Znamo da protestanti temelje svoje učenje na Sola Scripturi i u međusobnim raspravama koriste samo Bibliju. Za katolike i pravoslavce to nije dostatno te se oslanjaju još na Tradiciju ili Sveto Predanje i Magisterij ili Crkveno Učiteljstvo. Baš imamo slučaj gdje Maki brani učenje "Molitva anđelima" uz pomoć apokrifa i svetitelja, tj. tradicija isto predstvlja učenja kšćanskih i crkvenih otaca. Što vi mislite po ovom pitanju?

Naravno da je potrebno imati Sveto Predanje. Sveto Pismo nam samo za sebe kaže da je ponekad teško razumljivo i podložno iskrivljavanjima koja vode u propast:

"16. Kao što govori o ovome i u svima svojim Poslanicama, u kojima su neka mjesta teško razumljiva. koja neuki i neutvrđeni izvrću, kao i ostala Pisma na svoju sopstvenu propast." (2 Petrova 3:16).

Dakle potreban nam je pouzdan tumač. Protestanti se vole pozivati na to da Biblija tumači samu sebe, ali vidimo da to u praksi samo dovodi do milion tumačenja koja se pozivaju na taj princip. Pa ispada da Biblija tumači samu sebe i kaže da je Isus Bog, ali i da tumači samu sebe i kaže da je Isus stvoreno biće. Kako je to moguće? Vrlo jednostavno. Taj princip da Biblija tumači samu sebe ustvari znači da onaj ko tumači tumači po svom nahođenju, a to pripisuje Bibliji.

Sv. Justin Ćelijski lijepo piše:

"Neki smatraju da rukovođom u tumačenju Svetoga Pisma može biti samo Sveto Pismo. Ali i ovo shvatanje je bremenito pagubnim posledicama. Jer Sveto Pismo nije živo biće da bi moglo čuti naša pitanja, naše nedoumice, i odgovarati na njih. Ono je prosto — nemo slovo, nema bukva. Uzimati njega za rukovođa u tumačenju njega samog, u samoj stvari znači — posredno uzeti za rukovođa svoj sopstveni razum, kojim čovek po svome nahođenju vezuje, spaja jedna mesta Svetoga Pisma sa drugima, i tako ih objašnjava. No pri takvom rukovodnom nečelu u tumačenju Svetoga Pisma, na kraju krajeva izlazi da tumačenja svetoga Pisma ima onoliko koliko i ljudi koji ga tumače. Ovaj metod kontekstualnog tumačenja Svetoga Pisma može biti veoma koristan, ali ne u njegovom racionalističkom izdanju, već pod rukovodstvom Crkve, kao nepogrešnog vođa kroz sve dubine i visine večnih božanskih istina Svetoga Pisma. Bez blagodatnog rukovodstva Crkve, ništa nije lakše čoveku nego zalutati u dušegubne zablude pri tumačenju bezdanih istina Svetog Otkrivenja Božjeg. To se vidi na svi­ma jereticima, jer uzimajući sebe za vođa kroz ponorne tajne božanskih istina svetoga Pisma, oni padaju u ponor svojih maštanja i ginu u svojim truležnim mislima. Nije dosta pozivati se na sveto Pismo, već se treba pozivati na njega kroz Crkvu i Crkvom."

Jedino Pravoslavna Crkva, koja je Sveto Pismo i sastavila i za koju apostol Pavle kaže da je stub i tvrđava istine, može biti pouzdani i ispravni tumač istina Svetoga Pisma. Sveto Pismo samo po sebi jeste samo zapisani dio šireg Svetog Predanja i kao takvo nije ništa autoritativnije od nepisanog dijela.

Ne razumem čemu opiranje principu da „Biblija tumači samu sebe“, njega nisu izmislili protestanti, on je poznat u svim hrišć. tradicijama i u sva vremena. On prosto znači da je najbolji vodič za razumevanje biblijskog teksta nije spoljni izvor, nego drugi biblijski tekstovi i unutrašnja logika biblijskog teksta. Ovaj princip podrazumeva da je Biblija celina, da su različite knjige Biblije, iako nastajale u različito vreme i od različitih autora, u unutrašnjoj teološkoj harmoniji. Biblija ima vlastitu teološku logiku, ona se ne tumači primarno filozofijom, tradicijom ili subjektivnim mišljenjem, nego u skladu s celinom biblijske poruke.

Ovaj princip su shvatali i (više ili manje) poštovali i takozvani crkveni oci i učitelji crkve, pa zbog toga mi njihovo mišljenje i uvažavamo, a koriste ga naravno i današnji teolozi. Dakle, princip „Biblija tumači samu sebe“ polazi od uverenja da Pismo poseduje unutrašnju logiku i autoritet. Crkveni autoriteti na čija tumačenja se pravoslavni oslanjaju su takođe koristili ovaj princip, bili su odlični poznavaoci Biblije, povezivali su tekst sa tekstom, jedan razumevali u svetlosti drugih. Ali pritom nisu bili nepogrešivi tumači, o čemu svedoči prosta činjenica da se među sobom nisu u potpunosti slagali po mnogim pitanjima, a još više činjenica da je na neka njihova teološka shvatanja očigledno više uticala npr. grčka filozofija i kultura u kojoj su se obrazovali i oblikovali, nego Biblija.

nadam se da sam bar malo doprineo ovoj temi.

Meni je cela ova stvar oko razumevanja i tumečenja Biblije bitna ne da bi bio pametan u diskusijama, već da bi bolje razumeo šta mi Bog govori, da bi mogao bolje da mu služim. Još kratko sam na ovoj zemlji, najbitnije mi je da jednog dana Bog izgovori kako je zadovoljan mojim pokušajem da mu ugodim.

Razumijevanje da Biblija ima internu koherentnost i jedinstvenu poruku i postojanje potrebe da se biblijski stihovi shvataju u kontekstu nije isto što i princip da Biblija tumači samu sebe. Takav princip ima za cilj da odstrani potrebu za vanjskim tumačem tj. Crkvom. Ali takvo tumačenje je neophodno kako bi se ustanovila jednoobraznost u shvatanju Pisma. Sveti Oci međusobno imaju određenih razmimoilaženja, svakako, ali to je daleko daleko manje nego razlike između protestantskih denominacija koje se ne mogu dogovoriti oko osnovnih stvari kao npr. da li je Isus Bog ili nije.

Sv. Vikentije Lerinski jako lijepo to izlaže:

"Ako je pisana reč Božja sveta, savršena i potpuno razumljiva pri dovođenju u vezu jednih mesta sa drugima, kakva je potreba dodavati tome još i autoritet crkvenog razumevanja Svetoga Pisma. Ta potreba se sastoji u tome, što Sveto Pismo, zbog same njegove uzvišenosti, ne shvataju svi u jednom istom smislu, nego jedan tumači njegove reči ovako, drugi onako, tako da se iz njega, kako izgleda, može izvući skoro onoliko smisala, koliko ima lju­di. Sveto Pismo po svome nahođenju objašnjava Novacijan, po svome Savelije, po svome Donat, Arije, Evnomije, Makedonije, po svome Fotin, Apolinarije, Priskilijan, Jovinijan, Pelagije, Celestin, po svome najzad Nestorije. Zbog toga je, pri ovakvom mnoštvu raznovrsnih zabluda, bezuslovno neophodno upravljati tok tumačenja proročkih i apostolskih Pisama po normi crkvenog i vaseljenskog poimanja njihovog (secun­dum ecclesiastici et catholici sensus normam)"

Crkva je napisala i sastavila Sveto Pismo, ona ga i tumači. U pravnom poretku najjače tumačenje zakona je tumačenje samog zakonodavca tj. autentično tumačenje. Tako je i sa Biblijom.

Nemam nikakav problem sa bilo kojim crkvenim učenjem dokle god je ono u skladu sa učenjem proroka, apostola i Gospoda Isusa Hrista. Čitam tumačenja svetih otaca kao i mišljenja današnjih teologa, i prihvatam sve za šta sam osvedočen da je u skladu sa Biblijom. Naravno postavlja se logično pitanje ko sam ja da prosuđujem reči svetih ljudi koji su možda život dali kao mučenici, ili mišljenja teologa koji decenijama istražuju pitanja vere?! Koliko god to nekome zastrašujuće izgledalo, Bog je na svakog od nas stavio odgovornost da mislimo svojom glavom, da imamo svoju veru i svoja ubeđenja, umesto da slepo prihvatamo mišljenja verskih autoriteta. Sam apostol Pavle - veći i važniji tumač vere od svih nakon njega - pohvalio je i nazvao plemenitim one koji su proveravali ono što ih je učio (Dela 17:11).

Što se tiče mojih ličnih verovanja, verovatno su bliža onome što piše u pravoslavnom ketehizisu od onoga što se trenutno uči na Bogoslovskom fakultetu recimo, gde uče da je Potop legenda, da je evolucija istinita i slično... Ako se osećaš pozvanim da ispravljaš krivoverja, eto posla koliko ti drago.

On 30. 11. 2025. at 21:40, Maki said:

Naravno da je potrebno imati Sveto Predanje. Sveto Pismo nam samo za sebe kaže da je ponekad teško razumljivo i podložno iskrivljavanjima koja vode u propast:

"16. Kao što govori o ovome i u svima svojim Poslanicama, u kojima su neka mjesta teško razumljiva. koja neuki i neutvrđeni izvrću, kao i ostala Pisma na svoju sopstvenu propast." (2 Petrova 3:16).

Dakle potreban nam je pouzdan tumač. Protestanti se vole pozivati na to da Biblija tumači samu sebe, ali vidimo da to u praksi samo dovodi do milion tumačenja koja se pozivaju na taj princip. Pa ispada da Biblija tumači samu sebe i kaže da je Isus Bog, ali i da tumači samu sebe i kaže da je Isus stvoreno biće. Kako je to moguće? Vrlo jednostavno. Taj princip da Biblija tumači samu sebe ustvari znači da onaj ko tumači tumači po svom nahođenju, a to pripisuje Bibliji.

Sv. Justin Ćelijski lijepo piše:

"Neki smatraju da rukovođom u tumačenju Svetoga Pisma može biti samo Sveto Pismo. Ali i ovo shvatanje je bremenito pagubnim posledicama. Jer Sveto Pismo nije živo biće da bi moglo čuti naša pitanja, naše nedoumice, i odgovarati na njih. Ono je prosto — nemo slovo, nema bukva. Uzimati njega za rukovođa u tumačenju njega samog, u samoj stvari znači — posredno uzeti za rukovođa svoj sopstveni razum, kojim čovek po svome nahođenju vezuje, spaja jedna mesta Svetoga Pisma sa drugima, i tako ih objašnjava. No pri takvom rukovodnom nečelu u tumačenju Svetoga Pisma, na kraju krajeva izlazi da tumačenja svetoga Pisma ima onoliko koliko i ljudi koji ga tumače. Ovaj metod kontekstualnog tumačenja Svetoga Pisma može biti veoma koristan, ali ne u njegovom racionalističkom izdanju, već pod rukovodstvom Crkve, kao nepogrešnog vođa kroz sve dubine i visine večnih božanskih istina Svetoga Pisma. Bez blagodatnog rukovodstva Crkve, ništa nije lakše čoveku nego zalutati u dušegubne zablude pri tumačenju bezdanih istina Svetog Otkrivenja Božjeg. To se vidi na svi­ma jereticima, jer uzimajući sebe za vođa kroz ponorne tajne božanskih istina svetoga Pisma, oni padaju u ponor svojih maštanja i ginu u svojim truležnim mislima. Nije dosta pozivati se na sveto Pismo, već se treba pozivati na njega kroz Crkvu i Crkvom."

Jedino Pravoslavna Crkva, koja je Sveto Pismo i sastavila i za koju apostol Pavle kaže da je stub i tvrđava istine, može biti pouzdani i ispravni tumač istina Svetoga Pisma. Sveto Pismo samo po sebi jeste samo zapisani dio šireg Svetog Predanja i kao takvo nije ništa autoritativnije od nepisanog dijela.

Ima jedna narodna, kaže: "Svaki cigo svoga konja hvali.", tako nekako i ovo... jedino mi, nitko drugi... i tako svi redom...