Da li ste ikada razgovarali sa protestantskim ili evangelističkim hrišćaninom kada u nekom trenutku diskusije, dok ste govorili o razlikama u verovanjima ili prihvaćenim doktrinama, on kaže: „Gde se to učenje nalazi u Bibliji?“ Kada postave ovo pitanje, možda toga nisu ni svesni, ali se pozivaju na pretpostavku koju imaju, a koja je tradicionalno poznata među većinom vernika Biblije kao Sola scriptura  ili samo Biblija. Solo scriptura je verovanje ili tradicija koja je nastala iz protestantske reformacije. Kada su članovi Katoličke crkve počeli da se distanciraju od verovanja u živi autoritet crkvenog vođstva, bila im je potrebna zamena. Pošto nisu hteli da gledaju ka crkvi kao autoritetu od Boga, u zamenu nastaje ideja da je sveto pismo jedini autoritet. Ova ideja da je moderna Biblija vrhovni autoritet, a ne standard živih proroka, koji je Bog uvek koristio, je u srži sola skriptura.

Sola scriptura je bila centralna tema u reformaciji. Reformacija je u osnovi bila, perspektiva i želja da je ono što Biblija uči, bude jedina tradicija pravo na Sveto pismo, pravo na autoritet njega. To znači samo Biblija. Dakle, i to je naravno razlog zašto često dobijamo odgovor, šta kaže Sveto pismo?

To znači da je Sveto pismo, knjige u Bibliji koji su od Boga, božanski inspirisane, ili nadahnute, i da je samo to Sveto pismo konačni autoritet za hrišćane o tome u šta veruju i kako žive. Samo Sveto pismo je konačni autoritet o tim stvarima.

Dakle, ovo odbacuje sve druge autoritete bilo koje vrste.

Sveto pismo je znači jedino nepogrešivo pravilo vere za bilo koju crkvu. Pošto je pismo nadahnuto, ono je po definiciji vrhovni autoritet. Jer ne može biti višeg autoriteta od samog Boga. Sva ostala pravila vere, verovanja, sabori ili bilo šta drugo što je proizvela sama crkva podleže konačnoj korekciji Božje reči. To je ono što znači solo scripture.

Često citiraju stih u 2. Timoteju 3:16. "Sve je Pismo nadahnuto od Boga i korisno za poučavanje, za ukoravanje, za popravljanje, za vaspitavanje u pravednosti,  da čovek Božji bude savršen, potpuno opremljen za svako dobro delo."

Za njih je pismo konačno, zato je i u stanju da ih, kako piše,  učini dovoljnim i opremi za svako dobro delo.

 

Ova uobičajena pretpostavka je razlog zašto vam vaši protestantski prijatelji traže da opravdate svoja verovanja koristeći samo Bibliju. Važno je shvatiti da kada protestant koristi reč Sveto pismo, ono što zapravo misli je 66 knjiga protestantskog kanona. 39 Starog zaveta i 27 Novog zaveta. Takođe će koristiti termin Božja reč da opišu ovih 66 knjiga. Pre nego što pređemo na stvar, želeo bih samo da razjasnim svaku od osnovnih tačaka ovog verovanja naših protestantskih kritičara. Tradicija solo scriptura uči da protestantsku Bibliju treba posmatrati kao da je izdahnuta od Boga i stoga nepogrešiva ili nesposobna za grešku. Kao da ju je sam Bog napisao. Protestantska Biblija je konačni autoritet po pitanjima vere, doktrine, morala i praksi za vernike. Sva učenja o božanskim stvarima podležu joj i moraju biti testirana pravilom ili standardom biblijskog teksta. Za njih tekst protestantske Biblije sadrži sve što je neophodno da bi osoba znala ili verovala da bi bila spasena. Ništa mu se ne sme dodavati ni u jednom trenutku. U neophodnim doktrinama spasenja, biblijski tekst je dovoljno jasan da svaki verujući čitalac razume njegovo istinsko i nameravano značenje. Biblija tumači Bibliju. To znači da kada je odlomak Biblije nejasan čitaocu, drugi jasniji odlomci treba da se koriste za dešifrovanje nejasnih. Sada je važno shvatiti da čak i ako je jedna od ovih pet osnovnih tačaka sola scriptura pogrešna, ceo stav pada.

 

Sada  bih želeo da pokažem zašto su ove ideje pogrešne.

Pitanje koje zaista treba imati na umu jeste koje razloge imamo da verujemo da je sve što treba da znamo o Božjem otkrivenju celom čovečanstvu sadržano na stranicama protestantskog kanona i da sva spasonosna istina vezana za ovo pitanje treba da bude testirana tim standardom. Uskoro ćete shvatiti, ako već niste, da je ova tradicija sola scriptura osnovni razlog za sva naša neslaganja sa našom evangelističkom braćom i sestrama.

 

Oni jednostavno pretpostavljaju da je to podrazumevani stav i da se slažete sa njima oko toga ili, ako se ne slažete, da vas ili vašu religiju ne treba shvatati ozbiljno. Prvo, Sveto pismo treba posmatrati kao da ga je Bog napisao i da je stoga nepogrešivo ili nesposobno za tako nešto. Ova ideja potiče od grčke reči koju je Pavle koristio u 2. Timoteju 3:16 Theopneustos (θεόπνευστος), često prevedena kao od Boga nadahnuto. Katolički apologeti ističu pravo da je ovo tumačenje ove reči pretpostavka koju treba da dovedemo u pitanje, zašto? „Sve je Pismo "Theopneustos" prevedeno kao Bog nadahnjuje korisno za poučavanje, za ukor, za ispravljanje, za vaspitanje u pravednosti. Zato čujemo često od protestantskih apologeta je da je Pismo jedino nepogrešivo pravilo vere za crkvu jer je ontološki jedinstveno.

Ovi apologete tvrde da ako nešto jeste Theopneustos, onda dolazi direktno od Boga. A pošto dolazi direktno od Boga ili je izdahnuto iz njegovih usta, to mora biti nepogrešivo pravilo vere za crkvu. Ipak se u celoj Bibliji nalazi samo jedan takav stih i nigde ne objašnjava značenje Božjeg nadahnuća niti kako to zapravo funkcioniše, ili kada bi svi znali kako to funkcioniše ne bi imali svi tako različita mišljenja o tome.

Grčka reč Theopneustos je složenica formirana od dve reči. Mnogi protestanti jednostavno kažu da reč mora imati ovo značenje reči „theo“ i „pneustos“. Ali to je ono što je protestantski teolog D.A. Karson nazvao korenskom zabludom. Ne možete odrediti značenje reči samo na osnovu značenja njenog korena ili sastavnih delova.

Karson koristi primer grčke reči „aposttolo“ (apostol) i da je ona srodna glagolu „apostello“ (ja šaljem), ali reč „apostto“ ne znači onaj koji je poslat; njena stvarna upotreba znači glasnik ili predstavnik, tako da se ovde njena uobičajena upotreba u Novom zavetu ne poklapa sa etmološkim ili korenskim delovima reči.

Ako je to tako bitno zašto se  izraz „Theopneustos“ pojavljuje samo jednom u Bibliji? Dakle, nemamo ništa drugo u Bibliji što bi nam omogućilo poređenje kako bismo pokazali šta ta reč znači. Reći da Theopneustos samo znači Božje nadahnuće, nije od pomoći jer se Theopneustos može prevesti sa aktivnim nadahnućem ali i sa pasivnim. Primarno značenje reči bi onda bilo ono šta Sveto pismo sa nama čini, a ne odakle dolazi ili kakav autoritet ima u crkvi. Svojstvo da je Bog nadahnuće bi se shvatilo kao da je Sveto pismo duhovno životvorno ili spasonosno. Baš kao što je i Bog udahnuo život u Adama da bi ga učinio živim bićem u Postanju 2:7. Po tome bi sveto pismo imalo kvalitet Božjeg nadahnuća koje nam daje duhovni život kao Božjoj deci.

Reći da je Biblija nepogrešiva kao što Pavle kaže da joj sam Bog nadahnjuje reči i stoga one ne mogu biti pogrešne nije ništa više od pretpostavke da Theopneustos znači ono što protestanti žele da znači. Razmislite o tome. Reč se koristi samo jednom u celoj Bibliji. I Pavle nikada ne ekstrapolira šta podrazumeva pod tom rečju. Protestanti nemaju živi autoritet poput Pavla da ispravno ili autoritativno tumači reč umesto njih. Drugim rečima, oni odbacuju moderne proroke i stoga nemaju nikakav oblik presuđivanja o bilo kakvom tumačenju bilo čega u Bibliji. Kad god sam pitao svoje protestantske prijatelje kako su pogrešivi ljudi mogli nepogrešivo da zapišu i da pravilno tumače otkrovenja od Boga, skoro uvek sam dobijao isti odgovor: Misterija.

 

Pozivanje na misteriju kada se suočite sa teškim pitanjem u vezi sa vašim nelogičnim stavom nikada mi nije delovalo baš ubedljivo. Ili će reći: „Ne mislite da Bog može da sačuva svoju reč?“ A moj odgovor je da nisam upoznat ni sa jednim autoritativnim izvorom koji tvrdi da Bog oduzima slobodnu volju osobe koja zapisuje otkrovenja od njega. To ne znači da nemamo pouzdane izvore otkrovenja od Boga. Imamo. Mnogo njih, uključujući i Bibliju. Ali oni ne moraju biti nepogrešivi, niti mogu to biti.

 

Reći da pogrešivo ljudsko biće može da izvršava nepogrešive radnje je očigledno kontradiktorno. Ne možete funkcionisati pod pretpostavkom logike i prihvatiti ovu definiciju teoponta. Zatim, 66 knjiga protestantske Biblije su konačni autoritet po pitanjima vere, doktrine, morala i praksi za vernike. Sva učenja o božanskim stvarima podležu joj i moraju biti testirana pravilom ili standardom biblijskog teksta. Božji glas ne može priznati viši ili jednaki autoritet. To je krajnji autoritet u svim stvarima. Jer Bog ne može da se poziva ni na jedan viši autoritet da bi utvrdio istinitost onoga što kaže. Postoji jedno jednostavno pitanje koje rešava ovo pitanje. Gde Biblija kaže da je Biblija konačni autoritet? Ne kaže. Pa, kako su došli do ovog zaključka? Evangelista Frenk Turk majstorski opisuje problem dajući ovakvu izjavu. Sada ćemo primeniti ovaj zakon neprotivrečnosti na nekoliko izjava koje čujete u našoj današnjoj kulturi, a koje pokušavaju da poreknu da istina postoji. U stvari, evo veoma direktnog poricanja postojanja istine. Ljudi će reći da nema istine. Ovo je relativistička postmodernistička tvrdnja. Sada, postoji samo jedan veliki problem sa ovim. Kada neko kaže da nema istine, trebalo bi da postavite toj osobi pitanje. Šta bi trebalo da bude pitanje? Da. Ako neko kaže da nema istine, reći ćete: „Hej, je li to istina?

Da li je istina da nema istine? Jer ako je istina da nema istine, tvrdnja da nema istine ne može biti istinita. Ali tvrdi da je istinita.

Kada neko kaže nešto što je besmisleno, sve što treba da uradite da biste lako opovrgnuli tu tvrdnju jeste da je okrenete protiv same sebe. Dakle, hajde da pokušamo. Vaš protestantski prijatelj vam kaže da je Biblija konačni autoritet za vernike u Hrista i da se u njoj nalaze sve stvari koje je potrebno znati o spasenju. Sada, ako je to istina, postoje neverovatne implikacije te izjave. Dakle, koje pitanje postavljate? Pitanje je, kao što nas je Frenk naučio, gde Biblija kao konačni autoritet uči da je Biblija konačni autoritet? Ako Biblija ne kaže da je Biblija konačni autoritet, onda vernik u Hrista mora da veruje da je Biblija konačni autoritet? Sada, u zavisnosti od protestanta, možete dobiti nekoliko ili mnogo stihova koje oni... veruju, uče da Biblija uči da je Biblija konačni autoritet. Ali svi ti stihovi koje će vam pokazati imaće barem jednu zajedničku stvar. Nijedan od njih neće pomenuti Bibliju. Možda će reći Božje reči ili Sveto pismo, ali nemojte tako brzo upadati u protestantsku pretpostavku da je protestantski kanon od 66 knjiga sinonim za te termine. Da razjasnimo, da li Biblija sadrži prelepe istine o Isusu Hristu, njegovom jevanđelju i spasenju? Naravno. Ali razmislite o ovome logički. Šta nije postojalo u vreme kada je svaki od biblijskih tekstova pisan? Tako je, protestantska Biblija. Biblija kao antologija ili biblioteka knjiga nije sastavljena u protestantski kanon od 66 knjiga sve do godina nakon što je poslednja knjiga, koja god da je napisana, napisana. Dakle, logički je nemoguće da se Biblija ikada poziva na Bibliju jer Biblija koju protestanti danas čitaju još nije postojala. Pa zašto protestanti veruju da je njihov trenutni kanon konačni autoritet za Božji narod? Oni to jednostavno pretpostavljaju. Kako bi inače mogli autoritativno ili smisleno klasifikovati ono što treba smatrati Sveto pismo?

Pogotovo kada nijedan autoritativni izvor na koji se pozivaju nikada nije naveo ili čak pokušao da navede tako nešto. Ovo nas zapravo direktno vodi do naše sledeće tačke. Broj tri, tekstovi Biblije sadrže sve što je neophodno da bi osoba znala ili verovala da bi bila spasena. Ništa se tome ne sme dodavati ni u jednom trenutku.

 

Vestminstersko ispovedanje vere kaže: „Čitav Božji savet u vezi sa svim stvarima neophodnim za njegovu slavu, spasenje čoveka, veru i život je ili izričito utvrđen u protestantskom kanonu, ili se iz njega može izvesti dobrim i neophodnim posledicama, čemu se ništa nikada ne sme dodati, bilo novim otkrovenjima duha ili ljudskim predanjima.“ Da li razumete šta ovo znači? Ništa se nikada ne sme dodati, čak ni otkrovenjima od duha. Čak i ako bi Bog želeo da tome doda još otkrovenja, to bi bilo odbačeno na osnovu ovog simbola vere.

Sam Bog bi im se mogao pojaviti i pokušati da ispravi njihova pogrešna shvatanja i oni bi odbacili da je to Bog jer on uči nešto drugačije od onoga što oni tumače pod biblijskim tekstom. Zapamtite, ništa se nikada ne sme dodati bez obzira na izvor, čak ni sam Bog. Drugim rečima, kanon je zatvoren i ne može ga otvoriti čak ni božanstvo. Ova teza zatvorenog kanona je uspostavljena kao pokušaj da se obezbedi izvesna ekskluzivnost onome što se može smatrati Svetim pismom. Ali time je pokrenuo neka svoja nova pitanja. Prvo pitanje koje moramo postaviti ako je kanon zatvoren jeste kako su protestanti uopšte odredili kanon.

 

Da bi razumeli termin Sveto pismo, moramo znati šta on obuhvata. Ako je celokupno Sveto pismo od Boga inspirisano, ono ne identifikuje šta su sva ta pisma. Sada bismo mogli pretpostaviti, da se to odnosi na 73 knjiga Starog i Novog zaveta. Ali čak ni to ne pomaže samo po sebi jer ne definiše koje su knjige u kanonu.

 

Ljudi koji kažu da se vode samo Svetim pismom, kažu kada ih pitam gde vam Sveto pismo govori koje knjige pripadaju Svetom pismu, oni ne odgovore jer očigledno Biblija nigde ne kaže koje knjige pripadaju Svetom pismu.

 

To je nedosledni stav, jer osoba kaže da prihvata samo one stvari koje se nalaze u Svetom pismu. Poziva se na Sveto pismo. Veliča Sveto pismo i naglašava autoritet i važnost Svetog pisma. Ali nikada vam ne kaže tačno koje su knjige Sveto pismo, a koje nisu. Dakle, da bi se branio ovaj stav solos scriptura, neophodno je da se taj branilac zapravo pozove na nešto van Svetog pisma, kako bi odbranio solo scriptura.

 

Pa, kako znate da je Biblija inspirisana reč Božja? Pa, zato što je Bog tako rekao, zar ne? Ipak ovaj zaključak, ne rešava ništa. Na šta protestant može da ukaže kao na uspostavljanje kanona Biblije?

Protestant ne može da ukaže na Bibliju da bi imao kanon jer u tekstu nema ničega na šta bi mogao da ukaže. I ne može da ukaže ni na šta van Biblije iz dva razloga. Prvo, ako bi ukazali na nešto iz Biblije da bi potvrdili Bibliju, zar se taj izvor ne bi smatrao autoritativnijim od Biblije? A to ne možemo imati jer smo već utvrdili da ne postoji izvor viši od Biblije. I drugo, zato što nijedan tekst u Bibliji nikada ne daje ničemu van Biblije autoritet da potvrdi Bibliju. Zato ponovo pitam, koji su kriterijumi za to koje spise treba smatrati Svetim pismom i uključiti u božanski kanon? Ako postavite ovo pitanje svojim protestantskim prijateljima, najverovatnije ćete dobiti razne odgovore. Bez obzira na odgovore koje daju, pitanje će uvek biti neizbežno.

 

 Pastor Džejms Vajt objašnjava ovako stav svoje crkve. "U osnovi razlog zašto kažemo da je ova knjiga nepogrešiva, i ne kažemo da je to samo gomila starih gluposti kao što to rade drugi ljudi, to je dar vere."

U redu. Samo se pitam šta je to što potvrđuje ideju da ovaj dar vere nije samo iluzija?

Verujemo da je Biblija istinita zato što Biblija kaže da je istinita? Jedini razlog zašto verujemo da je istinita je taj što nas Bog tera da verujemo?

 

Sada imamo još jedan problem, jer ako mi verujemo u Sveto pismo zato što nam Bog daje dar vere, kako onda mogu da kažem tako nešto jer sa tim ukazujem  na drugi autoritet. Kako onda mogu znati da je Biblija istinita, ako nema višeg autoriteta od nje?

Oni su dovoljno iskreni jer priznaju da je njihova logika nestabilna i da nemaju zapravo koherentan argument zašto uopšte veruju u Bibliju.

Jednostavno rečeno kada kažu daverujudajeBiblijaistinitazato štoihBognavodidaveruju, to bi onda značilo, daverujuuBiblijuzbogdrugogizvoraosimBiblije, ondabitajizvorbioautoritetnijiodBiblijeisoloscriptura pada u vodu.

14 minutes ago, Nefi said:

 

Da li ste ikada razgovarali sa protestantskim ili evangelističkim hrišćaninom kada u nekom trenutku diskusije, dok ste govorili o razlikama u verovanjima ili prihvaćenim doktrinama, on kaže: „Gde se to učenje nalazi u Bibliji?“ Kada postave ovo pitanje, možda toga nisu ni svesni, ali se pozivaju na pretpostavku koju imaju, a koja je tradicionalno poznata među većinom vernika Biblije kao Sola scriptura  ili samo Biblija. Solo scriptura je verovanje ili tradicija koja je nastala iz protestantske reformacije. Kada su članovi Katoličke crkve počeli da se distanciraju od verovanja u živi autoritet crkvenog vođstva, bila im je potrebna zamena. Pošto nisu hteli da gledaju ka crkvi kao autoritetu od Boga, u zamenu nastaje ideja da je sveto pismo jedini autoritet. Ova ideja da je moderna Biblija vrhovni autoritet, a ne standard živih proroka, koji je Bog uvek koristio, je u srži sola skriptura.

Sola scriptura je bila centralna tema u reformaciji. Reformacija je u osnovi bila, perspektiva i želja da je ono što Biblija uči, bude jedina tradicija pravo na Sveto pismo, pravo na autoritet njega. To znači samo Biblija. Dakle, i to je naravno razlog zašto često dobijamo odgovor, šta kaže Sveto pismo?

To znači da je Sveto pismo, knjige u Bibliji koji su od Boga, božanski inspirisane, ili nadahnute, i da je samo to Sveto pismo konačni autoritet za hrišćane o tome u šta veruju i kako žive. Samo Sveto pismo je konačni autoritet o tim stvarima.

Dakle, ovo odbacuje sve druge autoritete bilo koje vrste.

Sveto pismo je znači jedino nepogrešivo pravilo vere za bilo koju crkvu. Pošto je pismo nadahnuto, ono je po definiciji vrhovni autoritet. Jer ne može biti višeg autoriteta od samog Boga. Sva ostala pravila vere, verovanja, sabori ili bilo šta drugo što je proizvela sama crkva podleže konačnoj korekciji Božje reči. To je ono što znači solo scripture.

Često citiraju stih u 2. Timoteju 3:16. "Sve je Pismo nadahnuto od Boga i korisno za poučavanje, za ukoravanje, za popravljanje, za vaspitavanje u pravednosti,  da čovek Božji bude savršen, potpuno opremljen za svako dobro delo."

Za njih je pismo konačno, zato je i u stanju da ih, kako piše,  učini dovoljnim i opremi za svako dobro delo.

 

Ova uobičajena pretpostavka je razlog zašto vam vaši protestantski prijatelji traže da opravdate svoja verovanja koristeći samo Bibliju. Važno je shvatiti da kada protestant koristi reč Sveto pismo, ono što zapravo misli je 66 knjiga protestantskog kanona. 39 Starog zaveta i 27 Novog zaveta. Takođe će koristiti termin Božja reč da opišu ovih 66 knjiga. Pre nego što pređemo na stvar, želeo bih samo da razjasnim svaku od osnovnih tačaka ovog verovanja naših protestantskih kritičara. Tradicija solo scriptura uči da protestantsku Bibliju treba posmatrati kao da je izdahnuta od Boga i stoga nepogrešiva ili nesposobna za grešku. Kao da ju je sam Bog napisao. Protestantska Biblija je konačni autoritet po pitanjima vere, doktrine, morala i praksi za vernike. Sva učenja o božanskim stvarima podležu joj i moraju biti testirana pravilom ili standardom biblijskog teksta. Za njih tekst protestantske Biblije sadrži sve što je neophodno da bi osoba znala ili verovala da bi bila spasena. Ništa mu se ne sme dodavati ni u jednom trenutku. U neophodnim doktrinama spasenja, biblijski tekst je dovoljno jasan da svaki verujući čitalac razume njegovo istinsko i nameravano značenje. Biblija tumači Bibliju. To znači da kada je odlomak Biblije nejasan čitaocu, drugi jasniji odlomci treba da se koriste za dešifrovanje nejasnih. Sada je važno shvatiti da čak i ako je jedna od ovih pet osnovnih tačaka sola scriptura pogrešna, ceo stav pada.

 

Sada  bih želeo da pokažem zašto su ove ideje pogrešne.

Pitanje koje zaista treba imati na umu jeste koje razloge imamo da verujemo da je sve što treba da znamo o Božjem otkrivenju celom čovečanstvu sadržano na stranicama protestantskog kanona i da sva spasonosna istina vezana za ovo pitanje treba da bude testirana tim standardom. Uskoro ćete shvatiti, ako već niste, da je ova tradicija sola scriptura osnovni razlog za sva naša neslaganja sa našom evangelističkom braćom i sestrama.

 

Oni jednostavno pretpostavljaju da je to podrazumevani stav i da se slažete sa njima oko toga ili, ako se ne slažete, da vas ili vašu religiju ne treba shvatati ozbiljno. Prvo, Sveto pismo treba posmatrati kao da ga je Bog napisao i da je stoga nepogrešivo ili nesposobno za tako nešto. Ova ideja potiče od grčke reči koju je Pavle koristio u 2. Timoteju 3:16 Theopneustos (θεόπνευστος), često prevedena kao od Boga nadahnuto. Katolički apologeti ističu pravo da je ovo tumačenje ove reči pretpostavka koju treba da dovedemo u pitanje, zašto? „Sve je Pismo "Theopneustos" prevedeno kao Bog nadahnjuje korisno za poučavanje, za ukor, za ispravljanje, za vaspitanje u pravednosti. Zato čujemo često od protestantskih apologeta je da je Pismo jedino nepogrešivo pravilo vere za crkvu jer je ontološki jedinstveno.

Ovi apologete tvrde da ako nešto jeste Theopneustos, onda dolazi direktno od Boga. A pošto dolazi direktno od Boga ili je izdahnuto iz njegovih usta, to mora biti nepogrešivo pravilo vere za crkvu. Ipak se u celoj Bibliji nalazi samo jedan takav stih i nigde ne objašnjava značenje Božjeg nadahnuća niti kako to zapravo funkcioniše, ili kada bi svi znali kako to funkcioniše ne bi imali svi tako različita mišljenja o tome.

Grčka reč Theopneustos je složenica formirana od dve reči. Mnogi protestanti jednostavno kažu da reč mora imati ovo značenje reči „theo“ i „pneustos“. Ali to je ono što je protestantski teolog D.A. Karson nazvao korenskom zabludom. Ne možete odrediti značenje reči samo na osnovu značenja njenog korena ili sastavnih delova.

Karson koristi primer grčke reči „aposttolo“ (apostol) i da je ona srodna glagolu „apostello“ (ja šaljem), ali reč „apostto“ ne znači onaj koji je poslat; njena stvarna upotreba znači glasnik ili predstavnik, tako da se ovde njena uobičajena upotreba u Novom zavetu ne poklapa sa etmološkim ili korenskim delovima reči.

Ako je to tako bitno zašto se  izraz „Theopneustos“ pojavljuje samo jednom u Bibliji? Dakle, nemamo ništa drugo u Bibliji što bi nam omogućilo poređenje kako bismo pokazali šta ta reč znači. Reći da Theopneustos samo znači Božje nadahnuće, nije od pomoći jer se Theopneustos može prevesti sa aktivnim nadahnućem ali i sa pasivnim. Primarno značenje reči bi onda bilo ono šta Sveto pismo sa nama čini, a ne odakle dolazi ili kakav autoritet ima u crkvi. Svojstvo da je Bog nadahnuće bi se shvatilo kao da je Sveto pismo duhovno životvorno ili spasonosno. Baš kao što je i Bog udahnuo život u Adama da bi ga učinio živim bićem u Postanju 2:7. Po tome bi sveto pismo imalo kvalitet Božjeg nadahnuća koje nam daje duhovni život kao Božjoj deci.

Reći da je Biblija nepogrešiva kao što Pavle kaže da joj sam Bog nadahnjuje reči i stoga one ne mogu biti pogrešne nije ništa više od pretpostavke da Theopneustos znači ono što protestanti žele da znači. Razmislite o tome. Reč se koristi samo jednom u celoj Bibliji. I Pavle nikada ne ekstrapolira šta podrazumeva pod tom rečju. Protestanti nemaju živi autoritet poput Pavla da ispravno ili autoritativno tumači reč umesto njih. Drugim rečima, oni odbacuju moderne proroke i stoga nemaju nikakav oblik presuđivanja o bilo kakvom tumačenju bilo čega u Bibliji. Kad god sam pitao svoje protestantske prijatelje kako su pogrešivi ljudi mogli nepogrešivo da zapišu i da pravilno tumače otkrovenja od Boga, skoro uvek sam dobijao isti odgovor: Misterija.

 

Pozivanje na misteriju kada se suočite sa teškim pitanjem u vezi sa vašim nelogičnim stavom nikada mi nije delovalo baš ubedljivo. Ili će reći: „Ne mislite da Bog može da sačuva svoju reč?“ A moj odgovor je da nisam upoznat ni sa jednim autoritativnim izvorom koji tvrdi da Bog oduzima slobodnu volju osobe koja zapisuje otkrovenja od njega. To ne znači da nemamo pouzdane izvore otkrovenja od Boga. Imamo. Mnogo njih, uključujući i Bibliju. Ali oni ne moraju biti nepogrešivi, niti mogu to biti.

 

Reći da pogrešivo ljudsko biće može da izvršava nepogrešive radnje je očigledno kontradiktorno. Ne možete funkcionisati pod pretpostavkom logike i prihvatiti ovu definiciju teoponta. Zatim, 66 knjiga protestantske Biblije su konačni autoritet po pitanjima vere, doktrine, morala i praksi za vernike. Sva učenja o božanskim stvarima podležu joj i moraju biti testirana pravilom ili standardom biblijskog teksta. Božji glas ne može priznati viši ili jednaki autoritet. To je krajnji autoritet u svim stvarima. Jer Bog ne može da se poziva ni na jedan viši autoritet da bi utvrdio istinitost onoga što kaže. Postoji jedno jednostavno pitanje koje rešava ovo pitanje. Gde Biblija kaže da je Biblija konačni autoritet? Ne kaže. Pa, kako su došli do ovog zaključka? Evangelista Frenk Turk majstorski opisuje problem dajući ovakvu izjavu. Sada ćemo primeniti ovaj zakon neprotivrečnosti na nekoliko izjava koje čujete u našoj današnjoj kulturi, a koje pokušavaju da poreknu da istina postoji. U stvari, evo veoma direktnog poricanja postojanja istine. Ljudi će reći da nema istine. Ovo je relativistička postmodernistička tvrdnja. Sada, postoji samo jedan veliki problem sa ovim. Kada neko kaže da nema istine, trebalo bi da postavite toj osobi pitanje. Šta bi trebalo da bude pitanje? Da. Ako neko kaže da nema istine, reći ćete: „Hej, je li to istina?

Da li je istina da nema istine? Jer ako je istina da nema istine, tvrdnja da nema istine ne može biti istinita. Ali tvrdi da je istinita.

Kada neko kaže nešto što je besmisleno, sve što treba da uradite da biste lako opovrgnuli tu tvrdnju jeste da je okrenete protiv same sebe. Dakle, hajde da pokušamo. Vaš protestantski prijatelj vam kaže da je Biblija konačni autoritet za vernike u Hrista i da se u njoj nalaze sve stvari koje je potrebno znati o spasenju. Sada, ako je to istina, postoje neverovatne implikacije te izjave. Dakle, koje pitanje postavljate? Pitanje je, kao što nas je Frenk naučio, gde Biblija kao konačni autoritet uči da je Biblija konačni autoritet? Ako Biblija ne kaže da je Biblija konačni autoritet, onda vernik u Hrista mora da veruje da je Biblija konačni autoritet? Sada, u zavisnosti od protestanta, možete dobiti nekoliko ili mnogo stihova koje oni... veruju, uče da Biblija uči da je Biblija konačni autoritet. Ali svi ti stihovi koje će vam pokazati imaće barem jednu zajedničku stvar. Nijedan od njih neće pomenuti Bibliju. Možda će reći Božje reči ili Sveto pismo, ali nemojte tako brzo upadati u protestantsku pretpostavku da je protestantski kanon od 66 knjiga sinonim za te termine. Da razjasnimo, da li Biblija sadrži prelepe istine o Isusu Hristu, njegovom jevanđelju i spasenju? Naravno. Ali razmislite o ovome logički. Šta nije postojalo u vreme kada je svaki od biblijskih tekstova pisan? Tako je, protestantska Biblija. Biblija kao antologija ili biblioteka knjiga nije sastavljena u protestantski kanon od 66 knjiga sve do godina nakon što je poslednja knjiga, koja god da je napisana, napisana. Dakle, logički je nemoguće da se Biblija ikada poziva na Bibliju jer Biblija koju protestanti danas čitaju još nije postojala. Pa zašto protestanti veruju da je njihov trenutni kanon konačni autoritet za Božji narod? Oni to jednostavno pretpostavljaju. Kako bi inače mogli autoritativno ili smisleno klasifikovati ono što treba smatrati Sveto pismo?

Pogotovo kada nijedan autoritativni izvor na koji se pozivaju nikada nije naveo ili čak pokušao da navede tako nešto. Ovo nas zapravo direktno vodi do naše sledeće tačke. Broj tri, tekstovi Biblije sadrže sve što je neophodno da bi osoba znala ili verovala da bi bila spasena. Ništa se tome ne sme dodavati ni u jednom trenutku.

 

Vestminstersko ispovedanje vere kaže: „Čitav Božji savet u vezi sa svim stvarima neophodnim za njegovu slavu, spasenje čoveka, veru i život je ili izričito utvrđen u protestantskom kanonu, ili se iz njega može izvesti dobrim i neophodnim posledicama, čemu se ništa nikada ne sme dodati, bilo novim otkrovenjima duha ili ljudskim predanjima.“ Da li razumete šta ovo znači? Ništa se nikada ne sme dodati, čak ni otkrovenjima od duha. Čak i ako bi Bog želeo da tome doda još otkrovenja, to bi bilo odbačeno na osnovu ovog simbola vere.

Sam Bog bi im se mogao pojaviti i pokušati da ispravi njihova pogrešna shvatanja i oni bi odbacili da je to Bog jer on uči nešto drugačije od onoga što oni tumače pod biblijskim tekstom. Zapamtite, ništa se nikada ne sme dodati bez obzira na izvor, čak ni sam Bog. Drugim rečima, kanon je zatvoren i ne može ga otvoriti čak ni božanstvo. Ova teza zatvorenog kanona je uspostavljena kao pokušaj da se obezbedi izvesna ekskluzivnost onome što se može smatrati Svetim pismom. Ali time je pokrenuo neka svoja nova pitanja. Prvo pitanje koje moramo postaviti ako je kanon zatvoren jeste kako su protestanti uopšte odredili kanon.

 

Da bi razumeli termin Sveto pismo, moramo znati šta on obuhvata. Ako je celokupno Sveto pismo od Boga inspirisano, ono ne identifikuje šta su sva ta pisma. Sada bismo mogli pretpostaviti, da se to odnosi na 73 knjiga Starog i Novog zaveta. Ali čak ni to ne pomaže samo po sebi jer ne definiše koje su knjige u kanonu.

 

Ljudi koji kažu da se vode samo Svetim pismom, kažu kada ih pitam gde vam Sveto pismo govori koje knjige pripadaju Svetom pismu, oni ne odgovore jer očigledno Biblija nigde ne kaže koje knjige pripadaju Svetom pismu.

 

To je nedosledni stav, jer osoba kaže da prihvata samo one stvari koje se nalaze u Svetom pismu. Poziva se na Sveto pismo. Veliča Sveto pismo i naglašava autoritet i važnost Svetog pisma. Ali nikada vam ne kaže tačno koje su knjige Sveto pismo, a koje nisu. Dakle, da bi se branio ovaj stav solos scriptura, neophodno je da se taj branilac zapravo pozove na nešto van Svetog pisma, kako bi odbranio solo scriptura.

 

Pa, kako znate da je Biblija inspirisana reč Božja? Pa, zato što je Bog tako rekao, zar ne? Ipak ovaj zaključak, ne rešava ništa. Na šta protestant može da ukaže kao na uspostavljanje kanona Biblije?

Protestant ne može da ukaže na Bibliju da bi imao kanon jer u tekstu nema ničega na šta bi mogao da ukaže. I ne može da ukaže ni na šta van Biblije iz dva razloga. Prvo, ako bi ukazali na nešto iz Biblije da bi potvrdili Bibliju, zar se taj izvor ne bi smatrao autoritativnijim od Biblije? A to ne možemo imati jer smo već utvrdili da ne postoji izvor viši od Biblije. I drugo, zato što nijedan tekst u Bibliji nikada ne daje ničemu van Biblije autoritet da potvrdi Bibliju. Zato ponovo pitam, koji su kriterijumi za to koje spise treba smatrati Svetim pismom i uključiti u božanski kanon? Ako postavite ovo pitanje svojim protestantskim prijateljima, najverovatnije ćete dobiti razne odgovore. Bez obzira na odgovore koje daju, pitanje će uvek biti neizbežno.

 

 Pastor Džejms Vajt objašnjava ovako stav svoje crkve. "U osnovi razlog zašto kažemo da je ova knjiga nepogrešiva, i ne kažemo da je to samo gomila starih gluposti kao što to rade drugi ljudi, to je dar vere."

U redu. Samo se pitam šta je to što potvrđuje ideju da ovaj dar vere nije samo iluzija?

Verujemo da je Biblija istinita zato što Biblija kaže da je istinita? Jedini razlog zašto verujemo da je istinita je taj što nas Bog tera da verujemo?

 

Sada imamo još jedan problem, jer ako mi verujemo u Sveto pismo zato što nam Bog daje dar vere, kako onda mogu da kažem tako nešto jer sa tim ukazujem  na drugi autoritet. Kako onda mogu znati da je Biblija istinita, ako nema višeg autoriteta od nje?

Oni su dovoljno iskreni jer priznaju da je njihova logika nestabilna i da nemaju zapravo koherentan argument zašto uopšte veruju u Bibliju.

Jednostavno rečeno kada kažu daverujudajeBiblijaistinitazato štoihBognavodidaveruju, to bi onda značilo, daverujuuBiblijuzbogdrugogizvoraosimBiblije, ondabitajizvorbioautoritetnijiodBiblijeisoloscriptura pada u vodu.

Iz koje si ti knjige čuo za Isusa Krista?

25 minutes ago, Nefi said:

Ljudi koji kažu da se vode samo Svetim pismom, kažu kada ih pitam gde vam Sveto pismo govori koje knjige pripadaju Svetom pismu, oni ne odgovore jer očigledno Biblija nigde ne kaže koje knjige pripadaju Svetom pismu.

 

To je nedosledni stav, jer osoba kaže da prihvata samo one stvari koje se nalaze u Svetom pismu. Poziva se na Sveto pismo. Veliča Sveto pismo i naglašava autoritet i važnost Svetog pisma. Ali nikada vam ne kaže tačno koje su knjige Sveto pismo, a koje nisu. Dakle, da bi se branio ovaj stav solos scriptura, neophodno je da se taj branilac zapravo pozove na nešto van Svetog pisma, kako bi odbranio solo scriptura.

 

Pa, kako znate da je Biblija inspirisana reč Božja? Pa, zato što je Bog tako rekao, zar ne? Ipak ovaj zaključak, ne rešava ništa. Na šta protestant može da ukaže kao na uspostavljanje kanona Biblije?

Protestant ne može da ukaže na Bibliju da bi imao kanon jer u tekstu nema ničega na šta bi mogao da ukaže. I ne može da ukaže ni na šta van Biblije iz dva razloga. Prvo, ako bi ukazali na nešto iz Biblije da bi potvrdili Bibliju, zar se taj izvor ne bi smatrao autoritativnijim od Biblije? A to ne možemo imati jer smo već utvrdili da ne postoji izvor viši od Biblije. I drugo, zato što nijedan tekst u Bibliji nikada ne daje ničemu van Biblije autoritet da potvrdi Bibliju. Zato ponovo pitam, koji su kriterijumi za to koje spise treba smatrati Svetim pismom i uključiti u božanski kanon? Ako postavite ovo pitanje svojim protestantskim prijateljima, najverovatnije ćete dobiti razne odgovore. Bez obzira na odgovore koje daju, pitanje će uvek biti neizbežno.

Tako je, ovo jasno ukazuje na besmislenost protestantske sola scripture. Biblija je nastala u Crkvi i Crkva je sastavila Bibliju. Autoritet Biblije nužno proizlazi iz autoriteta Crkve i besmisleno je prihvatati Bibliju, a odbacivati Crkvu koja je sastavila Bibliju. Ali pitanje za tebe je: zašto si onda mormon? I vi mormoni prihvatate Bibliju kao bogonadahnutu, ali isto kao i mejnstrim protestanti odbacujete Crkvu iz koje potiče Biblija. Učenje mormonizma je sljedeće:

"Nakon što su Isusovi apostoli umrli, došlo je do rasprostranjenog otpadanja od evanđelja i Crkve Isusa Krista.

Tijekom tog vremena ljudi su promijenili mnoga evanđeoska naučavanja. Ljudi su također promijenili svećeničke uredbe, poput krštenja. Svećenička ovlast i Crkva koju je Isus uspostavio više nisu bili na Zemlji."

Međutim, proces kodifikacije i konačnog određivanja sadržaja Biblije nije završen sve do 4. vijeka, kada sv. Atanasije Aleksandrijski u svom Vaskršnjem pismu 367. godine prvi put pominje kanon koji sadrži svih 27 novozavjetnih spisa koji se i danas prihvataju. Po mormonizmu, tada je uveliko bilo veliko otpadništvo, stoga je besmisleno da vjerujete u Bibliju čija je kodifikacija kompletirana u doba "otpadništva" od istine. Tako da vi niste u boljoj poziciji od protestanata po ovom pitanju. Isto kao i oni vi prihvatate Bibliju, ali odbacujete Crkvu.

3 hours ago, Magdalena said:

Iz koje si ti knjige čuo za Isusa Krista?

Iz Biblije i Mormonove knjige

3 hours ago, Maki said:

Tako je, ovo jasno ukazuje na besmislenost protestantske sola scripture. Biblija je nastala u Crkvi i Crkva je sastavila Bibliju. Autoritet Biblije nužno proizlazi iz autoriteta Crkve i besmisleno je prihvatati Bibliju, a odbacivati Crkvu koja je sastavila Bibliju. Ali pitanje za tebe je: zašto si onda mormon? I vi mormoni prihvatate Bibliju kao bogonadahnutu, ali isto kao i mejnstrim protestanti odbacujete Crkvu iz koje potiče Biblija. Učenje mormonizma je sljedeće:

"Nakon što su Isusovi apostoli umrli, došlo je do rasprostranjenog otpadanja od evanđelja i Crkve Isusa Krista.

Tijekom tog vremena ljudi su promijenili mnoga evanđeoska naučavanja. Ljudi su također promijenili svećeničke uredbe, poput krštenja. Svećenička ovlast i Crkva koju je Isus uspostavio više nisu bili na Zemlji."

Međutim, proces kodifikacije i konačnog određivanja sadržaja Biblije nije završen sve do 4. vijeka, kada sv. Atanasije Aleksandrijski u svom Vaskršnjem pismu 367. godine prvi put pominje kanon koji sadrži svih 27 novozavjetnih spisa koji se i danas prihvataju. Po mormonizmu, tada je uveliko bilo veliko otpadništvo, stoga je besmisleno da vjerujete u Bibliju čija je kodifikacija kompletirana u doba "otpadništva" od istine. Tako da vi niste u boljoj poziciji od protestanata po ovom pitanju. Isto kao i oni vi prihvatate Bibliju, ali odbacujete Crkvu.

Mi verujemo da Biblija nije dobro sastavljena od tadašnje crkve i zato ne priznajemo tu crkvu. Verujemo da je imalo mnogo više apostolskih spisa, a uzeti su u kanon samo oni spisi koji su tada odgovarali crkvi ili su imali svedoke autentičnosti tih spisa. Da su tadašnji vođe bili nadahnuti, sastavili bi Bibliju bolje. Sinajski rukopis je naprimer imao dve knjige više. Veliki broj apokrifa, koji danas postoji i veliki broj nađenih spisa, dokazuju da je u crkvi iz prva dva veka bilo mnogo više nadahnutih objava od 27 knjiga novog zaveta. Etiopijska pravoslavna crkva ima u njihovom kanonu više knjiga od svih drugih. To je razlog pojave Mormonove knjige, da bi donela izgubljena učenje.

upravo, Nefi said:

Mi verujemo da Biblija nije dobro sastavljena od tadašnje crkve i zato ne priznajemo tu crkvu. Verujemo da je imalo mnogo više apostolskih spisa, a uzeti su u kanon samo oni spisi koji su tada odgovarali crkvi ili su imali svedoke autentičnosti tih spisa. Da su tadašnji vođe bili nadahnuti, sastavili bi Bibliju bolje. Sinajski rukopis je naprimer imao dve knjige više. Veliki broj apokrifa, koji danas postoji i veliki broj nađenih spisa, dokazuju da je u crkvi iz prva dva veka bilo mnogo više nadahnutih objava od 27 knjiga novog zaveta. Etiopijska pravoslavna crkva ima u njihovom kanonu više knjiga od svih drugih. To je razlog pojave Mormonove knjige, da bi donela izgubljena učenje.

3 hours ago, Maki said:

Po mormonizmu, tada je uveliko bilo veliko otpadništvo, stoga je besmisleno da vjerujete u Bibliju čija je kodifikacija kompletirana u doba "otpadništva" od istine. Tako da vi niste u boljoj poziciji od protestanata po ovom pitanju. Isto kao i oni vi prihvatate Bibliju, ali odbacujete Crkvu.

Prvo mi ne odbacujemo Crkvu koju su vodili Apostoli i od koji su nastale 27 knjige novog zaveta, a to znači da je otpadništvo nastalo posle smrti apostola a u 4. veku nije postojala više crkva koja je bila autor 27 knjiga novog zaveta. Vi ste, tj. vaša crkva je uzela te spise i kanonizirala novi zavet, a to ne znači da ti spisi pripadaju samo vašoj crkvi. Jer su oni postojali i pre Atanasija i sakora u Nikeji. Vaša osuda bi bila pravilna, da su to bili vaši spisi koje je Bog vama objavio, ali znamo da su ti spisi objavljeni apostolima i tako su oni autoritet i autori i crkva iz prvog veka. Lepo je što je Nikejska crkva očuvala te spise, ali stim ih to ne čini autorom Novohg zaveta.

upravo, Nefi said:

Prvo mi ne odbacujemo Crkvu koju su vodili Apostoli i od koji su nastale 27 knjige novog zaveta, a to znači da je otpadništvo nastalo posle smrti apostola a u 4. veku nije postojala više crkva koja je bila autor 27 knjiga novog zaveta. Vi ste, tj. vaša crkva je uzela te spise i kanonizirala novi zavet, a to ne znači da ti spisi pripadaju samo vašoj crkvi. Jer su oni postojali i pre Atanasija i sakora u Nikeji. Vaša osuda bi bila pravilna, da su to bili vaši spisi koje je Bog vama objavio, ali znamo da su ti spisi objavljeni apostolima i tako su oni autoritet i autori i crkva iz prvog veka. Lepo je što je Nikejska crkva očuvala te spise, ali stim ih to ne čini autorom Novohg zaveta.

upravo, Nefi said:

Prvo mi ne odbacujemo Crkvu koju su vodili Apostoli i od koji su nastale 27 knjige novog zaveta, a to znači da je otpadništvo nastalo posle smrti apostola a u 4. veku nije postojala više crkva koja je bila autor 27 knjiga novog zaveta. Vi ste, tj. vaša crkva je uzela te spise i kanonizirala novi zavet, a to ne znači da ti spisi pripadaju samo vašoj crkvi. Jer su oni postojali i pre Atanasija i sabora u Nikeji. Vaša osuda bi bila pravilna, da su to bili vaši spisi koje je Bog vama objavio, ali znamo da su ti spisi objavljeni apostolima i tako su oni autoritet i autori i crkva iz prvog veka. Lepo je što je Nikejska crkva očuvala te spise, ali stim ih to ne čini autorom Novohg zaveta.

25 minutes ago, Nefi said:

Iz Biblije i Mormonove knjige

Pa eto ,nemozete se požaliti da u Bibliji ima malo knjiga. Ili da je netočna. Sve danas mozete provjeriti i sve je dostupno. Jeste li čitali Henoka?

Edited January 3Jan 3 by Magdalena

6 minutes ago, Nefi said:

Prvo mi ne odbacujemo Crkvu koju su vodili Apostoli i od koji su nastale 27 knjige novog zaveta, a to znači da je otpadništvo nastalo posle smrti apostola a u 4. veku nije postojala više crkva koja je bila autor 27 knjiga novog zaveta. Vi ste, tj. vaša crkva je uzela te spise i kanonizirala novi zavet, a to ne znači da ti spisi pripadaju samo vašoj crkvi. Jer su oni postojali i pre Atanasija i sakora u Nikeji. Vaša osuda bi bila pravilna, da su to bili vaši spisi koje je Bog vama objavio, ali znamo da su ti spisi objavljeni apostolima i tako su oni autoritet i autori i crkva iz prvog veka. Lepo je što je Nikejska crkva očuvala te spise, ali stim ih to ne čini autorom Novohg zaveta.

Naravno da pripadaju našoj Crkvi jer su sačuvani JEDINO u našoj Crkvi. Novozavjetni kanon koji je danas prihvaćen je pravoslavni kanon, druge ranohrišćanske grupe su imale svoje kanone koji su sadržali druge spise. Dakle, ovaj kanon od 27 spisa je sačinjen od strane Svetih Otaca i apsolutno je besmisleno odbacivati Svete Oce, a prihvatati kanon koji je proizvod njihovog djelovanja. Ako su Oci bili otpadnici od vjere, kako možeš znati da nije ubačen neki lažni spis u tih 27? Na osnovu čega možeš tvrditi da je Jevanđelje po Mateju ispravno, a recimo jevanđelje po Tomi ili po Filipu neispravno? Opet se moraš pozvati na odluke Otaca da jedne spise prihvate, a druge odbace.

3 hours ago, Maki said:

Naravno da pripadaju našoj Crkvi jer su sačuvani JEDINO u našoj Crkvi.

3 hours ago, Maki said:

Da, vi ste našli neke prepise i odlučili ste da ih sačuvate jer ste smatrali da su istinite ili ste našli poverljive svedoke za njih. Ipak autori tih spisa je apostolska crkva iz prvog veka i zato imaju svi narodi prava da ih čitaju i da izvuku sebi korist iz njih. Pa i tvoja crkva, ali nemaju pravo da progone ljude kao što je to bilo u srednjem veku, jer su prevodili te spise na materne jezike. Što je i bio razlog protestantizma. Ipak Biblija nije sačuvana u celini, jer mnogi spisi su uništeni, Izgubljena Sveta pisma koje se pominju u Bibliji

Ima mnogo svetih zapisa koji su pomenuti u Bibliji a koje nemamo danas, među kojima su sledeće knjige i pisci: knjiga zavetna (Izl 24:7), knjiga o ratovima Gospodnjim (Br 21:14), knjiga istinitoga (INa 10:13; 2 Sam 1:18), dela Solomunova (1 Car 11:41), knjiga Samuila videoca (1 Dn 29:29), knjiga proroka Natana (2 Dn 9:29), knjiga proroka Semaje (2 Dn 12:15), knjiga proroka Ida (2 Dn 13:22), knjiga Juja (2 Dn 20:34), kazivanja videlaca (2 Dn 33:19),

 

U novom zavetu se pominju pisma kao, Poslanica pre poslanice Korinćanima (1 Kor 5:9), još jedna poslanica Efescima (Ef 3:3), poslanica iz Laodikije (Kol 4:16), još jedna poslanica od Jude (Juda 1:3). One što su poznate.

 

Imamo takođe i APOKRIFNE KNJIGE: EVANĐELJE PO JAKOVU, EVANĐELJE PO TOMI, EVANĐELJE PO NIKODEMU, EVANĐELJE PO TOMI BLIZANCU, EVANĐELJE PO VARTOLOMEJI, EVANĐELJE PO VARNAVI, PRVA KNJIGA APOSTOLSKIH PRIČA, DRUGA KNJIGA APOSTOLSKIH PRIČA. TREĆA KNJIGA APOSTOLSKIH PRIČA. PISMO ISUSU I ISUSOV ODGOVOR, POSLANICA PETRA JAKOVU, POSLANICA JAKOVA SINU KERINTOSA, POSLANICE SENEKA I PAVLA, POSLANICA ABTALIONA, OTKRIVENJE PETRA, To su samo one nama poznate.

4 hours ago, Magdalena said:

Pa eto ,nemozete se požaliti da u Bibliji ima malo knjiga. Ili da je netočna. Sve danas mozete provjeriti i sve je dostupno. Jeste li čitali Henoka?

ništa se ja ne žalim, samo tvrdim da u Bibliji nigde ne piše koliko knjiga je deo kanona a koliko nisu. To samo može da nagađamo.

Knjigu Enoha sam čitao, Etiopljani je imaju kao Biblijski kanon.

19 hours ago, Nefi said:

73 knjiga Starog i Novog zaveta

A koje bi ti knjige Nefi još uvrstio osim ovih poznatih 66 knjiga?

10 hours ago, Nefi said:

Da, vi ste našli neke prepise i odlučili ste da ih sačuvate jer ste smatrali da su istinite ili ste našli poverljive svedoke za njih. Ipak autori tih spisa je apostolska crkva iz prvog veka i zato imaju svi narodi prava da ih čitaju i da izvuku sebi korist iz njih.

Da, autori jesu apostoli, ali je Crkva bila ta koja je prepoznala apostolsko autorstvo. Ne misliš li da činjenica da je baš Pravoslavna Crkva od svih vjerskih zajednica sačuvala istinske apostolske spise ukazuje na poseban status Crkve?

10 hours ago, Nefi said:

Pa i tvoja crkva, ali nemaju pravo da progone ljude kao što je to bilo u srednjem veku, jer su prevodili te spise na materne jezike. Što je i bio razlog protestantizma. Ipak Biblija nije sačuvana u celini, jer mnogi spisi su uništeni, Izgubljena Sveta pisma koje se pominju u Bibliji

Pravoslavna Crkva nikada nije imala učenje koje je zabranjivalo prevode Pisma. Upravo suprotno. Sveti ravnoapostolni Kirilo i Metodije su prvi prevodili Sveto Pismo na slovenski jezik. Postoje pravoslavni spisi koji se protive tzv. trojezičnoj jeresi koja je tvrdila da se Pismo može čitati samo na hebrejskom, grčkom i latinskom.

🚨 ŠOKANTNA ISTINA: MISLIO SAM DA JE BKJ NAJBOLJA, DOK NISAM OTVORIO SADRŽAJ 🚨

Braćo i sestre, moram vam priznati – bio sam u zabludi. Godinama sam vjerovao u priču da je BKJ (King James 1611) najbolji i najčišći prijevod. Imam četiri (4) takve Biblije kod kuće i u njih sam imao potpuno povjerenje. Ali istraživanje me dovelo do gorke istine: Zakinut sam kao i svi vi koji posjedujete KJV, NIV ili NKJV prijevod.

 PREVARA KOJA TRAJE OD 1611. GODINE

Uspoređujući svoje BKJ Biblije s izvornim prijevodom Ivana evanđelista Šarića i Jeruzalemskom Biblijom, shvatio sam da su svi ovi moderni prijevodi (BKJ, KJV, NIV, NKJV) rađeni po istom, osakaćenom planu:

Zabluda o originalu: Svi govore da je King James 1611 najbolji. Ali znate li što je prava istina? Izvorna King James Biblija iz 1611. godine imala je sve knjige! Imala je i Tobiju, i Juditu, i sve ostale. Ove današnje verzije koje mi kupujemo su "osakaćene" i skraćene na samo 39 knjiga Starog zavjeta.

Svi smo zakinuti za Daniela: U mojim BKJ Biblijama, kao i u vašim KJV, NIV i NKJV, Daniel sramotno staje na 12. poglavlju i odmah skače na Hošeu. Daniel 13 i 14 ne postoje! Kako te Biblije mogu biti "najbolje" ako su nam izbrisali ključna poglavlja o pobjedi nad zmajem? Bez njih je naš kod spasenja prekinut! Šarić i Jeruzalemska čuvaju punih 46 knjiga (ukupno 73) i tamo Daniel ima svoj puni završetak.

Zajedno smo bez Tobije: Svi mi koji imamo ove moderne verzije ostali smo bez knjige o Tobiji, a time i bez znanja o Arhanđelu Rafaelu. Bez Rafaela, veza s nebeskom hijerarhijom koju potvrđuje Kumran je izbrisana.

 KUMRAN POTVRĐUJE ONO ŠTO SU NAMA IZBACILI

U pećinama Kumrana (Mrtvo more) pronađeni su fragmenti Tobije i Enoka. To su spisi koji su oduvijek bili dio svetog koda.

Činjenica da ih u današnjim BKJ, KJV, NIV i NKJV verzijama nema, dok je u Jeruzalemskoj i Šarićevoj sadržaj sačuvan, dokaz je namjerne cenzure.

Bez Tobije i kompletnog Daniela (13 i 14), nemoguće je razumjeti Knjigu Enokovu koja nam uskoro stiže.

ZAKLJUČAK:

Imao sam četiri Biblije na polici i mislio da držim cijelu Božju Riječ, dok me Sadržaj nije ošamario istinom. Čak je i taj "najbolji" King James iz 1611. nekada imao sve, a danas nam serviraju "skok" s Daniela na Hošeu kao da ništa ne nedostaje. Vrijeme je da svi mi progledamo i vratimo se na puninu od 73 knjige.

Samo Biblija u smislu čovjekove odgovornosti prema istini objave koju je primio. Druga strana medalje je učiteljstvo koje ima svoju ulogu, ali po važnosti nije iznad Pisma.

11 hours ago, καιnos said:

A koje bi ti knjige Nefi još uvrstio osim ovih poznatih 66 knjiga?

Jevanđelje po Tomi, Poslanica Varnave, Vaznesenje Isaije, naprimer.

10 hours ago, Put Vjere said:

🚨 ŠOKANTNA ISTINA: MISLIO SAM DA JE BKJ NAJBOLJA, DOK NISAM OTVORIO SADRŽAJ 🚨

Braćo i sestre, moram vam priznati – bio sam u zabludi. Godinama sam vjerovao u priču da je BKJ (King James 1611) najbolji i najčišći prijevod. Imam četiri (4) takve Biblije kod kuće i u njih sam imao potpuno povjerenje. Ali istraživanje me dovelo do gorke istine: Zakinut sam kao i svi vi koji posjedujete KJV, NIV ili NKJV prijevod.

 PREVARA KOJA TRAJE OD 1611. GODINE

Uspoređujući svoje BKJ Biblije s izvornim prijevodom Ivana evanđelista Šarića i Jeruzalemskom Biblijom, shvatio sam da su svi ovi moderni prijevodi (BKJ, KJV, NIV, NKJV) rađeni po istom, osakaćenom planu:

Zabluda o originalu: Svi govore da je King James 1611 najbolji. Ali znate li što je prava istina? Izvorna King James Biblija iz 1611. godine imala je sve knjige! Imala je i Tobiju, i Juditu, i sve ostale. Ove današnje verzije koje mi kupujemo su "osakaćene" i skraćene na samo 39 knjiga Starog zavjeta.

Svi smo zakinuti za Daniela: U mojim BKJ Biblijama, kao i u vašim KJV, NIV i NKJV, Daniel sramotno staje na 12. poglavlju i odmah skače na Hošeu. Daniel 13 i 14 ne postoje! Kako te Biblije mogu biti "najbolje" ako su nam izbrisali ključna poglavlja o pobjedi nad zmajem? Bez njih je naš kod spasenja prekinut! Šarić i Jeruzalemska čuvaju punih 46 knjiga (ukupno 73) i tamo Daniel ima svoj puni završetak.

Zajedno smo bez Tobije: Svi mi koji imamo ove moderne verzije ostali smo bez knjige o Tobiji, a time i bez znanja o Arhanđelu Rafaelu. Bez Rafaela, veza s nebeskom hijerarhijom koju potvrđuje Kumran je izbrisana.

 KUMRAN POTVRĐUJE ONO ŠTO SU NAMA IZBACILI

U pećinama Kumrana (Mrtvo more) pronađeni su fragmenti Tobije i Enoka. To su spisi koji su oduvijek bili dio svetog koda.

Činjenica da ih u današnjim BKJ, KJV, NIV i NKJV verzijama nema, dok je u Jeruzalemskoj i Šarićevoj sadržaj sačuvan, dokaz je namjerne cenzure.

Bez Tobije i kompletnog Daniela (13 i 14), nemoguće je razumjeti Knjigu Enokovu koja nam uskoro stiže.

ZAKLJUČAK:

Imao sam četiri Biblije na polici i mislio da držim cijelu Božju Riječ, dok me Sadržaj nije ošamario istinom. Čak je i taj "najbolji" King James iz 1611. nekada imao sve, a danas nam serviraju "skok" s Daniela na Hošeu kao da ništa ne nedostaje. Vrijeme je da svi mi progledamo i vratimo se na puninu od 73 knjige.

Do sada nisam našao Bibliju koja je u svemu tačno prevedena, postoje samo bolji prevodi i lošiji.

11 hours ago, Maki said:

Da, autori jesu apostoli, ali je Crkva bila ta koja je prepoznala apostolsko autorstvo. Ne misliš li da činjenica da je baš Pravoslavna Crkva od svih vjerskih zajednica sačuvala istinske apostolske spise ukazuje na poseban status Crkve?

Ako već tražite čast što ste spasili 27 knjiga novog zaveta, onda to morate tražiti zajedno sa katolicima, jer ste bili jedna crkva do velikog raskola 1054.g. Pored toga niste vi sastavili kanon, jer je On već postojao kao Sinajski rukopis, iz početka 4, veka, koji je imao dve knjige više.

2 minutes ago, Nefi said:

Ako već tražite čast što ste spasili 27 knjiga novog zaveta, onda to morate tražiti zajedno sa katolicima, jer ste bili jedna crkva do velikog raskola 1054.g. Pored toga niste vi sastavili kanon, jer je On već postojao kao Sinajski rukopis, iz početka 4, veka, koji je imao dve knjige više.

Ne moramo. Rimokatolička crkva nije postojala kad se kanon sastavljao. Sinajski rukopis je nastao u okviru Crkve. Pa nađen je u pravoslavnom manastiru sv. Katarine.

16 hours ago, Maki said:

Ne moramo. Rimokatolička crkva nije postojala kad se kanon sastavljao. Sinajski rukopis je nastao u okviru Crkve. Pa nađen je u pravoslavnom manastiru sv. Katarine.

zašto je iz Sinajskog rukopisa izbačena Poslanica Varnave i Pastir Jarmin?

Katolici tvrde da su postajali i tada i da imaju isto apostolsko nasleđe kao i pravoslavna crkva. Pitanje je ko sad ima pravo nasleđe?

52 minutes ago, Nefi said:

zašto je iz Sinajskog rukopisa izbačena Poslanica Varnave i Pastir Jarmin?

Katolici tvrde da su postajali i tada i da imaju isto apostolsko nasleđe kao i pravoslavna crkva. Pitanje je ko sad ima pravo nasleđe?

Pa oba ta teksta su prihvaćena u Pravoslavnoj Crkvi kao ispravni i poželjno štivo, samo nisu dio kanona Pisma. Pravoslavni nisu sola scriptura da ih ne zanima ništa sem kanona (mada je i kod protestanata to više mantra nego realnost).

3 hours ago, Maki said:

Pa oba ta teksta su prihvaćena u Pravoslavnoj Crkvi kao ispravni i poželjno štivo, samo nisu dio kanona Pisma. Pravoslavni nisu sola scriptura da ih ne zanima ništa sem kanona (mada je i kod protestanata to više mantra nego realnost).

dobo jasno je meni to, ali zašto su bili deo sinajskog rukopisa ako nisu bili deo kanona? Da li to znači da nisu bili nadahnuti? Ko je to odlučio? Ako prethodno nije postojao kanon i kako tvrdoš je sastavljen od pravoslavne crkve, ko je odlučio da poslanica varnave nije bila kanon, kada je varnava kao i brat Isusa Jakov bili jedan od sedamdeset učenika. Sada imamo Jakova kao deo Kanona a Varnavinu poslanicu ne. Zašto?

2 minutes ago, Nefi said:

dobo jasno je meni to, ali zašto su bili deo sinajskog rukopisa ako nisu bili deo kanona? Da li to znači da nisu bili nadahnuti? Ko je to odlučio? Ako prethodno nije postojao kanon i kako tvrdoš je sastavljen od pravoslavne crkve, ko je odlučio da poslanica varnave nije bila kanon, kada je varnava kao i brat Isusa Jakov bili jedan od sedamdeset učenika. Sada imamo Jakova kao deo Kanona a Varnavinu poslanicu ne. Zašto?

Pravoslavna Crkva je odlucila da ti spisi ne uđu u kanon.

5 hours ago, Nefi said:

Katolici tvrde da su postajali i tada i da imaju isto apostolsko nasleđe kao i pravoslavna crkva. Pitanje je ko sad ima pravo nasleđe?

To pitanje projicira kasniji raskol unazad i zato je pogrešno postavljeno. Inače, to je "kost" koju baca jedna i druga strana dok računa na neinformiranost drugih...

3 hours ago, Obični prdac said:

To pitanje projicira kasniji raskol unazad i zato je pogrešno postavljeno. Inače, to je "kost" koju baca jedna i druga strana dok računa na neinformiranost drugih...

To bi isto značilo, kao što Episkop (Biskup) Rimski uzima pravo autoriteta na sebe a i Patriarh Konstantinopela tvrdi da ima isti autoritet. Ili makar ga smatraju da ga imaju nad drugim. A dilema nastaje bez apostolstva. Ko je tada imao glavni autoritet?