Ilaron Troicki

Kome se Mojsije obraćao? Izraelcima !
Stoga neka Izraelci drže subotu - svetkujući je od naraštaja do naraštaja - kao vječni savez. Izlazak 31,16
Kada četvrtu zapovijed iz Izlaska čitamo u kontekstu, vidimo da je upućena Izraelcima i daje pravila kako se treba ponašati unutar Izraela.



(8) Sjeti se da svetkuješ dan subotni. (9) Šest dana radi i obavljaj sav svoj posao. (10) A sedmoga je dana subota, počinak posvećen Jahvi, Bogu tvojemu. Tada nikakva posla nemoj raditi: ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živina tvoja, niti došljak koji se nađe unutar tvojih vrata. (11) Ta i Jahve je šest dana stvarao nebo, zemlju i more i sve što je u njima, a sedmoga je dana počinuo. Stoga je Jahve blagoslovio i posvetio dan subotni. (Izl 20:8-11)

Dakle, Izraelci trebaju držati subotu, ali i došljaci koji se nađu u Izraelu. Četvrta zapovijed u Ponovljenom zakonu daje nam zanimljiv podatak:Izlazak 4,5 "Tako moraju vjerovati da se Jahve, Bog njihovih otaca, Bog Abrahamov, Bog Izakov i Bog Jakovljev, tebi objavio.Izlazak 4,22 Tada reci faraonu: `Ovako kaže Jahve: Izrael je moj prvorođenac. Izrael . Ti nisi Izraelac .
12) Dan subotnji obdržavaj i svetkuj, kako ti je naredio Jahve, Bog tvoj. (13) Šest dana radi i obavljaj sav svoj posao. (14) A sedmoga je dana subota, počinak posvećen Jahvi, Bogu tvome. Tada nikakva posla nemoj raditi: ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni vol tvoj, ni magarac tvoj, niti ikakvo živinče tvoje, niti došljak koji je unutar tvojih vrata; tako da mogne otpočinuti i sluga tvoj, i sluškinja tvoja kao i ti. (15) Sjeti se da si i ti bio rob u zemlji egipatskoj i da te odande izbavio Jahve, Bog tvoj, rukom jakom i ispruženom mišicom. Zato ti je zapovjedio Jahve, Bog tvoj, da držiš dan subotnji. (Pnz 5:12-15)
Bog daje zapovijed Izraelcima i otkriva im razlog zašto trebaju držati subotu: zato što su bili robovi u Egiptu i što ih je Bog oslobodio. Niko od nas nije bio rob u Egiptu. To su bili samo Izraelci, i njih je otamo oslobodio, ne nas.
Nas je oslobodio Isus Krist i imamo Novi savez u Njegovoj krvi.

Protestanti pogrešno shvataju spasenje. Spasenje nije trenutak, već je to proces.
Sv. ap. Pavle piše:
"Tako, ljubljeni moji, kao što ste svagda bili poslušni, ne samo u mojem prisustvu, nego mnogo više sada u odsustvu mojem, gradite spasenje svoje sa strahom i trepetom." (Filipljanima 2:12).
Spasenje se, kao što piše, gradi sa strahom i trepetom. Dakle to je proces.
"Jer je riječ o krstu ludost onima koji ginu, a sila Božija nama koji se spasavamo." (1 Korinćanima 1:18).
Koji se SPASAVAMO. Ne koji smo već spašeni. Ni sam apostol Pavle sebe nije smatrao spašenim:
"10. Da poznam Njega i silu vaskrsenja njegova i udio u njegovim stradanjima, saobražavajući se smrti njegovoj,
11. Da bih kako dostigao u vaskrsenje mrtvih.
12. Ne kao da to već postigoh ili se već usavrših, nego stremim ne bih li to dostigao, kao što mene dostiže Hristos Isus.
13. Braćo, ja za sebe ne mislim još da sam to dostigao; jedno pak činim: što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom," (Filipljanima 3:10-13).
I svetitelji Crkve spasenje smatraju putem. Poznata su djela sv. Teofana Zatvornika o putu spasenja. Sv. Ignjatije Brjančaninov lijepo piše:
"• Veruj i nikako ne popuštaj. Tako ćeš se pouzdano spasiti. Jer Bog nikada ne ostavlja onog čoveka koji sam ne ostavlja Boga, bez obzira na spoticanja do kojih po slabosti dolazi i povređenost prirode grehom. Bog će takvoga neizostavno dovesti do spasenja. A ukazivati Bogu: spasi me na taj i taj način – nije moguće. Zato što spasenje, kao dar Božiji, prevazilazi ljudsku moć shvatanja Stoga onaj ko želi da se spase treba da moli za sebe spasenje od Boga, kao neizrecivu milost Božiju, predajući se u potpunosti volji Božijoj. 6. 704"

Niko ne spori da je spasenje dar Božije po veri (Efescima 2,8–9). Problem nastaje kada se iz toga izvuče zaključak da vera ne može biti napuštena. Sam Pavle u sledećem stihu kaže da smo „stvoreni za dobra dela da u njima hodimo“ (Efescima 2,10), što jasno pokazuje da vera nije mrtav status, već život koji se živi. Izjava da onaj koji otpadne nikada nije imao veru ne dolazi iz teksta Biblije, nego je naknadno tumačenje. Poslanica Jevrejima 6,4–6 govori o onima koji su bili prosvetljeni, okusili nebeski dar i postali zajedničari Duha Svetoga, to nisu lažni vernici, već stvarni učesnici u blagodati. Ako vera ne može da se izgubi, onda ova upozorenja nemaju nikakav smisao. Stihovi koje navodiš (Jevrejima 6,11–12) upravo potvrđuju potrebu istrajnosti, nada treba da se ispuni „do kraja“, a obećanja se nasleđuju „verom i strpljenjem“. Da je sve već zagarantovano, ne bi bilo potrebe za pozivom na revnost i opomenom protiv tromosti. Sidro nade (Jevrejima 6,19) nije dokaz automatske sigurnosti, nego poziv da se za tu nadu držimo. Sidro koristi samo onome ko ga ne pusti. Zato vera jeste ključ spasenja, ali vera koja ostaje, koja se čuva i koja se živi.

Pismo jasno kaže da je to bio Samuilo:
"A Samuilo reče Saulu: zašto si me uznemirio i izazvao? Odgovori Saul: u nevolji sam velikoj, jer Filisteji zavojštiše na me, a Bog je otstupio od mene, i ne odgovara mi više ni preko proroka ni u snu, zato pozvah tebe da mi kažeš šta ću činiti." (1 Samuilova 28:15).
Ovu pocrvenjena riječ nije izrekao ni Saul ni gatara, već je ovu identifikaciju naveo sam bogonadahnuti autor teksta. Što se tiče pitanja koja su postavljena, dobar odgovor daje sv. Anastasije Sinait:
"Pitanje 63. Da li je tačno da je gatara dovela Samuila [iz podzemlja] Saulu (videti 1. Samuilovu 28:7-25)?
Odgovor
Da. Jer sve duše, i svetih i grešnika, bile su pod vlašću đavola dok Hristos, sišavši u pakao (1. Petrova 3:19), nije rekao „onima u okovima: 'Izađite'; i onima koji su držani [u tami]: 'Nađite slobodu'“ (Isaija 49:9). Poslušajte i [apostola] Pavla, koji kaže da je „smrt, to jest đavo, vladala od Adama do Mojsija, ili do ispunjenja zakona, i nad onima koji nisu sagrešili na način sličan prestupu“ [Adamovom] (Rimljanima 5:14), to jest, [vladala je] i nad dušama svetih."

Zena je videla Samuila, pise odmah recenicu pre: „Kad žena ugleda Samuila, povika iza glasa…“ (1 Sam 28,12). Sam tekst ga naziva Samuilom, ne nekim duhom ili demonom, on ga ne navodi na zabludu i jos izgovara prorocanstvo koje se ipunjava i u skladu je sa Bozijom voljom.
Pismo nigde ne kaže da se Samuilo posle smrti nalazio u „raju“ u kasnijem, novozavetnom smislu, pa zato ni njegovo „izlaženje iz zemlje“ ne predstavlja argument protiv stvarnosti javljanja. Starozavetni jezik koristi izraz Šeol kao opšte prebivalište umrlih, a opis „izlaska“ odnosi se na način pojavljivanja, a ne na geografsku lokaciju duše. Bog u Pismu više puta deluje suvereno i kroz grešne ili zabranjene okolnosti, ne da bi ih opravdao, već da bi izvršio sud, kao što je to slučaj sa Valaamom ili Kajafom, ttako i ovde javljanje Samuila ne predstavlja potvrdu vračanja, nego osudu Saula i potvrdu već izrečene Božje presude. Pozivanje na Propovednika da „mrtvi ne znaju ništa“ odnosi se na njihovu neaktivnost u ovom svetu „pod suncem“, a ne na ontološko negiranje svesti posle smrti, što potvrđuje i isti autor kada kaže da se duh vraća Bogu koji ga je dao.

Zena je videla Samuila, pise odmah recenicu pre: „Kad žena ugleda Samuila, povika iza glasa…“ (1 Sam 28,12). Sam tekst ga naziva Samuilom, ne nekim duhom ili demonom, on ga ne navodi na zabludu i jos izgovara prorocanstvo koje se ipunjava i u skladu je sa Bozijom voljom.
Pismo nigde ne kaže da se Samuilo posle smrti nalazio u „raju“ u kasnijem, novozavetnom smislu, pa zato ni njegovo „izlaženje iz zemlje“ ne predstavlja argument protiv stvarnosti javljanja. Starozavetni jezik koristi izraz Šeol kao opšte prebivalište umrlih, a opis „izlaska“ odnosi se na način pojavljivanja, a ne na geografsku lokaciju duše. Bog u Pismu više puta deluje suvereno i kroz grešne ili zabranjene okolnosti, ne da bi ih opravdao, već da bi izvršio sud, kao što je to slučaj sa Valaamom ili Kajafom, ttako i ovde javljanje Samuila ne predstavlja potvrdu vračanja, nego osudu Saula i potvrdu već izrečene Božje presude. Pozivanje na Propovednika da „mrtvi ne znaju ništa“ odnosi se na njihovu neaktivnost u ovom svetu „pod suncem“, a ne na ontološko negiranje svesti posle smrti, što potvrđuje i isti autor kada kaže da se duh vraća Bogu koji ga je dao.

Rim. 1,
Jer što se može doznati o Bogu, očito je u njima; jer im je Bog objavio.
Jer što se na njemu ne može vidjeti, od postanja svijeta moglo se je spoznati i vidjeti na stvorenjima, i njegova vječna sila i božanstvo, te nemaju izgovora.
Rim. 2,
Jer Bog ne gleda, tko je tko.
Koji god bez zakona sagriješiše, bez zakona će i propasti, i kojigod sagriješiše pod zakonom, po zakonu će se suditi.
Jer pred Bogom nijesu pravedni oni, koji slušaju zakon, nego će se oni proglasiti pravedni, koji vrše zakon.
Jer kad neznabošci, koji nemaju zakona, po naravi čine ono, što je po zakonu, onda su oni, koji nemaju zakona, sami sebi zakon.
Oni dokazuju, da je ono, što zakon zapovijeda, napisano u srcima njihovim. Savjest njihova svjedoči im, i misli, koje se među sobom tuže ili i brane,
Na dan, kad Bog bude sudio tajne ljudske prema evanđelju mojemu po Isusu Kristu.
I onaj koji je od roda neobrezan i vrši zakon, osudit će tebe, koji si sa slovima i obrezanjem prestupnik zakona.

Trebalo bi da je jasno.
Taj baš porodični čovek, poštenje, pravednost, milosrdnost, ljubav, samo još bar malo nešto biti zainteresovan za neke božanske i duhovne stvari, iako, Božija milost i promisao su velike baš za svakog čoveka, ima tu raznih mogućnosti, čak i za tebe Obični. 😎

Pravoslavno predanje ne prihvata ovakav stav u toj formi. Ono ne uči da Bog automatski osuđuje one koji nikada nisu imali mogućnost da upoznaju Hrista, niti tvrdi da je večna kazna nužna posledica nekrivljenog neznanja. Istočni Oci naglašavaju da Bog sudi prema svetlosti koju je čovek primio, prema stanju srca i savesti, i da je njegov sud istovremeno i pravedan i čovekoljubiv. Zato se ova Avgustinova izjava može razumeti kao lično teološko mišljenje jednog zapadnog Oca (koji je po meni veoma diskutabilan), a ne kao opštecrkveno i obavezujuće učenje. Pravoslavlje ostavlja sud o onima koji nisu čuli Bogu, ne uvodeći pravne kategorije krivice tamo gde nije postojala svesna odluka protiv istine.

Pravoslavlje uči da je Hristos jedini Spasitelj, ali ne tvrdi da su svi koji nisu čuli za Njega automatski osuđeni. Spasenje je uvek kroz Hrista, ali Bog nije ograničen vidljivim granicama Crkve i ne sudi svima istom merom. Sveti Justin Mučenik jasno kaže: „Svi koji su živeli po Logos-u, hrišćani su, iako su smatrani bezbožnicima; među njima su bili Sokrat i Heraklit“ (Prva apologija, 46), čime pokazuje da Logos Hristov deluje i tamo gde ljudi nisu imali istorijsko poznanje o Njemu. Sveti Irinej Lionski uči: „Gospod neće suditi onima koji nisu primili znanje o Njemu na isti način kao onima koji su Ga primili“ (Protiv jeresi, IV, 28, 2), naglašavajući da Bog sudi prema primljenoj svetlosti. Sveti Grigorije Bogoslov kaže: „Bog ne zahteva nemoguće, on traži ono što je u našoj moći“ (Slovo 40, O krštenju), što znači da se čovek ne osuđuje zbog onoga što nikada nije mogao da zna ili primi. Sveti Jovan Zlatousti, tumačeći Rimljanima 2. glavu, piše: „Ako neko, i bez Zakona, živi po prirodnom zakonu, Bog mu neće suditi kao prestupniku Zakona“, čime potvrđuje da savest ima realnu težinu pred Bogom. Sveti Maksim Ispovednik dodaje: „Bog svima daje poznanje Sebe u meri u kojoj je ko sposoban da primi“ (Ambigua, 10), pa se i sud zasniva na toj meri. Zato pravoslavni odgovor na tvrdnju da „bez krštenja nema spasenja“ glasi da je krštenje norma i zapovest, ali da Bog ne osuđuje onoga kome krštenje nikada nije bilo dostupno, na tvrdnju „van Crkve nema spasenja“ odgovara se da je svako spasenje kroz Hrista, ali da Bog može delovati i van vidljivih granica Crkve; na tvrdnju da su oni koji nisu čuli za Hrista sigurno izgubljeni odgovara se rečima apostola Pavla da Bog sudi po savesti (Rim 2,14–16), što potvrđuju i Sveti Oci a na optužbu za univerzalizam odgovor je da pravoslavlje nikome ne garantuje spasenje, nego sud prepušta Bogu, koji je istovremeno savršeno pravedan i savršeno milostiv.

Andrija33, dobro nam došao