zikarozenberg

Moram da dodam jer sam uočio da mogu biti nedorečen ili pogrešno shvaćen. Kada je čovek sa Bogom, ne sumnjam da je žeđ njegove duše zadovoljena u Bogu, pa mu nije bitno kako se oseća. Dok ljudi koji su odvojeni od Boga imaju potrebu za traženjem sreće u osećanjima i čulima.

Sveti Duh ima posebnu ulogu "Kada dođe onaj Duh istine, uputiće vas u svaku istinu, jer neće govoriti sam od sebe, nego će govoriti ono što čuje i objaviće vam šta će biti." (Jovan 16:13) Tačno je da pored ostalog sveti Duh može delovati i na emocije. Ja sam želeo samo da ukažem na to da emocije nisu merilo šta je od Duha, a šta nije. Takođe verujem kao što sunce obasjava zle i dobre, tako sveti Duh deluje na svakog čoveka koliko mu on dozvoli, sve dok na kraju potpuno ne pohuli na njegov uticaj: "Beše Videlo istinito koje obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet." (Jovan 1:9) Onda se ispostavilo da ja vas nisam razumeo. Drago mi je da se razumemo negde.

To ne kontrira da nam sotona može dati sreću niti da Hrišćani mogu biti lišeni sreće, i takvih primera ima toliko mnogo u Pismu. Ja ne tvrdim da Hrišćani ne mogu osećati sreću. Već tvrdim da oni koji su sa Bogom kao i oni koji nisu imaju širok spektar emocija koji su sreća i tuga preko kojih sotona može da nas zavede. Ovo što ste naveli je tačno, ali nije cela istina ako ne spojite sa ovime:

To jeste tačno ali nema veze sa onime što sam pisao niti sa onime što vi tvrdite, mogu na osnovu pisma dokazati kao što već jesam.

Ako mislite da je radost samo kontinuitet sreće, to opet ne pravi nikakvu razliku, to je samo igranje sa vremenom, sve jedno onaj ko ne oseća srećnu onda ne oseća ni radost zar ne? A jasno vidimo iz onih citata koje sam izneo, da su postoje trenutci kada su bezbožnici bili srećni, a Hrišćani ne.

To nisu samo moja lična iskustva, ja citiram ono što donosi Duh i život. Ne može se carstvo razdeliti, niti ovi stihovi uopšte ne osporavaju one koje sam ja izneo, gde pismo deli sreću i radost? Pismo je funkcionalna celina, ne možete uzeti iz konteksta ove događaje da bi potvrdili ne tačne izjave kao što su: ili Hrišćani su bili radosni kada su primili svetoga Duha i to je fakat, ali takođe je fakat da Hrišćani nisu imali puno radosti, čak su imali dosta manje sreće od ljudi ovoga sveta i o tome jasno Pavle govori. Takođe je fakat da bezbožnici mogu imati sreću koju primaju od sotone koji imitira anđela svetlosti. Imam osećaj da ništa niste pročitali, uzalud sastavljam tekst, mogu da ga kopiram i opet pastujem, ionako ponavljam iste stvari po 3 puta. Vi samo postirate stihove gde su Hrišćani imali radost i pravite neku svoju nauku koja je drugačija od onoga što je pisano. Razlika između sreće i radosti nigde nije zabeležena u Bibliji, da je ona stvarno bila takva kako iznoste sigurno bi je barem Solomun zabeležio a ima i mnogo drugih knjiga koje se bave pitanjem sreće i patnje uključujući i Jova, pa opet ništa od toga. Vi izvrćete pojmove sreće i radosti u nadi da izbegnete jasnu kondtradikciju vašeg verovanja sa jevanđeljem. Vaše tvrdnje se ne poklapaju sa jevanđeljem i to sam pokazao. "Ali ako i mi, ili andjeo s neba javi vam jevandjelje drugačije nego što vam javismo, proklet da bude! Kao što pre rekosmo i sad opet velim: ako vam ko javi jevandjelje drugačije nego što primiste, proklet da bude!" (Galaćanima 1:8, 9)

Život ranih Hrišćana je bio najteži život koji je čovek mogao sebi da priušti, iako je istina da ljudi sa Bogom mogu osećati sreću, to nije njihov pokretač niti je njihov oslonac niti je konstanto osećaju. Hrišćani su imali osećanja adekvatna stvarnosti ali su imali veru i nadu da će doći pravda i da nada nije uzalud. Čak šta više, život Hrišćana je bio veoma lišen sreće, to nam govori i apostol Pavle: "A ako Hristos ne usta, uzalud vera vaša; još ste u gresima svojim. Dakle, i oni koji pomreše u Hristu, izgiboše. I ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, najnesrećniji smo od svih ljudi." (1. Korinćanima 15:17-19) Nije tačno da sotona ne može pružiti sreću ljudima, on ih baš tako i vara, ovde baš možemo videti kako se Jeremija žali što su bezbožnici srećni: Jeremija 12:1: "Pravedan si, Gospode, kad se prepirem s tobom; ipak ću s tobom razgovarati o sudovima. Zašto uspeva put bezbožnicima? Zašto su svi koji varaju sretni?" Znači čoveka može prevariti sotona dajući mu sreću i na to se baš žalio Jeremija, čak šta više, ako nameravate da sledite Božiju volju onda očekujte kušanje, a ponekad i nesreću, kao što su imali pravi Hrišćani kako ih opisuje Pavle.

I kakve veze ima to što su ljudi imali dobra osećanja u novom Zavetu, sigurno im to nije bio oslonac, i to mislim da sam lepo objasnio. Zar niste pročitali gore gde se to direktno ukorava, zar ovi stihovi ništa ne znače?

Zar ne bi i sam sotona mogao da vara ljude preko osećanja? "I nije čudo, jer se sam sotona pretvara u andjela svetla." (2 Korinćanima 11:14) Vi pričate o već okušanim vernicima i prorocima koji su već verovali, verujte mi, njima je otkriveno i mnogo više od navedenog. "A Isus videvši Natanaila gde ide k Njemu reče za njega: Evo pravog Izrailjca u kome nema lukavstva. Odgovori Natanailo i reče Mu: Ravi! Ti si Sin Božiji, Ti si Car Izrailjev. Odgovori Isus i reče mu: Što ti kazah da te videh pod smokvom zato veruješ; videćeš više od ovog." (Jovan 1:49, 50) Takođe je poznato da su rani Hrišćani imali mnoge muke i nevolje. Normalno da je radost može uslediti posle delovanja svetoga Duha, ko se ne bi obradovao da primi svetoga Duha? Zajednica sa Bogom treba da je sam smisao Hrišćana, ali mnogi to zanemaruju ponesavši se za svojim srcem i osećanjima što kritikuje Solomun. "Utvrdjujući duše učenika i savetujući ih da ostanu u veri, i da nam kroz mnoge nevolje valja ući u carstvo Božje." (Dela 14:23) "Ljubazni! Ne čudite se vrućini koja vam se dogadja za kušanje vaše, kao da vam se šta novo dogadja; Nego se radujte što stradate s Hristom, da biste, i kad se javi slava Njegova, imali radost i veselje." (Prva Petrova 4:12, 13) Čudno bi bilo da Biblija kontradiktuje samu sebe. Sveto Pismo je funkcionalna celina, moramo je u celosti izučavati da ne bi naša tumačenja bila u kotradikciji sa ostatkom pisma. Zar ne vidimo da ovde Solomun direktno ukorava verovanje svojim osećanjima? Poslovice 28:26: "Ko se uzda u svoje srce, lud je; ali ko hodi mudro, izbaviće se." Isus je pored ostalog činio čuda da bi ljudi bolje slušali njegove pouke i pokajali se, naš vek je kao trava i nije toliko bitan. Ako ne izgradimo pravi karakter onda je sve uzalud. Čuda su tu da ukažu na videlo a ne da ga zamene. Meni se lično dešavalo da se probudim u krevetu i osećam kao da je sve laž, kao da Bog ne postoji, ali to je bilo samo osećanje a ne racionalni zaključak.

Takođe mislim da uopšte nije poenta Biblije da li je Mojsije pričao sa vatrenim grmom ili nekim žbunom. Takvi događaji uopšte nisu temelj Biblijskog učenja. Ima mnogo priča koji imaju takve elemente i vaskrsenja u koja uopšte neverujem. Mislim da je mnogo bitnija ona srž koju nam Biblija nudi, a to je izbavljenje od nas samih, izbavljenje od greha. A u ostale događaje verujem samo zato što su prikladni i moraju biti istiniti ako je Pismo istinito. Ja ne verujem u Isusovo vaskrsenje zbog nekih dokaza ili nagađanja, već zbog njegovih reči koje koje su duh i život. "Jer je prava reč Gospodnja, i svako delo Njegovo istinito." (Psalam 33:4) Mislim da i ovde mogu da ubacim jedan psalam koji dobro opisuje delovanje Pisma na čoveka: "Zakon je Gospodnji savršen, krepi dušu; svedočanstvo je Gospodnje verno, daje mudrost neveštome. Naredbe su Gospodnje pravedne, vesele srce. Zapovest je Gospodnja svetla, prosvetljuje oči. Strah je Gospodnji čist, ostaje doveka. Sudovi su Njegovi istiniti, pravedni svikoliki. Bolji su od zlata i dragog kamenja, sladji od meda koji teče iz saća. I slugu Tvog oni su prosvetlili; ko ih drži ima veliku platu." (Psalam 19:7-11)

Istina je da bi bilo ludo i fanatično da pokušavamo svaku sitnicu svetih spisa dokazujemo. Ali isto tako, mi smo kao razumna bića odgovorni za onu srž, ne samo našeg verovanja, nego i principa življenja, i mi ćemo sigurno za to odgovarati na Božijem sudu. "Jer će svako delo Bog izneti na sud i svaku tajnu, bila dobra ili zla." (Propovednik 12:14) Ne verujem da naše lično osećanje može da bude tačan pokazatelj šta je istina, a šta ne. Pogotovo zato što je naše srce po prirodi grešno i odvešće nas na pogrešan put ako ga budemo sledili. Verujem i da je to dokaz da je Biblija od Boga, zato što ne popušta grešnim prohtevima srca sa podsticaja na samopravednost ili gordost. Mada i danas vidim da su u velikom broju hrišćani naduti zbog svoje male ljudske pravednosti. Ali verujem da bi se to popravilo kada bi više čitali Pismo onako kako piše. Verujem da Pismo baš potvrđuje ovo što govorim: Jeremija 17:9 "Srce je prevarno više svega i opako: ko će ga poznati?" Poslovice 3:5-6: "Uzdaj se u Gospoda svim srcem svojim, i na razum svoj ne oslanjaj se. Na svim putem svojim misli na njega, i on će upravljati staze tvoje." Isaija 55:8-9: "Jer moje misli nisu vaše misli, niti su vaši putevi moji putevi, govori Gospod. Jer kao što nebesa viša su od zemlje, tako su puti moji viši od vaših puteva i misli moje od vaših misli." Glavna stvar zašto mislim da je opasno da se čovek vodi svojim ličnim osećajima je to što sam mnogo puta video i kod samoga sebe, pa i kod drugih da često čovek ima tendenciju da vara sebe da je Božija volja nešto što uopšte nije. Samo da bi mogao da zadovolji svoju sladost greha. Ustvari glavni razlog zašto ja vidim toliku vrednost i potrebu u Bibliji je baš u tome što će me sačuvati od mene samog i pokazati mi put koji je bolji. Zato nama nije dat samo razum da razumemo nego i volja da sledimo nebeska uputstva. A prema meri koja nam je istina otkrivena, očekuje se da je sledimo i prema njoj će nam se suditi. "A onaj sluga koji zna volju gospodara svog, i nije se pripravio, niti učinio po volji njegovoj, biće vrlo bijen; A koji ne zna pa zasluži boj, biće malo bijen. Kome je god mnogo dano mnogo će se iskati od njega; a kome predaše najviše najviše će iskati od njega." (Luka 12:47, 48) Mislim da ova poslovica jako mudro i koncizno opisuje šta mislim: Poslovice 28:26: "Ko se uzda u svoje srce, lud je; ali ko hodi mudro, izbaviće se."

Izraz "Nefil" je isto korišćen i kada su se opisivali divovi u Hananskoj zemlji: I prosuše zao glas o zemlji koju uhodiše medju sinovima Izrailjevim govoreći: Zemlja koju prodjosmo i uhodismo zemlja je koja proždire svoje stanovnike, i sav narod koji videsmo u njoj jesu ljudi vrlo veliki. (13:34) Videsmo onde i divove, sinove Enakove, roda divovskog (ovde se koristi reč Nephilim, tj. roda Nephilimskog), i činjaše nam se da smo prema njima kao skakavci, takvi se i njima činjasmo. (Brojevi 13:33) Istina je da reč Nefili ima korene kao reč padanje "nalap", ali je takođe istina da su se te dve reči koristili u različitom kontekstu što možemo videti na primer u drugoj Samuilovoj kada se opisuje Avenirova smrt takođe se koristi reč "nā-p̄al-tā": 34 Ruke tvoje ne biše vezane, niti noge tvoje u okov okovane; pao si kao što se pada od nevaljalih ljudi. Tada još većma plaka za njim sav narod.

Zanimljiva paralela, ali zar anđeli moraju napustiti svoja tela da bi delovali u fizičkoj dimenziji? Ja mislim da anđeli mogu da imaju interakciju sa fizičkom materijom, samo su mnogo naprednija bića i mi ne možemo baš najbolje razumeti kako ih ne vidimo. Ali zar nisu ni dobri anđeli imali interakcije sa fizičkim svetom, da li to znači da su i oni napustili svoje prebivalište. Biblija ima puno primera kada dobri anđeli deluju unutar naše fizičke dimenzije: I pomoli se Jelisije govoreći: Gospode, otvori mu oči da vidi. I Gospod otvori oči momku, te vide, a to gora puna konja i kola ognjenih oko Jelisija." (2. KRALJEVIMA 6:17) Besmisleno bi bilo da ova armija ne može da deluje u fizičkom svetu. Ili 91 psalam: 11 Jer andjelima svojim zapoveda za Tebe da Te čuvaju po svim putevima Tvojim. 12 Na ruke će Te uzeti da gde ne zapneš za kamen nogom svojom. Bilo bi čudno da anđeli ne mogu da imaju interakciju sa fizičkom dimenzijom bez odricanja duhovnog tela, kada ima toliko primera u bibliji gde su dobri anđeli poslati od Boga da deluju na fizički svet. Enohova knjiga je problematična, ona je nastala posle drugog hrama i preko te knjige se i prvi put uvlači i ideja o besmrtnosti duše i večnom paklu u Jevrejski svet. Sigurno ima neke istinite korene kao što su mnoge paganske priče slične onima u Bibliji, ali je izobličena. Bila je u to vreme čitana kao religijski tekst i zaista ima lepih stvari.

Zamislite ovo, ja mogu da napravim strašilo da tera ptice, to što neka budala želi da ga pozna, ne mora da znači da je moje strašilo seksualno biće. O seksualnosti anđela mislim da je Isus već otkrio.

To ni ne osporavam, sigurno da anđeli mogu da se fizički manifestuju, ali to nije kontradiktarno sa time što se oni ne žene i ne udaju. Ali anđeli ustvari uopšte ne izgledaju kao ljudi, oni su se samo tako prikazali da bi mogli normalno da komuniciraju sa Lotom. Pravi izgleda anđela se može videti u Otkrivenju ili knjizi Danila, u oba slučaja su izgubili snagu i pali na zemlju čim su ih ugledali kako stvarno izgledaju. 8 I ostah sam i videh tu veliku utvaru, i ne osta snage u meni, i lepota mi se nagrdi, i ne imah snage. 9 I čuh glas od reči njegovih, i kad čuh glas od reči njegovih, izvan sebe padoh ničice licem na zemlju. 10 I gle, ruka me se dotače i podiže me na kolena moja i na dlanove moje. (Danilo 10)