Znamo da protestanti temelje svoje učenje na Sola Scripturi i u međusobnim raspravama koriste samo Bibliju. Za katolike i pravoslavce to nije dostatno te se oslanjaju još na Tradiciju ili Sveto Predanje i Magisterij ili Crkveno Učiteljstvo. Baš imamo slučaj gdje Maki brani učenje "Molitva anđelima" uz pomoć apokrifa i svetitelja, tj. tradicija isto predstvlja učenja kšćanskih i crkvenih otaca. Što vi mislite po ovom pitanju?

Naravno da je potrebno imati Sveto Predanje. Sveto Pismo nam samo za sebe kaže da je ponekad teško razumljivo i podložno iskrivljavanjima koja vode u propast:

"16. Kao što govori o ovome i u svima svojim Poslanicama, u kojima su neka mjesta teško razumljiva. koja neuki i neutvrđeni izvrću, kao i ostala Pisma na svoju sopstvenu propast." (2 Petrova 3:16).

Dakle potreban nam je pouzdan tumač. Protestanti se vole pozivati na to da Biblija tumači samu sebe, ali vidimo da to u praksi samo dovodi do milion tumačenja koja se pozivaju na taj princip. Pa ispada da Biblija tumači samu sebe i kaže da je Isus Bog, ali i da tumači samu sebe i kaže da je Isus stvoreno biće. Kako je to moguće? Vrlo jednostavno. Taj princip da Biblija tumači samu sebe ustvari znači da onaj ko tumači tumači po svom nahođenju, a to pripisuje Bibliji.

Sv. Justin Ćelijski lijepo piše:

"Neki smatraju da rukovođom u tumačenju Svetoga Pisma može biti samo Sveto Pismo. Ali i ovo shvatanje je bremenito pagubnim posledicama. Jer Sveto Pismo nije živo biće da bi moglo čuti naša pitanja, naše nedoumice, i odgovarati na njih. Ono je prosto — nemo slovo, nema bukva. Uzimati njega za rukovođa u tumačenju njega samog, u samoj stvari znači — posredno uzeti za rukovođa svoj sopstveni razum, kojim čovek po svome nahođenju vezuje, spaja jedna mesta Svetoga Pisma sa drugima, i tako ih objašnjava. No pri takvom rukovodnom nečelu u tumačenju Svetoga Pisma, na kraju krajeva izlazi da tumačenja svetoga Pisma ima onoliko koliko i ljudi koji ga tumače. Ovaj metod kontekstualnog tumačenja Svetoga Pisma može biti veoma koristan, ali ne u njegovom racionalističkom izdanju, već pod rukovodstvom Crkve, kao nepogrešnog vođa kroz sve dubine i visine večnih božanskih istina Svetoga Pisma. Bez blagodatnog rukovodstva Crkve, ništa nije lakše čoveku nego zalutati u dušegubne zablude pri tumačenju bezdanih istina Svetog Otkrivenja Božjeg. To se vidi na svi­ma jereticima, jer uzimajući sebe za vođa kroz ponorne tajne božanskih istina svetoga Pisma, oni padaju u ponor svojih maštanja i ginu u svojim truležnim mislima. Nije dosta pozivati se na sveto Pismo, već se treba pozivati na njega kroz Crkvu i Crkvom."

Jedino Pravoslavna Crkva, koja je Sveto Pismo i sastavila i za koju apostol Pavle kaže da je stub i tvrđava istine, može biti pouzdani i ispravni tumač istina Svetoga Pisma. Sveto Pismo samo po sebi jeste samo zapisani dio šireg Svetog Predanja i kao takvo nije ništa autoritativnije od nepisanog dijela.

Ne razumem čemu opiranje principu da „Biblija tumači samu sebe“, njega nisu izmislili protestanti, on je poznat u svim hrišć. tradicijama i u sva vremena. On prosto znači da je najbolji vodič za razumevanje biblijskog teksta nije spoljni izvor, nego drugi biblijski tekstovi i unutrašnja logika biblijskog teksta. Ovaj princip podrazumeva da je Biblija celina, da su različite knjige Biblije, iako nastajale u različito vreme i od različitih autora, u unutrašnjoj teološkoj harmoniji. Biblija ima vlastitu teološku logiku, ona se ne tumači primarno filozofijom, tradicijom ili subjektivnim mišljenjem, nego u skladu s celinom biblijske poruke.

Ovaj princip su shvatali i (više ili manje) poštovali i takozvani crkveni oci i učitelji crkve, pa zbog toga mi njihovo mišljenje i uvažavamo, a koriste ga naravno i današnji teolozi. Dakle, princip „Biblija tumači samu sebe“ polazi od uverenja da Pismo poseduje unutrašnju logiku i autoritet. Crkveni autoriteti na čija tumačenja se pravoslavni oslanjaju su takođe koristili ovaj princip, bili su odlični poznavaoci Biblije, povezivali su tekst sa tekstom, jedan razumevali u svetlosti drugih. Ali pritom nisu bili nepogrešivi tumači, o čemu svedoči prosta činjenica da se među sobom nisu u potpunosti slagali po mnogim pitanjima, a još više činjenica da je na neka njihova teološka shvatanja očigledno više uticala npr. grčka filozofija i kultura u kojoj su se obrazovali i oblikovali, nego Biblija.

nadam se da sam bar malo doprineo ovoj temi.

Meni je cela ova stvar oko razumevanja i tumečenja Biblije bitna ne da bi bio pametan u diskusijama, već da bi bolje razumeo šta mi Bog govori, da bi mogao bolje da mu služim. Još kratko sam na ovoj zemlji, najbitnije mi je da jednog dana Bog izgovori kako je zadovoljan mojim pokušajem da mu ugodim.