Simptomi neravnoteže, religiozne zavisnosti i njene faze

SIMPTOMI NERAVNOTEŽE I RELIGIOZNE ZAVISNOSTI

Slede neki znaci verske zavisnosti:

• Sklonost fokusiranju na spoljašnje ponašanje i dela pobožnosti umesto na istinsku duhovnost.

• Preokupiranost religijom ili crkvom do isključivanja drugih važnih prioriteta.

• Jednodimenzionalan način života u kojem se celokupan identitet pronalazi u crkvenim aktivnostima.

• Zavisnost od osećaja pravednosti i svetosti radi smisla i samopoštovanja.

• Korišćenje Boga ili Božje Reči kao „rešenja“ dok se odbija suočavanje sa osnovnim simptomima sa-zavisnosti.

• Projektovanje svojih želja i htenja na Boga i tvrđenje da su naknadni izbori „Njegova volja.“

• Pružanje staranja o drugima radi zasluživanja ili osećaja vrednosti.

• Preterano oslanjanje na rigidne, ritualizovane oblike religije.

• Gubitak duhovne spontanosti.

• Korišćenje asketizma (stroge samodiscipline) za dokazivanje posvećenosti.

• Nemogućnost da se sebi dozvoli da bude ljudsko biće i pogrešiv.

• Delovanje u verskoj krajnosti – fanatizam.

• Mučenje sebe krivicom.

• Sklonost preteranoj kontroli ili preteranoj zaštiti dece kako bi se osiguralo njihovo spasenje.

• Obavljanje Gospodnjeg dela na štetu sopstvenog zdravlja i blagostanja ili blagostanja sopstvene porodice.

• Opsesivna „zabrinuta“ molitva.

• Osuđujući duh.

• Izolacija od „sveta“ – napor da se živi u okruženju bez greha.

• Izbegavanje bilo čega ili bilo koga čija verovanja nisu u skladu sa sopstvenim.

Neke od ovih osobina ili ponašanja, na prvi pogled, deluju pozitivno. Kao hrišćanin, zaista želim da moje najdraže misli i najnežnija osećanja budu o Hristu. Želim da budem korisna Gospodu i blagoslov ljudima. Ali moram prepoznati svoja ljudska ograničenja. I moram održavati ravnotežu. Iako ne želim da budem mlaka, želim da praktikujem umerenost u svemu, uključujući religiju, kako bih mogla biti zdrav, pravi/autentični svedok vere koju volim.

Želim da obožavam Gospoda iz obilja psihološkog zdravlja, a ne iz emocionalnog apscesa. Verujem da On zaslužuje da bude obožavan od strane osobe sa dobro definisanim identitetom koja može doneti zreo izbor da Ga slobodno voli, bez očekivanja privremene ili večne nagrade. Ja sam ranjena duša, ali želim da Bog bude moj Hirurg, a ne moj anestetik. Želim da se rešim glavobolje, a ne da maskiram bol. Potpuno sam spremna da se podvrgnem radikalnoj intervenciji kako bih bila izlečen od svojih nezdravih zavisnosti. I uverena sam da je Bog krajnji Izvor oporavka.

FAZE RELIGIOZNE ZAVISNOSTI

Faza 1 – Učenje promene raspoloženja. Sa-zavisnik traži olakšanje od svog bola i sramote kroz religiozne prakse. Ljudi u crkvi kažu da su srećni. Imaju nalepnice na branicima koje glase: „Pronašao sam!“ i „Zatrubi ako voliš Isusa.“ On se nada da će pronaći njihovu tajnu. Očaran je obećanjem koje mu religija pruža.

Faza 2 – Traženje promene raspoloženja. Prihvata Hrista i ponovo se rađa. Uči crkvene doktrine i standarde, što mu daje osećaj sigurnosti. Zadovoljan je što je pronašao „istinu.“ Pripadnost "pravoj" crkvi čini da se oseća bolje, ali bol i dalje izjeda njegovu unutrašnjost. Kad god se pojavi, on se jače trudi da usreći Boga. Počinje da zavisi od toga da je u pravu i da je pravedan za osećaj samopoštovanja. Pokušava da bude najbolji hrišćanin što može.

Po prvi put u životu, Neko (misli na Boga) ga sluša i odgovara na njegove potrebe. To se čini divnim. Postepeno, nenamerno, počinje da koristi Boga kao automat (mašinu za prodaju).

Faza 3 – Preokupacija religijom. Odlučuje da je više bolje. Povezuje se sa verskim vođama i vezuje se za njih. Umnožava zahteve koje je sam sebi nametnuo i postavlja sebi sve veća i veća očekivanja. Strogo se pridržava slova zakona, ali ima malo svesti o duha zakona. Postaje opsednut pravilima i propisima, formama i ritualima. Izoluje se od svetovnih ljudi i aktivnosti kako bi se usredsredio na religiju. Na taj način uspeva da drži pod kontrolom svoje grešne misli i postupke. Pre ili kasnije, povremeno počinje da posrće i upada u ponašanja „ispoljavanja“ (svoje stare zavisnosti ili grehe), a zatim sebi obećava da to više nikada neće ponoviti. I veruje da neće.

Faza 4 – Opsesivno praktikovanje religije. Sada, poput narkomana, religiozni zavisnik „koristi“ religiju samo da se ne bi osećao loše. Koristi religiju da bi izbegao sumnju i samoprekoravanje (samoosudu) i da bi pobegao od večne osude. Krivica koju oseća svaki put kada ne uspe (ne ispuni Božja ili crkvena očekivanja) vezuje se za njegovo postojeće jezgro sramote i, umesto da ga vodi ka zdravom pokajanju, stavlja ga u položaj da ponovo traži olakšanje u svom zavisničkom ponašanju.

Unutrašnji sukob se pojačava. Osećanja grešnosti i bezvrednosti eskaliraju. Njegovi napori da bude savršen smenjuju se sa velikim povratcima u grešno ponašanje. Neuspeh vodi ka samoubilačkim mislima. Duhovni bankrot je neizbežan.

iz Nikad dovoljno dobar, Carol Agnes Cannon