgovoreno mi je da se ne smem priključiti nijednoj, jer sve one greše; i Osoba koja mi se obratila reče da su sva ubeđenja njihova odvratna u Njegovim očima; da su sve njihove pristalice iskvarene, jer: „Približavaju mi se svojim usnama, ali su im srca daleko od mene, poučavaju oni učenjima i zapovestima ljudskim, imajući oblik pobožnosti, ali poriču moć njenu.“

On mi opet zabrani da se priključujem bilo kojoj od njih, i mnogo toga drugog mi reče, što ne mogu sada zapisati. Kada se ponovo pribrah, nađoh se gde ležim na leđima, gledajući u nebo. Kada se svetlost povukla, nisam imao snage; ali sam se ubrzo do izvesne mere oporavio, i otišao kući. Kako sam se naslonio na ognjište, majka je upitala šta se dešava. Odgovorio sam: Ništa, sve je u redu – sasvim sam dobro. A onda rekoh svojoj majci: Uverio sam se da prezbiterijanstvo nije istinito. Izgleda da je neprijatelj bio svestan, u vrlo ranom periodu mog života, da sam predodređen da se istaknem kao onaj koji će ga uznemiriti i zasmetati carstvu njegovom; u suprotnom zašto bi se moći tame udružile protiv mene? Zašto su neprijateljstvo i progon narasli protiv mene, još u detinjstvu mom?"