Bezuslovni

Tako mi se sviđa kad kažeš. Ne slažem se i gotovo! Mogli bi i o varijacima da odnos sa Hristom može da ide i do odbacivanja, ali nećemo. I da spasenje zavisi i da li ga još uvek hoću... Ali ko kaže da sam u pravu u vezi toga? Možda grešim. Ali mi se svideo tvoj pristup.

Ljudi, šta je sa vama!? Vi bre mene optužujete da ja nešto mešam, a vi sve vreme mešate bolje nego kamion mešalica za beton! I na fb-u isto. Ovi pravoslavci su bar provalili o čemu pričam a vi dispenzacionalisti, baptist i svi koji verujete u jednom spasen... nikako. Zar ste toliko slepi ili ste pristrasni ili pošto poto hoćete da nategnete argumente da bi odbranili svoje mišljenje? Sve vreme pričam da osoba dobije spasenje verom, ali ako odustane od vere ide i spasenje koje je dobila u paketu sa tom verom. DA, UPORAVO TO HOĆU DA KAŽEM! Sve sam tako potanko, jasno, slikovito-reljefno objasnio u postu da i dete može da razume. Čak su i ovi pravoslavci to objasnili u nekim deonicama i bolje od mene! Ali vi uopšte i ne obraćate pažnju! Vrtite jednu te istu priču. Dajte bre odgovorite argumenat na argumenat na ono što sam pisao, pa ako imate jake argumente, prihvatiću taj detalj. Nisam zadrt, odbacio sam mnogo stvari u koje sam preko 30 godina verovao, ali ne dozvoljavam da me neko pravi budalom. Ako stvarno ima argumente, ja lako kažem: u pravu si, pogrešio sam! Nije mi problem kao 99% ljudi da to priznam, jer je moj interes u pitanju a on je vredniji od svake sujete. Znači, sve sam objasnio i neću ovde da lepim tekst ponovo. Molim te, pročitaj pažljivo. Ako ti nešto bude nejasno, a ne verujem da može da ti bude nejasno, ond areci to i to. Ili reci, ne slažem se, i neću da ti obrazlažem. I gotovo. Nemojmo da gubimo vreme na gluve telefone. U međuvremenu: Ne mozes izgubiti Božji dar -Spasenje ali mozes izgubiti plod spasenja,znači to nije gubitak pravnog dara vidiš li ti šta pišeš!? I sad opet treba da lepim tekst? evo sada, i više nema rasprave sa ljudima koji ne čitaju psotove ili namerno ignorišu deo koji im ne odgovara: JEDNOM SPASEN ZAUVEK SPASEN – DA, U PRAVNOM SMILU! JEDNOM SPASEN ZAUVEK SPASEN – NE, U SMISLU ODNOSA! AKO OSOBA PRESTANE DA ŽELI ODNOS SA BOGOM, SPASENJE KAO GLAVNI DAR, POSLEDICA TOG ODNOSA BIVA OSTAVLJENO I ODBAČENO KAO I SAM DARODAVAC. JER SPASENJE JE MNOGO VIŠE OD OBEZBEĐIVANJA PRAVNE SIGURNOSTI – TO JE ODNOS SA BOGOM KOJI KAO I SVAKI DRUGI ODNOS MOŽE ZAMRETI, BITI OSTAVLJEN I ODBAČEN! Čak i kad bi bile tačne vaše dispenzacionalističke tvrdnje da je Poslanica Jevrejima samo za Jevreje a ne i hrišćane Novog saveza, zbog prethodno rečenog Jednom spasen zauvek spasen jedbnostavno ne pije vodu. Ono jednostavno ISKLJUČUJE ČOVEKOVU SLOBODNU VOLJU I NJEGOVO PRAVO DA PROMENI MIŠLJENJE. Ako ćemo iskerenoi da pogledamo, nisu samo ovi primeri dovoljno da se shvati da Jednom spasen zauvek spasen nema smisla i bez onog teksta iz Jevrejima 10,26-39. Dovoljan je smisao, kontekst Hristovog govor iz Jovan 15: 1 „Ja sam pravi čokot, a moj Otac je vinogradar. 2 Svaku lozu na meni koja ne rađa rod, on odseca, a svaku koja rađa rod, orezuje da rodi još više. 3 Vi ste već čisti zbog reči koju sam vam govorio. 4 OSTANITE u meni i ja ću ostati u vama. Kao što loza ne može sama od sebe da rodi rod ako NE OSTANE na čokotu, tako ni vi ako NE OSTANETE u meni. 5 Ja sam čokot, vi ste loze. Ko OSTAJE u meni i ja u njemu, taj rađa mnogo roda, jer bez mene ne možete činiti ništa. 6 Ako neko NE OSTANE u meni, izbacuje se napolje kao loza i suši se; takve loze skupljaju, bacaju u vatru i spaljuju.“ Evo, potražio sam grčki glagol za ostajati: μένω (menō) tj. ostati, trajno prebivati, istrajati, ne napustiti. Rečnik kaže da ima procesno i uslovno značenje, ne automatsko stanje. Zapazite „Ako neko NE OSTANE u meni…“ ŠTA TO GOVORI? Ostajanje nije garantovano, što opet znači da je moguće ne ostati. Hristos nije rekao: „Ako neko nikada nije bio u meni“ nego: „Ako neko ne ostane u meni“, a to podrazumeva prethodnu stvarnu povezanost o kojoj govori u Jovan 17,3!!!! Znači, svakom ko hoće da vidi potpuno je jasno da Pismo stalno i iznova upozorava vernike, a ne lažne obraćenike. Shvatate da upozorenja nemaju smisla ako otpad nije moguć. JEDNOM SPASEN ZAUVEK SPASEN PRAVNO GLEDAJUĆI NE OSPORAVA BLAGODAT, ALI ZABORAVLJA DA BLAGODAT NE UKIDA SLOBODU!!! DRUGIM REČIMA, IAKO PRAVNA SIGURNOST POTVRĐUJE BLAGODAT – ONA NEMA PRAVO DA UKINE SLOBODU IZBORA! ZATO JE JEDNOM SPASEN ZAUVEK SPASEN NETAČNO JER UKIDA SLOBODU IZBORA! I to je Jakov Arminijus najbolje opisao. Ali ako će vam biti lakše, slobodno verujte u jednom spasen, zauvek spasen!

Tačno! Ali ako prestaneš da veruješ, ode i posledica dobijena verom - spasenje. To je iz one druge teme, ali ne mogu da tamo citiram odavde. Inače ne ide citiranje odlomaka, nego sad ceo post kopira. Adminsitratore, molim to sredi.

Spasenje je uvek bilo proces, ne proces građenja spasenja u smislu naših zasluga, već građenja odnosa jer večni život je da upoznaju.... (Jovan 17,3). Spasenje jeste jednom dobijeno, ali pošto je ono posledica odnosa, taj odnos vere treba istrajno zadržati do kraja. Mnogi protestanti ga tako shvataju - kao proces, a neki imaju taj sistem: Jednom spasen, zauvek spasen.

SIMPTOMI NERAVNOTEŽE I RELIGIOZNE ZAVISNOSTI Slede neki znaci verske zavisnosti: • Sklonost fokusiranju na spoljašnje ponašanje i dela pobožnosti umesto na istinsku duhovnost. • Preokupiranost religijom ili crkvom do isključivanja drugih važnih prioriteta. • Jednodimenzionalan način života u kojem se celokupan identitet pronalazi u crkvenim aktivnostima. • Zavisnost od osećaja pravednosti i svetosti radi smisla i samopoštovanja. • Korišćenje Boga ili Božje Reči kao „rešenja“ dok se odbija suočavanje sa osnovnim simptomima sa-zavisnosti. • Projektovanje svojih želja i htenja na Boga i tvrđenje da su naknadni izbori „Njegova volja.“ • Pružanje staranja o drugima radi zasluživanja ili osećaja vrednosti. • Preterano oslanjanje na rigidne, ritualizovane oblike religije. • Gubitak duhovne spontanosti. • Korišćenje asketizma (stroge samodiscipline) za dokazivanje posvećenosti. • Nemogućnost da se sebi dozvoli da bude ljudsko biće i pogrešiv. • Delovanje u verskoj krajnosti – fanatizam. • Mučenje sebe krivicom. • Sklonost preteranoj kontroli ili preteranoj zaštiti dece kako bi se osiguralo njihovo spasenje. • Obavljanje Gospodnjeg dela na štetu sopstvenog zdravlja i blagostanja ili blagostanja sopstvene porodice. • Opsesivna „zabrinuta“ molitva. • Osuđujući duh. • Izolacija od „sveta“ – napor da se živi u okruženju bez greha. • Izbegavanje bilo čega ili bilo koga čija verovanja nisu u skladu sa sopstvenim. Neke od ovih osobina ili ponašanja, na prvi pogled, deluju pozitivno. Kao hrišćanin, zaista želim da moje najdraže misli i najnežnija osećanja budu o Hristu. Želim da budem korisna Gospodu i blagoslov ljudima. Ali moram prepoznati svoja ljudska ograničenja. I moram održavati ravnotežu. Iako ne želim da budem mlaka, želim da praktikujem umerenost u svemu, uključujući religiju, kako bih mogla biti zdrav, pravi/autentični svedok vere koju volim. Želim da obožavam Gospoda iz obilja psihološkog zdravlja, a ne iz emocionalnog apscesa. Verujem da On zaslužuje da bude obožavan od strane osobe sa dobro definisanim identitetom koja može doneti zreo izbor da Ga slobodno voli, bez očekivanja privremene ili večne nagrade. Ja sam ranjena duša, ali želim da Bog bude moj Hirurg, a ne moj anestetik. Želim da se rešim glavobolje, a ne da maskiram bol. Potpuno sam spremna da se podvrgnem radikalnoj intervenciji kako bih bila izlečen od svojih nezdravih zavisnosti. I uverena sam da je Bog krajnji Izvor oporavka. FAZE RELIGIOZNE ZAVISNOSTI Faza 1 – Učenje promene raspoloženja. Sa-zavisnik traži olakšanje od svog bola i sramote kroz religiozne prakse. Ljudi u crkvi kažu da su srećni. Imaju nalepnice na branicima koje glase: „Pronašao sam!“ i „Zatrubi ako voliš Isusa.“ On se nada da će pronaći njihovu tajnu. Očaran je obećanjem koje mu religija pruža. Faza 2 – Traženje promene raspoloženja. Prihvata Hrista i ponovo se rađa. Uči crkvene doktrine i standarde, što mu daje osećaj sigurnosti. Zadovoljan je što je pronašao „istinu.“ Pripadnost "pravoj" crkvi čini da se oseća bolje, ali bol i dalje izjeda njegovu unutrašnjost. Kad god se pojavi, on se jače trudi da usreći Boga. Počinje da zavisi od toga da je u pravu i da je pravedan za osećaj samopoštovanja. Pokušava da bude najbolji hrišćanin što može. Po prvi put u životu, Neko (misli na Boga) ga sluša i odgovara na njegove potrebe. To se čini divnim. Postepeno, nenamerno, počinje da koristi Boga kao automat (mašinu za prodaju). Faza 3 – Preokupacija religijom. Odlučuje da je više bolje. Povezuje se sa verskim vođama i vezuje se za njih. Umnožava zahteve koje je sam sebi nametnuo i postavlja sebi sve veća i veća očekivanja. Strogo se pridržava slova zakona, ali ima malo svesti o duha zakona. Postaje opsednut pravilima i propisima, formama i ritualima. Izoluje se od svetovnih ljudi i aktivnosti kako bi se usredsredio na religiju. Na taj način uspeva da drži pod kontrolom svoje grešne misli i postupke. Pre ili kasnije, povremeno počinje da posrće i upada u ponašanja „ispoljavanja“ (svoje stare zavisnosti ili grehe), a zatim sebi obećava da to više nikada neće ponoviti. I veruje da neće. Faza 4 – Opsesivno praktikovanje religije. Sada, poput narkomana, religiozni zavisnik „koristi“ religiju samo da se ne bi osećao loše. Koristi religiju da bi izbegao sumnju i samoprekoravanje (samoosudu) i da bi pobegao od večne osude. Krivica koju oseća svaki put kada ne uspe (ne ispuni Božja ili crkvena očekivanja) vezuje se za njegovo postojeće jezgro sramote i, umesto da ga vodi ka zdravom pokajanju, stavlja ga u položaj da ponovo traži olakšanje u svom zavisničkom ponašanju. Unutrašnji sukob se pojačava. Osećanja grešnosti i bezvrednosti eskaliraju. Njegovi napori da bude savršen smenjuju se sa velikim povratcima u grešno ponašanje. Neuspeh vodi ka samoubilačkim mislima. Duhovni bankrot je neizbežan. iz Nikad dovoljno dobar, Carol Agnes Cannon

Ako bismo mogli jasno da fokusiramo taj koncept, ako bismo se pred našom porodicom mogli predstaviti kao bespomoćni (nesposobni da spasimo sebe) umesto moćnih (sposobnih da zaradimo zasluge) — ukratko, ako bismo mogli da prestanemo da se igramo Boga i priznamo da smo grešna ljudski bića — mnogo bi ređe dolazilo do zlostavljanja naše porodice pod izgovorom da ih spasavamo!

Da li je neko primetio da se u Jevanđelju po Jovanu često govori o grehu kao o neverstvu? Ne grehu u apsolutnom smilu već grehu u odnosu na radosnu vest? Cela neka poglavlja su tome posvećena. Jeste li zapazili koja?

Sram te bilo! To što si možda koju godinu starija od mene ne znači da ću da trpim tvoj bezobrazluk. Nemoj više da mi se obraćaš. Kad budeš znala kako da se ophodiš prema drugima, javi se. Dotle ideš na ignorisanje.

NA KOJU VRSTU DELA JAKOV MISLI KADA KAŽE DA SE ČOVEK OPRAVDAVA I DELIMA, NE SAMO VEROM? Ako Pavle insistira na mnogo mesta da čovek biva opravdan verom BEZ DELA ZAKONA (Galatima i Rimljanima su prepune takvih izjava, na primer Galatima 2,16, Rimljanima 4. poglavlje), a Jakov kaže da se osoba opravdava i delima, onda ta dela OČIGLEDNO NE MOGU BITI DELA ZAKONA VEĆ NEKA DRUGA VRSTA DELA! KOJA!? Prvo, šta su dela zakona? To su dela učinjena sa ciljem da se zaradi spasenje. OČIGLEDNO JE ONDA DA POSTOJE I DELA KOJA OSOBA ČINI NE SA CILJEM DA ZARADI SPASENJE. Često se nazivaju DELA VERE, DELA ZAHVALNOSTI. Tako da JAKOV KAŽE DA SE OSOBA OPRAVDAVA DELIMA KOJA NISU UČINJENA SA CILJEM DA NJIMA ZASLUŽI, ZARADI SPASENJE VEĆ IZ ZAHVALNOSTI ŠTO JE VEĆ DOBILA SPASENJE I BEZ DELA ZAKONA. Ovakva dela su – pored promene stava, odnosa prema grehu, Bogu i bližnjima – samo neka vrsta spoljnjeg pokazatelja, indikatora da je vera prava. To pokazuju i Jakovljeve izjave: „Tako i vera, ako nema dela (dela vere, zahvalnosti, a ne dela zakona), sama po sebi je mrtva.“ „Jer kao što je telo bez duha mrtvo, tako je i vera bez dela (zahvalnosti, vere, a ne dela zakona) mrtva.“ Ta dela (ni bilo koja druga) nisu uzrok spasenja, već dokaz da je spasenje primljeno i da osoba raste u Hristu. Takva dela se razvijaju vremenom (proces je u pitanju).

Ja sam miran, a ti se praćakaš i koprcaš, i nemoj meni da prispisuješ tvoje stanje. Stvarno je više bilo dosta ovakvog ponašanja! A sad zapažanje za druge, pošto sa Magdalenom nemam više šta d apričam u vezi ovoga: Hristos u Jevanđelju po Jovanu kaže: "Ko u mene veruje, IMA - SADAŠNJE VREME - život večni!" A na drugim mestima se piše o otpadu od vere, ili potrebi da se do kraja istraje u veri u Hristove zasluge. I već navedeni primer Galata koji nisu više verovali jedino u Hristove zasluge, već su smatrali da su nedovoljne pa da i oni nešto trebaju da dodaju svojim delima. Zar to nije otpad od verovanja u Hrista? Razmislite vi što ovo čitate. kad pominjem dela Galata, Hristos jasno kaže da su otpali od blagodati (koja spasava) oni koji pokušavaju sebe delima da opravdaju. Da se razumemo - ni Bog nije protiv dela, ali ne kao uzroka spasenja već jedino kao spontane, prirodne posledic ezahvalnosti za već besplatno dobijeno spasenje. Znači, nisu sporna dela već pobuda sa kojom se čine. Zaslužna dela, tj. dela koje se čine da bi se stekle spasonosne zasluge su gad pred Bogom, ali dela koja se čine ne da bi se čovek njima spasao već da bi rekao Bogu: Hvala! za besplatno spasenje su itekako vredna. Opravdanje delima koje je Jakov pomenuo u svojoj poslanici su dela vere, to je posebna tema i sad ću da je izbacim i navučem ove pravoslavne, katolike i pre svega metodiste i adventiste na leđa. Evo sledeće teme.

Ne optužujem nikog nego iznosim argumente. Ako je iznošenje argumenata u koje verujem i razloga za njih optuživanje, onda je svaki forum i debatni klub u stvari sudnica a ja glavni tužitelj, nešto kao Karla Del Ponte. Toliko o toj logici! Nikad nisam ni negirao da sam spasen samo blagodaću kroz/posredstvom vere, nije od mene dar je Božiji. Ali Bog daje slobodu da ljudi odbace taj dar pošto ga jednom prime. I sve sam to potanko obrazložio, ali nisam video vredne kontra argumente sem pljuvanja, optuživanja da ja optužujem... Nećemo više tako da diskutujemo, iz takvih diskusija izlazim. Odgovoriću u buduće jedino ako budem video valjan protivargumenat, tako što ću pokušati da ga opovrgnem ili ću se složiti sa njim. Ovo više ne vodi ničemu. Evo opet vrtite istui priču, nenamerno ilio namerno ignorišući ono što sam rekao i one glavne argumente. Džaba priča, ali nije mi žao vremena zbog drugih koji će videti ove komentare.

Biblija kaže da jesu. Nisi mi odgovorila na to, sem što mi besno odgovaraš s obzirom da nemaš argumente.

A ako neki kao Galati prestanu sa tim priznanjem i onda počnu da pokušavaju da zarade spasenje. Šta ćemo sa njima? Sve sam to opisao... Kao što rekoh pre, velikim slovima ali nije vikanje: MOJE ISKUSTVO OD 30 GODINA SA MESTIMA ZA DEBATU NIJE DA NEKO HOĆE DA TRAŽI ISTINU U 99% SLUČAJEVA, NEGO DA LEČI KOMPLEKSE NIŽE VREDNOSTI DOKAZUJUĆI DA JE BOLJI, PAMETNIJI, SVETIJI, DOSTOJNIJI, SPASENIJI... OD DRUGIH. Ako stigne posle da iz knjige Nikad dovoljno dobar, objavim koji odlomak gde se to očigledno vidi, a i zašto

Uglavnom, vidim kako se ovde pokušavaju dovijati da dokažu da argumenti koje sam izneo nisu tačni, ali sem demagogije, okretanja priče i zanemarivalja ključnih argumenata o slobodi izbora i mogućnosti promene mišljenja (zbog hlađenja odnosa ili bilo čega drugo), nema ništa. Ne filozofiraj i ne bogohuli... izgleda da su najjači argumenti. Ok, pokrenuo sam temu, vidim da nema pravih protiv odgovora, džaba dalje gubiti vreme na ovo, neka ga gube oni što pokušavaju da izvedu mentalne i svake druge gimnastike da bi odbranili neodbranjivo... Puno sreće im želim, a kasnije neke lepše teme, ako Bog da.

Sve je to rečeno malo drugačijim rečima, ali to ne vide...

Pričam o ljudima koji su ga jednom primili pa kasnije odbili. I naveo primere i biblijsko tumačenje. Ništa nisi odgovorila konkretno, samo demagogija. Vi selektivno čitate šta vam odgovara. Ni reč o Jakovu arminijusu, ni reč o argumentu slobode... Užas, gore nego na fb grupama!

Naveo nekoliko primera, obrazloži ih. Kao i Jovan 15, i bez Jevrejima 10,26-39.

Ja ne mislim da se može izgubiti. Nikada i nikako!!! Može se ostaviti!!! Velika je razlika. Jesi li ti čitao uopšte post ili si kao i ovi sa fb-a!? Ništa mi nisi odgovorio u vezi naloga ovde, kako se to briše.

JEDNOM SPASEN ZAUVEK SPASEN: ZAŠTO DA, ZAŠTO NE, ŠTA JE KONAČNO? Jednom spasen, zauvek spasen, ima problem. Božija blagodat (nezasluživa milost, naklonost, dobrota) ne isključuju mogućnost da osoba odustane od spasenja, da ga odbaci jer može prestati da ga želi. Slažem se da je nepravilna upotreba reči "izgubiti" jer ona u sebi ima značenje da se može ostati bez nečega i bez naše volje, zbog nekog neželjenog uzroka, na primer, greške, pada... Ali ostaviti, odustati, prestati, odbaciti... nema takvo teološko značenje već uključuje mogućnost da nekoj osobi nešto ne bude više toliko značajno da bi to i dalje želela. Jeste da je spasenje blagodaću kroz veru (pomoću, posredstvom vere), ali poznato je da ono dolazi kroz poznavanje Boga i najjača izjava u tom smilsu je Jovan 17,3, iako ih ima još. U odnosu sa Bogom je isto kao i u odnosu sa bilo kojim drugim razumnim bićem - ako se odnos ne održava, izbledeće, prestaće da bude željen, voljen, tražen... A ako je spasenje posledica, plod, rod odnosa sa Bogom, zar vam nije jasno da će i ta posledica izostati? Vi insistirate na pravnoj sigurnosti spasenja za onog koji poveruje jednom zauvek. Slažem se sa vama u vezi toga. Ali spasenje je više od pravnog ugovora, pravne sigurnosti - SPASENJE JE ODNOS!!! AKO ODNOS ZAMRE, pravna sigurnost ostaje bez svrhe. Čuli ste sigurno za primer iz 19. veka o zatvoreniku u Americi koji je bio osuđen na smrtnu kaznu. Dobio je pomilovanje. Pravno je bilo sve regulisano i čisto. Ali on ga je odbacio i niko nije pomišljao da mu nametne protiv njegove volje spasenje od smrti. Zašto mislite da postoji neka razlika u slučaju kad osoba jednom prihvati pomilovanje pa posle odluči d aga odbaci? Mislite li da će Bog nekog na silu terati da živi i bude sa Njim kroz svu večnost ako on to ne želi? Ili mislite da kad osoba jednom prihvati pomilovanje verom, ona više ne može da odustane od njega? Drugim rečima, da je spasenje neodoljivo tj. da nema mogućnosti odustajanja, ostavljanja, odbacivanja? Zar stvarno mislite da kad jednom uspostavite bliski odnos sa nekom osobom, ne postoji mogućnost da se taj odnos ohladi, isčezne? Ili mislite da Hristove reči iz Jovan 17,3: A ovo je večni život da UPOZNAJU... ne važe!? E onda vas pozivam da dokažete da je spasenje samo pitanje pravne sigurnosti a ne očuvanja odnosa sa Bogom! I ako to uspete, poverovaću da je jednom spasen zauvek spasen, bez obzira da li će osoba održati DO KRAJA ŽIVOTA ODNOS SA BOGOM POSREDSTVOM VERE. A pre toga vam preporučujem da se pozabavite delima Jakova Arminijusa koji je u svojim delima ustao protiv ovog determinizma bez obzira na čovekovu volju. JEDNOM SPASEN ZAUVEK SPASEN – DA, U PRAVNOM SMILU! JEDNOM SPASEN ZAUVEK SPASEN – NE, U SMISLU ODNOSA! AKO OSOBA PRESTANE DA ŽELI ODNOS SA BOGOM, SPASENJE KAO GLAVNI DAR, POSLEDICA TOG ODNOSA BIVA OSTAVLJENO I ODBAČENO KAO I SAM DARODAVAC. JER SPASENJE JE MNOGO VIŠE OD OBEZBEĐIVANJA PRAVNE SIGURNOSTI – TO JE ODNOS SA BOGOM KOJI KAO I SVAKI DRUGI ODNOS MOŽE ZAMRETI, BITI OSTAVLJEN I ODBAČEN! Čak i kad bi bile tačne vaše dispenzacionalističke tvrdnje da je Poslanica Jevrejima samo za Jevreje a ne i hrišćane Novog saveza, zbog prethodno rečenog Jednom spasen zauvek spasen jedbnostavno ne pije vodu. Ono jednostavno ISKLJUČUJE ČOVEKOVU SLOBODNU VOLJU I NJEGOVO PRAVO DA PROMENI MIŠLJENJE. A ima mnogo primera u Pismu osoba koje su promenila mišljenje iako su nekad bili spaseni i bez Jevrejima 10,26-39 gde se govori hrišćanima iz Jevrejstva, a u Hristu nema razlike između Jevrejina, Grka i ostalih (za Srbe i Hrvate to ne važi, oni su posebni – jedni su nebeski narod a drugi su sa Bogom ;-) ). Setite se samo primera Dimasa iz 2. Timoteju 4:10 koji je zavoleo sadašnji svet i otišao. UPRAVO O TOME PRIČAM KAO O NAJČEŠĆEM NAČINU DA OSOBA OSTAVI I ODBACI VEČNO SPASENJE. Tu su kralj Saul, pa Juda, pa vernici koji su ostavili blagodat (Galatima 5,4), od kojih su neki postali teški vuci koji nisu štedeli stado (Dela 20,29.30), oni koji su stvarno učestvovali u spasenju — pa otpali, tj. otišli Jevrejima 6:4–6, očišćeni — pa se vratili (2. Petrova 2,20–22: „Jer ako su pobegli od nečistota sveta… pa se opet zapleli…“ – kaže da su pobegli, ne da su se pretvarali...), loze pa odustale od čokota (Jovan 15,1–6 – primetite da Hristos stalno upotrebljava reč „ostane (u meni)“, da je sad ne jurim na grčkom koja je), pravednik koji se okrene od pravde (Jezekilj 18,24), i kao veliki primer i sam Pavle koji kaže da upozorenje važi i za njega!!! (1. Korinćanima 9,27: „…da drugima propovedajući, sam ne budem izbačen“), što tumačim u smislu reči iz Jovana 15 – ostati u Hristu, inače će kao biti izbačen od sebe samog po svojoj volji ne ostajanjem, kao loza koja se nije držala na čokotu (trsu za Hrvate). Ako ćemo iskerenoi da pogledamo, nisu samo ovi primeri dovoljno da se shvati da Jednom spasen zauvek spasen nema smisla i bez onog teksta iz Jevrejima 10,26-39. Dovoljan je smisao, kontekst Hristovog govor iz Jovan 15: 1 „Ja sam pravi čokot, a moj Otac je vinogradar. 2 Svaku lozu na meni koja ne rađa rod, on odseca, a svaku koja rađa rod, orezuje da rodi još više. 3 Vi ste već čisti zbog reči koju sam vam govorio. 4 OSTANITE u meni i ja ću ostati u vama. Kao što loza ne može sama od sebe da rodi rod ako NE OSTANE na čokotu, tako ni vi ako NE OSTANETE u meni. 5 Ja sam čokot, vi ste loze. Ko OSTAJE u meni i ja u njemu, taj rađa mnogo roda, jer bez mene ne možete činiti ništa. 6 Ako neko NE OSTANE u meni, izbacuje se napolje kao loza i suši se; takve loze skupljaju, bacaju u vatru i spaljuju.“ Evo, potražio sam grčki glagol za ostajati: μένω (menō) tj. ostati, trajno prebivati, istrajati, ne napustiti. Rečnik kaže da ima procesno i uslovno značenje, ne automatsko stanje. Zapazite „Ako neko NE OSTANE u meni…“ ŠTA TO GOVORI? Ostajanje nije garantovano, što opet znači da je moguće ne ostati. Hristos nije rekao: „Ako neko nikada nije bio u meni“ nego: „Ako neko ne ostane u meni“, a to podrazumeva prethodnu stvarnu povezanost o kojoj govori u Jovan 17,3!!!! Znači, svakom ko hoće da vidi potpuno je jasno da Pismo stalno i iznova upozorava vernike, a ne lažne obraćenike. Shvatate da upozorenja nemaju smisla ako otpad nije moguć. JEDNOM SPASEN ZAUVEK SPASEN PRAVNO GLEDAJUĆI NE OSPORAVA BLAGODAT, ALI ZABORAVLJA DA BLAGODAT NE UKIDA SLOBODU!!! DRUGIM REČIMA, IAKO PRAVNA SIGURNOST POTVRĐUJE BLAGODAT – ONA NEMA PRAVO DA UKINE SLOBODU IZBORA! ZATO JE JEDNOM SPASEN ZAUVEK SPASEN NETAČNO JER UKIDA SLOBODU IZBORA! I to je Jakov Arminijus najbolje opisao. Ali ako će vam biti lakše, slobodno verujte u jednom spasen, zauvek spasen! P.S. Hvala sestri u Hristu sa kojom sam imao razgovor i koja mi je pomogla da shvatim neke momente.

Slažem se. To je sva nada verujućih, sve ostalo su sporedne teme. I ja sam došao do zaključka da ljudi na forumima, posebno teološkim, nisu došli da nešto novo čuju i nauče nego da leče svoje komplekse dokazujući drugima da su pravu, a oni nisu. Na trenutak sam pomislio i da je na ovom forumu situacija bar malo drugačija, ali, nažalost, kao što sam suštinski i očekivao - nije. Mislim da ima mnogo pametnijih načina za trošenje svog vremena i zdravlja nego na besplodne rasprave po forumima. Bar sam još jednom pokušao. I ako se čak ne budem ispisao sa foruma, imam da objavljujem samo ono što volim - ili opravdanje verom i blagodat, ili pishološke teme iz teologije. A tu i nema mnogo nabeđenih stručnjaka koji mogu da mi neargumentovano i bezrazložni teraju kontru.

Poštovana, hvala na iskrenom mišljenu. Ne znam šta da vam kažem jer i ja Pismo čitam preko 30 godina aktivno, i još nekoliko pre toga onako površno. Nekad sam ga znao bolje od skoro svih adventista koji ga znaju u prste. Prošla me ta faza, sad čitam za moju dušu i ne opterećujem se ako sam nešto zaboravio, a godine očigledno rade svoje. Pore toga, pošto sam vrlo sistematičan i trudim se da budem objektivan, pročitao sam još brdo knjiga teologa raznih usmernja, a i još uvek čitam. E sad pošto sebe smatram prilično informisanim, posebno u odnosu na druge (ne zato što sam bolji, pametniji ili sl. već sam posvetio silno vreme tome), pitam se odakle ste toliko sigurni u svoje stavove i stanovište, ako niste proučili ni deo toga? Preporučio sam vam knjigu, sajt... ali vi kao da unapred znate da ste u pravu. Niste ni pročitali ono poglavlje o Isusovoj priči o Lazaru koju sam malopre zalepio a koju je napisao najveći stručnjak iz te oblasti koga su i protivnici priznavali, a meni tvrdite da je to istinita priča a ne parabola. Odakle ste samo tako ubeđeni bez nekih jakih argumenata? Jel to osećaj? I ja osećam da je vaš osećaj netačan i da je moj ispravan. Ali to nije argument, posebno čvrst argument. pre nego što sam shvatio da je svaki protestantizam moćniji i tačniji od katoličanstva ili pravoslavlja, dobro sam proučio meni bitne stavke u pravoslavlju, tako da ne nasedam više klasičnim manipulacijama pravoslavnih predstavnika na ovom sajtu. Imam i dalje na počasnom mestu Milinovu knjigu Crkva i sekte, pa me ne mogu zbuniti, znam ih predobro ko su i kakvim se sve metodama služe. Ali vas baš ne razumem, pošto vidim da ste protestant (mada ako ste veslijanskog usmerenja, to nije ništa bolje od tradicionalista, što je duga tema, ali trebalo bi je ovde pokrenuti). Vi meni kažete da moram čitati bibliju, puno puno... otkuda znate da je ne čitam puno, puno? Možda i više od vas? A možda i duže jer ne verujem da sam mlađi ili mnogo mlađi od vas. I da sam kasnije počeo od vas. Nije problem da moje mišljenje nazovete bulažnjenjem, nemam problem sa tim. Imam samo kad neko tako nazove a ne da dokumentovane dokaze. To se tada zove manipulacija. Ili umišljenost, nabeđenost... ne želim sad ni ja da budem grub. Iznervirao me onaj pravoslavni prevarant, jer svuda srećem takve manipilatore i egomanijake, a malo objektivnih ljudi spremnih na iskreni dijalog i preispitivanje u vezi bilo čega, ne samo teologije. I onda više nemam živaca za takve bezobzirne diletante u ruhu stručnjaka, umoran sam od njih za mojih 50 i nešto godina, previše su mi energije potrošili ti duhovni vampiri ne samo na forumima, crkvvama gde sam išao, nego i na poslu, u porodici... Takave nesretnike na distancu, i iznerviram se samo kada vidim da ne presušuju nego se na svakom koraku i svugde množe kao korov. Kao što ih je Juda nazvao jesenja drva iz korena dva puta isčupana, bezvodni oblaci koje vetar nosi... sačuvani za ... Inače i ja bih mogao vama reći da treba da puno, puno čitate Pismo, ali vam to neću reći. Pre svega što znam da postoje ljudi, kao fariseji koji su znali celo pismo napamet, svaki detalj... i zato što znam da ne pomaže poznavanje Pisma nego iskrena želja da se zna šta je istina. Jer bilo kakvo pozavanje Pisma ogromna većina koristi ne da bi ga razumela, već da bi opravdala svoje ideje i stavove. Nažalost, čini mi se ni da vi niste izuzetak od pravila. Tako da ne znam šta bih vam stvarno više rekao. Ništa lično, Bog mi je svedok da je iz najbolje namere. Nije mi bilo teško da odvojim pola sata da vam ovo napišem sada. Za ubuduće nisam siguran.

Isus: Oganj (Prispodoba o bogatašu i Lazaru) Ironično, Isusova priča o bogatašu i Lazaru (Luka 16:19–31), za koju se popularno misli da pruža najdetaljniju viziju paklenih muka u Novom zavjetu, vjerojatno uopće nije imala namjeru poučavati o toj temi. Međutim, zbog svoje duge javne povezanosti s temom konačne kazne, ima svoje poglavlje. Tema Izlagači su tradicionalno tumačili ovo Isusovo učenje kao da se odnosi ili na pakao, kao konačno vječno odredište zlih, ili na had, kao usputnu stanicu (prikladnije, spremnik) između smrti i uskrsnuća.1 Larry Dixon posvećuje više prostora ovoj priči nego svim ostalim Isusovim učenjima zajedno, rastežući pravila biblijske interpretacije do njihovih apsolutnih granica u nastojanju da je poveže s konačnim stanjem prokletih.2 Christopher Morgan i Sinclair Ferguson također vide bogataša kako ide u pakao,3 dok John Blanchard kaže da je on u hadu.4 Drugi savjetuju oprez pri traženju informacija o posmrtnim stvarnostima iz ove prispodobe. Robert Peterson kaže da “moramo biti oprezni da iz ove prispodobe ne izvedemo stvari koje Bog nikada nije namjeravao,”5 potičući svoje čitatelje da “ne forsiraju sve detalje prispodobe, kao da je to detaljan opis zagrobnog života.”6 Slično, Alan F. Johnson i Robert E. Webber objašnjavaju da “je vjerojatno bolje priču ne shvaćati kao otkrivanje detalja života nakon smrti, već kao davanje drugačijeg preokreta uobičajenim pogledima na zagrobni život.”7 Danas sve veći broj egzegeta savjetuje da svoju pažnju u potpunosti odmaknemo od scenskih detalja narativa prispodobe, kako bismo otkrili njezinu namjeravanu temu u kontekstu. Geldenhuys zaključuje da je Isus “ispričao ovu prispodobu ne kako bi zadovoljio našu znatiželju o životu nakon smrti, već kako bi živopisno naglasio golemu ozbiljnost života s ove strane groba.” Priča je “prispodoba, a ne . . stvarni događaj iz kojeg se mogu odgovoriti na razna pitanja u vezi s onostranim.”8 N. T. Wright zauzima slično stajalište. “Priča nosi jasne odjeke dobro poznatih narodnih priča,” kaže, “kojima Isus daje svjež i zapanjujući preokret. Naglasak pada na istu točku koja je dvaput naglašena—tj. s velikim naglaskom—u priči o rasipnom sinu: ‘uskrsnuće,’ tj. ‘povratak iz progonstva,’ događa se svuda oko nas, a farizeji to ne mogu vidjeti. Prispodoba nije, kako se često pretpostavlja, opis zagrobnog života, upozoravajući ljude da budu sigurni u svoje konačno odredište.”9 Prispodoba Neki se protive nazivu “prispodoba,” tvrdeći da, budući da su Isusove uvodne riječi: “Bio je jedan bogat čovjek,” ono što slijedi mora biti povijest, a ne prispodoba. Ovaj argument, međutim, ne uspijeva u svjetlu drugih prispodoba u Lukinom evanđelju koje su započinjale identičnim ili sličnim izjavama.10 Kontekst Tradicionalisti ponekad pišu kao da priča o bogatašu i Lazaru uopće nije imala kontekst, ili kao da njezina primarna poanta nije povezana s njezinim kontekstom. Ipak, pažljiva usporedba prispodobe s njezinim neposrednim kontekstom otkriva toliko paralela da se čovjek divi zamršenoj vezi. Tumačenje svake prispodobe mora uključivati njezin kontekst,11 ova više nego većina. Ništa u kontekstu ni izdaleka ne sugerira da Isus namjerava poučavati o konačnom stanju zlih,12 iako kontekst sadrži brojne naznake i tragove da namjerava poučavati o drugim temama.13 Isus je propovijedao o pohlepi i upravljanju (Luka 16:1–13); jedini implicirani grijeh bogataša je njegovo potpuno sebično zanemarivanje Lazara.14 Kad su farizeji15 prezirali Isusovo učenje, on ih je upozorio na samopravednost, podsjećajući ih da Bog poznaje njihova srca i da ono što ljudi visoko cijene Bog često prezire (vv. 14–15). Bogataš i Lazar pružaju savršene ilustracije ove istine, jer ih prispodoba dvaput uspoređuje—prvo pokazujući čovjekovu procjenu, a zatim Božju (vv. 19, 25). Možda je najvažnije od svega to što farizeji propuštaju svaku priliku da čuju i poslušaju Boga, iako žive u najkritičnijim vremenima (vv. 16–17). To je ista pogreška koju je bogataš napravio na zemlji, pogreška koju njegova braća nastavljaju činiti nakon što on ode.16 To je također jedini zaključak koji Isus izričito navodi u svojoj poanti na kraju priče (v. 31). Izreka o razvodu u stihu 18 čini se da tu ne pripada, ali bi mogla odražavati raspored materijala u Ponovljenom zakonu 23–24, gdje Mojsije raspravlja o sebičnosti (Pnz 23:19–25), razvodu (Pnz 24:1–5) i brizi za siromašne (Pnz 24:6–22). Jeremias svrstava prispodobu s još tri koje naziva “dvosjeklim” (Mt 20:1–16; Mt 22:1–14; Lk 15:11–32). U svakom slučaju Isus privlači pažnju svojih slušatelja poznatom pričom, a zatim umeće “epilog” koji sadrži njegovu namjeravanu poruku. Svaki put je naglasak na toj drugoj točki—ovdje je to nevolja petorice živih braće koji ignoriraju Božju Riječ. Prispodoba se ne bi trebala zvati Bogataš i Lazar, kaže Jeremias, već Šestorica braće.17 Radnja Radnja prispodobe, preokret zemaljskih sudbina nakon smrti, bila je poznata u popularnim palestinskim pričama Isusova vremena. Morey,18 autor tradicionalističke knjige Smrt i zagrobni život, pohvalno priznaje da je Isus priču o bogatašu i Lazaru posudio iz uobičajene rabinske priče tog vremena, te da ona ne pruža doslovan pregled svijeta koji dolazi.19 Hugo Gressmann kaže da postoji najmanje sedam verzija priče u židovskoj literaturi. Jedna od najpoznatijih uključivala je siromašnog studenta Zakona i bogatog carinika po imenu Bar Ma’jan.20 Isus mijenja neke detalje kako bi odrazio vlastite pouke, ali osnovna radnja bila je dobro poznati folklor. Had Tradicionalisti općenito započinju svoje tumačenje prispodobe riječju “had,” koju obično smatraju mjestom kazne u koje ulaze izgubljeni nakon smrti, a koje će se na posljednjem sudu promijeniti samo u intenzitetu i trajnosti. Ovo shvaćanje postalo je istaknuto u visokom srednjem vijeku (kao što ću izložiti u poglavlju 29), a u protestantizam je preneseno uglavnom pod utjecajem Ivana Kalvina (vidi poglavlja 3 i 30). Ono se nadovezuje na klasični Had u poganskoj grčkoj literaturi, ali zanemaruje biblijsku upotrebu te riječi u Septuaginti i Novom zavjetu. U grčkoj mitologiji Had je bio bog podzemlja, a zatim i ime samog podzemnog svijeta. Haron je prevozio duše mrtvih preko rijeka Stiks ili Aheron u ovo prebivalište, gdje je pas čuvar Cerber čuvao vrata kako nitko ne bi pobjegao. Poganski mit sadržavao je sve elemente za srednjovjekovnu eshatologiju: postojali su ugodni Elizij, mračni i bijedni Tartar, pa čak i Asfodelne poljane, gdje su duhovi mogli lutati. Pored boga vladala je njegova kraljica Prozerpina (ili Perzefona), koju je silovao iz svijeta iznad.21 Riječ had ušla je u biblijsku upotrebu kada su je prevoditelji Septuaginte odabrali da predstavlja hebrejski šeol, starozavjetni koncept koji se uvelike razlikuje od upravo izloženih poganskih grčkih predodžbi. Šeol je također primao sve mrtve, kao što je navedeno u poglavlju 5, ali Stari zavjet tamo ne predstavlja nikakvu specifičnu podjelu koja uključuje kaznu ili nagradu. Međuzavjetni judaizam imao je barem dva mišljenja o hadu. Oni koji su očekivali djelomično uskrsnuće (samo pravednih) vidjeli su had kao vječan (za zle); oni koji su očekivali opće uskrsnuće prirodno su ga smatrali privremenim.22 Rabinsko mišljenje bilo je toliko raznoliko, a terminologija u takvom stanju fluksa, da su i had i gehenna ponekad prebivalište mrtvih, ponekad mjesto konačne kazne, ponekad zamjenjivi, ponekad različiti. Moderni znanstvenici se također ne slažu oko pojmova. Jeremias vidi oštru razliku između te dvije riječi u Novom zavjetu,23 dok Hanhart tvrdi da novozavjetna upotreba hada ne ide dalje od starozavjetnog značenja šeola.24 U svoj toj zbrci, najbolje možemo utvrditi nešto čvrsto gledajući specifične tekstove. Isusova izjava da će Kafarnaum sići u had (Mt 11:23; Lk 10:15) ne treba pogansku pozadinu; ona nalazi obilje presedana i u Izaiji (Iz 14:10–15) i u Ezekielu (Ez 32:17–32). “Šeol je veliki izjednačitelj.”25 Gospodinovo uvjerenje da “vrata hada” neće nadvladati njegovu crkvu (Mt 16:18)26 osvijetljeno je drugom židovskom literaturom koja koristi isti izraz, obično kao sinonim za samu smrt.27 Vrata šeola više nisu jednosmjerna, njegova tvrđava više nije neosvojiva, jer je Isus došao u snazi Božjeg kraljevstva da uništi stisak smrti—ako treba odnijeti vrata poput Samsona! Citirajući Hošeu 13:14, Pavao zamjenjuje “smrt” s “had/šeol” (1 Kor 15:55), ukazujući na blisku vezu između to dvoje. Isus je otišao u had kao svi mrtvi, ali za razliku od drugih, on je izbio u pobjedi (Dj 2:27, 31). On sada drži ključeve “smrti i hada” (Otk 1:18). Oboje će predati svoje mrtve kada on ponovno dođe suditi, a zatim će biti bačeni u “ognjeno jezero” i više ih neće biti (Otk 20:13–15). U skladu je s povijesnom prirodom biblijske religije da Novi zavjet ovako govori o hadu—ne teoretski ili sustavno, već u smislu onoga što se stvarno dogodilo u slučaju Isusa Krista. Stoga ne bismo trebali graditi cijelu doktrinu na jednoj upotrebi riječi, čak i da se ne nalazi u prispodobi o drugoj temi. Sažetak Hunter uočava isti naglasak i daje ovaj sažetak Isusove namjeravane poruke: “Ako čovjek ne može biti human s Starim zavjetom u ruci i Lazarom na pragu, ništa—ni posjetitelj iz drugog svijeta ni otkrivenje užasa pakla—neće ga naučiti drugačije.”28 Farizeji su bili barem dosljedni: već ignoriraju Mojsija i proroke; kada ih apostoli suoče s uskrsnulim Isusom, ignorirat će i tu poruku. Ovo je, dakle, Isusova izrečena poruka. To su točke koje je postavio kontekst i ilustrirala prispodoba. Dvojake okolnosti nakon smrti su sredstvo za priču i uključuju jezik poznat Isusovim slušateljima—jezik izveden, ne iz božanske objave Starog zavjeta, već iz međuzavjetnog i prvostoljetnog folklora. Čak i ako taj jezik uči nešto o kazni nakon smrti, to se događa prije konačnog suda dok drugi još žive na zemlji, prije nego što evanđelje postane stvarnost i pozove ljude da preusmjere pažnju s Mojsija i proroka da čuju Isusa. Ne postoji jasna egzegetska osnova u Luki 16 za bilo kakve zaključke o konačnom kraju zlih.29 Interakcija J. I. Packer, gotovo jedini tradicionalist među međunarodno poznatim evangeličkim anglikanskim autorima svoje generacije, piše poglavlje o univerzalizmu u zborniku Pakao pod vatrom. Usput, ovaj milostivi učenjak se suprotstavlja stajalištu zastupanom u Vatri koja proždire s nekarakterističnom konačnošću koja je primjetno nesrazmjerna dokazima koje iznosi. Dr. Packer smatra da “teorija uništenja30 (tj. ideja da će vatreno uništenje koje će nevjernici pretrpjeti na kraju završiti njihovim nepostojanjem)31 . . mora biti pročitana u tekstovima; ne može se iz njih iščitati, budući da je vatra slika ne uništenja, već trajne boli, kao što Luka 16:24 nedvosmisleno jasno pokazuje.”32 S poštovanjem sugeriramo da prevladavajući dio vrhunske znanstvene literature odbacuje ideju da Isus, samo prepričavajući ovu revidiranu rabinsku prispodobu, time podržava bilo kakve parabolične detalje o stanju preminulih. Dodatno, ova prispodoba nikada ne dolazi u vidokrug gehenne (bogataš je u hadu, koji još uvijek postoji; braća žive na zemlji; Mojsije je Božji glavni prorok). Štoviše, nitko ne može ozbiljno tvrditi da bi detalje trebalo shvatiti doslovno: kap vode ne bi pružila nikakvu palijativnu korist protiv hadske vatre; otkupljeni i neotkupljeni ne razgovaraju licem u lice preko doslovne provalije. Ako zaista želimo utvrditi svrhu vatre kao Božjeg sredstva kazne, moramo ispitati biblijske odlomke koji se izravno odnose na to. Kada to učinimo, naučit ćemo da je vatra konačnog suda namijenjena da spali (Mt 3:12) i da uništi i dušu i tijelo (Mt 10:28). Slažem se da nam Isus pruža nedvosmislenu sliku “vatrenog uništenja”—ali se pitam ne miješa li dr. Packer nehotice crteže drevnih predaka sa slikom koju je nacrtao Isus. Čini se da je dobri profesor također u svom umu fiksirao pogrešnu predodžbu o motivaciji33 koja mnoge od nas tjera da kažemo da propasti, umrijeti i uništiti zaista znače ono što obični ljudi misle da znače kada koriste te riječi. Ta zabluda, pak, čini se da sprječava dr. Packera da u potpunosti i pošteno34 razmotri masu biblijskih dokaza koji su već uvjerili toliko njegovih kolega35 da napuste (a, u nekim slučajevima, da se žestoko protive) stajalište koje on još uvijek brani—za što su odmah platili cijenu jer su se odvojili od stada.36 Jasno je da nitko nije jednostavno tražio lakši izlaz, a dr. Packer im, na svoju čast, izričito pripisuje čiste motive.37 1. Budući da je ovo tematska knjiga, a ne komentar, većina citata dolazi iz drugih relevantnih tematskih djela, a ne iz kritičkih ili drugih općih komentara. 2. Dixon, The Other Side of the Good News, 130–44. 3. Morgan, “Biblical Theology,” 139; Ferguson, “Pastoral Theology,” 4. Blanchard, Whatever Happened to Hell? 38. 5. Peterson, Hell on Trial, 66. 6. Ibid., 185. Peterson vjeruje da prispodoba uči “da će nakon smrti i prije uskrsnuća vjernici i nevjernici doživjeti blagoslov . . odnosno jad . . ” (ibid.). 7. Johnson i Webber, What Christians Believe, 426. 8. Geldenhuys, The Gospel of Luke, 427; 429, bilješka 10; vidi također bilješke 5, 6, 7, 12. 9. Wright, Jesus and the Victory of God, 255. 10. Luka 12:16; 13:6; 14:16; 15:11; 16:1; 18:1–2; 18:9–10; 19:11–12; 20:9. 11. Hanhart bilježi nekoliko studija koje uključuju kontekst. (Hanhart, Intermediate State, 191–92). 12. Hanhart se ne slaže, tvrdeći da “većina novijih komentatora” zastupa suprotno stajalište od ovdje navedenog (Hamhart, Intermediate State, 190–91, 198). 13 George W. Knight piše: “Privlačnost priče nije u zadovoljavanju znatiželje o Hadu, Paklu, Nebu, ‘međustanju,’ niti bilo kojoj drugoj fascinantnoj ezoteričnoj temi vezanoj za život nakon smrti.” Knight, “Luke 16:19–31,” 281. 14. Hanhart se opet ne slaže. Tvrdi da bogataševa razlika nije bila u njegovom karakteru, već u njegovom bogatstvu. ‘Dok grešnik mora tražiti ovu pravednost, potlačeni je već imaju” (ibid., 195–97). Blanchard kaže suprotno, nazivajući Lazara i Divesa redom: “siromašnim, ali dobrim čovjekom” i “bogatim, ali zlim čovjekom” (Blanchard, Whatever Happened to Hell? 38). 15. Iz nekog razloga mnogi moderni komentatori potpuno previđaju kontekst i kažu da je prispodoba bila upućena saducejima. Ne mogu odbaciti biblijski tekst na temelju upitne kritičke metodologije. 16. Stihovi 27–29. Čak i ako prispodoba namjerava poučavati o posmrtnim poslovima (što kontekst nigdje ne ukazuje), samo bi ova točka identificirala scenu kao suvremenu s tekućim zemaljskim životom. 17. Jeremias, The Parables of Jesus, 186, 122. 18. John Gerstner hvali knjigu Roberta Moreyja Death and the Afterlife kao “više nego adekvatan odgovor” na ovu knjigu, u kojoj Gerstner kaže da Morey “postavlja top da puca na muhu” (Gerstner, Repent or Perish, 40, 41). Međutim, Robert A. Peterson umjesto toga nudi upozorenja. “[K]valiteta Moreyjeve argumentacije nije uvijek razmjerna njezinoj količini. Primjer je njegovo navođenje sedam razloga zašto Šeol ‘ne može značiti grob’ (75–77). Možda su jedan ili dva od njegovih sedam argumenata uvjerljivi; sigurno ne sedmi koji se sastoji od dvadeset argumenata iz šutnje! On ne radi s ažurnim biblijskim autoritetima, čini lingvističke zablude (npr. njegove generalizacije o prezentu i aoristu na str. 86–87), i omalovažava stajališta svojih protivnika.” Peterson, “Repent or Perish,” 59. 19. Morey, Death and the Afterlife, 30f, 84f. 20. Ove priče koje je pronašao Gressmann citirane su u Hanhartu, The Intermediate State in the New Testament, 192–93, koji se također poziva na Bultmanna, Geschichte der synoptischen Tradition, 212f, 221f; Reichenbach, Is Man the Phoenix? 184. Za sažetak priča, Reichenbach se također poziva na Creeda, The Gospel according to St. Luke, 208–10. 21. BAG, 16; Pike, ERR, 170. 22. Jeremias, “Hades,” 1:147–48. 23. Ibid. 24. Hanhart, Intermediate State, 32, 35. 25. Strawson, Jesus and the Future Life, 138. 26. To što Isus govori o crkvi (ekklesia) umjesto o svom obećanju da će je izgraditi, vidi se u njegovoj upotrebi ženske zamjenice (“neće je nadvladati”). Druga činjenica je implicirana u ovoj. 27. Moguća iznimka je Ps. Sol. 16:1–2, koja “vrata hada” povezuje s grešnicima. Čak i tamo, međutim, izraz označava smrt. Ali vidi Job 38:17; Iz 38:18; 3 Mak 5:51; Mudr 16:13. 28. Hunter, Interpreting the Parables, 84. 29. “Iako ovaj tekst vjerojatno pretpostavlja međustanje,” kaže Joel B. Green, on dijeli s drugom židovskom literaturom Drugog hrama “nedostatak preciznosti u izjavama o zagrobnom životu.” Green, The Gospel of Luke, 607–8. 30. Kao što kršćani koji se ujedinjuju u potvrđivanju nužnosti, jedinstvenosti i dostatnosti Kristova pomirenja nude razne teorije kako bi precizno objasnili kako je to pomirenje postignuto, tako i oni kršćani koji doslovno shvaćaju biblijska upozorenja da će zli umrijeti, propasti i biti uništeni u paklu nude više od jednog objašnjenja teorije koja stoji iza procesa uništenja. Strogo govoreći, “anihilacionizam” je širi pojam koji uključuje sve teorije u kojima neotkupljeni istinski umiru, propadaju i bivaju uništeni kako se ti pojmovi obično koriste. Jedan oblik anihilacionizma je “uvjetna besmrtnost,” koja obrazlaže da (1) samo je Bog inherentno besmrtan; (2) ljudska besmrtnost je Božji dar rezerviran za otkupljene u uskrsnuću; i (3) nevjernici, kojima nedostaje besmrtnost—bilo da su potpuno odsječeni od Boga u paklu, ili stoje neoprošteni u svetoj vatri njegove prisutnosti—doživjet će drugu smrt i prestati postojati. Tradicionalisti se čini da preferiraju pojmove “anihilacionist” i “anihilacionizam” jer pružaju most do argumenta, temeljenog na prirodnoj fizici i drugom zakonu termodinamike, da se ništa ne stvara niti uništava, već samo mijenja oblik. Argument se, međutim, smatra bezvrijednim čim se prizna da naša rasprava leži izvan zakona termodinamike, ali unutar nadležnosti Boga koji je jedini sposoban i stvarati i uništavati. 31. Helm zaključuje iz ove prispodobe da su “argumenti za anihilacionizam slabi, čak i milosrdno tumačeni,” budući da “je nemoguće patiti ako se ne postoji” (Helm, The Last Things, 119). Čini se da on ili poznaje samo anihilacionizam koji pakao izjednačava s grobom, ili mnogo toga iščitava iz ove prispodobe, uključujući ideju da bogataš u njoj mora patiti zauvijek. 32. Packer, “Universalism,” 185. 33. U predgovoru knjige o ovoj temi, dr. Packer piše: “Jedna posebna današnja nesreća je da isto ‘manje strašno’ stajalište koje je Spurgeonu suprotstavljao u eri kasnoviktorijanskog sentimentalizma, naime uvjetna besmrtnost ili anihilacionizam, ponovno dobiva na vidljivosti kroz zagovaranje nekih cijenjenih evangeličkih veterana” (Packer, Whatever Happened to Hell? 10). U drugom predgovoru knjige, rekao je: “Vjerovati onome što Biblija izgleda govori o [paklu] zaista je gorka pilula, i nitko se ne bi trebao čuditi što se pokušavaju istražiti alternativna shvaćanja Božje objave o ovoj temi” (Packer, The Other Side of the Good News, 7). I u zborniku, Packer je zaključio: “Oba stajališta [anihilacionizam i univerzalizam] su spekulacije, naizgled vođene istim uvjerenjem da je ideja beskrajne kazne neprihvatljiva, a time i istom željom da se pakao na ovaj ili onaj način isprazni” (Packer, “Universalism,” 185). 34. John Wenham, koji je bio bliski kolega Packera još od 1950-ih, u svojoj autobiografiji izražava “razočaranje” svojim dugogodišnjim i (u Americi) poznatijim prijateljem. “Svim svojim kapacitetom za čitanje i probavljanje materijala i svojim darom jasnog izlaganja, nadao se da će se uvjetni argumenti pažljivo razmotriti. On [Packer] je sigurno pročitao kratke obrade Stotta i Hughesa i bio je svjestan Fudgeovog rada, ali ne pokazuje znakove da je pročitao Fudgea, Frooma ili Atkinsona i ne pruža odgovore na njihove argumente, već umjesto toga daje odgovore na argumente koje oni ne koriste.” (Wenham, Facing Hell, 135.) 35. Packer je napisao: “Neugodno je raspravljati u tisku protiv cijenjenih kolega evangeličkih kršćana, od kojih su neki dobri prijatelji, a drugi (posebno spominjem [Basila] Atkinsona, [Johna W.] Wenhama i [Philipa E.] Hughesa) sada s Kristom, pa se ovdje zaustavljam” (Packer, “Evangelical Annihilationism,” 17–18). 36. Packer je procijenio “mentalitet stada” unutar evangeličke kulture u članku iz 1997. godine u Reformation & Revival, pod naslovom “Evangelical Annihilationism in Review.” Napisao je: “Primjećujem da na Zapadu . . evangelički pokret . . ima svoj vlastiti zajednički način razmišljanja. Čimbenici koji su oblikovali taj način razmišljanja tijekom proteklih pola stoljeća uključuju . . idealizaciju učenjaka i vođa kao gurua, odakle se javlja osjećaj izdaje i ogorčenja ako se osjeti da bilo tko od njih izlazi iz reda. Unutar prepoznatljivog korporativnog identiteta evangeličkog pokreta ističu se svijest o privilegiji i pozivu, mentalitet opsade, niska točka paljenja u raspravi, određena verbalna nasilnost i tendencija da se puca na vlastite ranjene.” (Packer, “Evangelical Annihilationism,” 37.) 37. U istom članku, dr. Packer navodi, u vezi s Johnom Stottom i Johnom Wenhamom: “Oba su čovjeka prihvatila anihilacionizam . . iz ispravnog razloga—ne zato što im je odgovarao . . već zato što su mislili da su ga pronašli u Bibliji” (ibid., 44, 47–48).

Uostalom, kakav tip ljudi insistira na večnim mukama, na tome da ljudi dobijaju po svojim sazlugama? Upravo oni koji veruju da se spašavaju i svojim zaslugama pored Hristovih, koji veruju da Hristove zasluge nisu dovoljne nego moraju da im budu dodate i lične zasluge. Koji žele da pored Hrista u svoje spasenje ugrade i sebe i svoja dobra dela. Koji misle da nikad ne mogu biti izgubljeni i zato insisitraju na večnom mučenju jer sama pomisao da njih to ne može da snađe ispunjava ih gordošću i pojačava njihovo oholo uverenje da su bolji, svetiji od drugih čime leče svoje komplekse niže vrednosti. To su fariseji savremenih dana koji pokazuju istu bezdušnost, dvoličnost, manipilativnost i obmanu kao i fariseji Hristovog doba.

Magdelena, Bog bi ljudima zabranio nemoguće stvari iako su nemoguće zato što ljudi veruju da su nemoguće stvari moguće. Bog je to zabranio zbog ljudske sklonosti ka samoobmani i zloupotrebi te skolnosti od strane drugih. Pogledaj samo primer Adama i Eve. Da li su postali kao bogovi? Nisu. Ali su verovali da će postati i neprijatelj je tu sklonost ka samoobmani vešto iskoristio da ih prevari. Zar ne bi isto tako vešto iskoristio i ljudsku sklonost da reazgovaraju sa mrtvima da bi ih obmanuo. Džaba je ljudima pričati da "mrtvi ne znaju ništa i da su sve njihove misli...." nestale, kad oni žele da veruju da su besmrtni i bez Hristove žtrve i da ih raj očekuje i bez Hristove blagodati? Pa zar to nije suština svakog drevnog vračarstva, komniciranja s atakozvanim duhovima umrlih i modernoig spritizma? Iza svega toga stoji ista ljudska čežnja da postanu besmrtni kao Bogovi i žive u raju bez pokajanja i Hristove žrtve. ali tu su razne vračare u obliku teologa crkava koje veruju u svesno stanje mrtvih posle smrti i večnoi mučenje u paklu da ih navedu d averuju u ono i što žele - baš kao u Evinom slučaju. Primetio sam još da redovno na večnom ognju u paklu insistiraju oni koji misle da njima to nikad ne može da im se desi. Oni koji veruju u jednom spasen zauvek spasen, ili osobe koje na taj način žele da leče svoje komplekse niže vrednosti dokazujući da su bolji, pravedniji, svetiji, vredniji, spaseniji... od drugih. Psihopatologija čista. Na primer, čuveni pisac protestanrtskih himni, pesme su mu takve da se diviš kako je Bog nekome dao takvu dubinu razumevanja i dar da to pretoči u reči, Isaac Watts, napisao je himnu u kojoj se raduje večnim mukama izgubljenih jer povećavaju njegovo blaženstvo. Evo stihova: "And sinners, to their gloomy graves, Shall go to hell, in chains, And at the sight of their eternal woe, The saints shall shout and praise." „I grešnici, u njihove sumorne grobove, Ići će u pakao, u lancima, I pri pogledu na njihovu večnu tugu, Sveti će klicati i zahvaljivati.“ Zar to nije bolest!? Teška bolest!?!?! A samo da znaš kakve je himne pisao, takva dubina da se smrzneš!!! Uopše, zar nije bolest verovati u večne muke izgubljenih u paklu!? Da neko pati kroz svu večnost zbog svojih najviše 1000 godina grešnog života na ovoj zemlji? Samo zato što je Bog stvorio dušu besmrtnom i to ne može d ajoj oduzme, iako to ne mogu naći izričito u Bibliji, nego korste neke pesničke figure koje su na originalnom hebrejskom značile nešto sasvim drugo? Ili zluopotrbljavaju parabolu o Lazar u kojoj je Isus prišao tadašnjim Jevrejima koji su posle dodira sa Aleksandrijskom kulturom za vreme svog rosptva počeli da veruju u iskonsku laž o besmrnosti duše, što je ionako skllonost svačije ljudske prirode, što sam opisao prethodno na primeru Eve? Ako je Bog stvarno takav, meni onda radosna vest deluje kao najveće licemerje. I takav Bog mi ne treba!

Prdac, teško je smiriti se jer sam hiljade sati i par decenija proveo gubeći vreme sa ovakvim manipolatorima, Ovde sam samo na Kainosov nagovor, i rekao sam mu da ću da se samo bavim opravdanjem verom. A i to da ako bude kao i po fb grupama odakle se i znamo, gde je isto gubljenje vremena svaka rasprava, odustajem. Ili ću objavljivati ono što mislim da je vredno bez upuštanja u rasprave sa onima koji ne znaju da cene radosnu vest i njene bisere. Možda tako i treba. Imam jednog hiperinteligentnog prvoslavca na poslu, imao sam i sa njim sate i sate rasprava dok smo išli na teren zajedno i kad ga konačno priteram uza zid, on počne da priča takve neverovatne konstukcije i izvodi takve mentalne i duhovne himnastike da se i sam jedva uzdržava da se ne nasmeje, zna da izmišlja - samo da bi dokazao da je u pravu i da pravoslavna crkva ne greši. To je možda i najjači razlog zašto regaujem na prvu kad vidim takve. Ali kao što sam i onog otpisao, tako sam i ovoga. Neka prdi svoje priče onome kome taj smrad ne smeta.