TomaD

Dobro je da je i ovo dete Božije počelo čitati svetog Jovana Zlatoustog.

"Otac" protestantizma, Martin Luter, je prema onima koji su bili protiv kršatavanje dece izraženo negativan i neprijateljski stav. Luter je one koji se zalažu za "drugo krštenje" (anabaptiste) smatrao teološki zabludelima. Za njega su oni bili Schwärmer („zanesenjaci“, „fanatici“) — ljudi koji se, po njegovom mišljenju, oslanjaju na lična otkrivenja i unutrašnji duh, a ne na Pismo pravilno tumačeno. Luter je branio krštenje dece kao čin Božje milosti, a ne ljudske odluke. Anabaptisti su tražili svesno, odraslo krštenje. Luter je to video kao: potkopavanje učenja o opravdanju verom, pretvaranje krštenja u „delo čoveka“.

Zašto za Boga deca imaju povlašteni položaj? „A ko sablazni jednoga od ovih malih koji veruju u Mene, bolje bi mu bilo da mu se o vrat objesi mlinski kamen…” Ovo pokazuje: - deca mogu da veruju - njihova vera je stvarna i zaštićena - Bog ih posebno brani Nisu „vera u nastajanju”, nego vera koja se računa pred Bogom.

Ateistima (bezbožnicima) molitve izgledaju kao .... "razgovor sa plafonom". Protestantima (onima koji se kratkotrajno Bogu mole) tudji vapaji Bogu izgledaju ... nepotrebno dugi ili _____________ (upisati po nahodjenju). Pravoslavnim vernicima su molitve od Boga date i Njemu ih vraćamo u intenzitetu (duhovnom, duševnom i telesnom) kako ko može i hoće. Jedan od otaca Crkve je živeo a i zapisao: da on " ... radije izgovara pet reči svojim umom ..." a tih pet reči mogu biti i "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me". Isti Hristov misionar i mučenik je posavetovao: "Molite se Bogu bez prestanka."

Hristos Isus zapoveda svetom Jovanu Krstitelju da Ga krsti, premda obojica znaju da Sinu Božijem nije potrebno krštenje za oproštenje grehova - pošto Bezgrešni greha nema. Kud i kamo više deci spiranje grešnosti ( = krštenje) treba.

Sveti Mateja piše šta je video i čuo: "A prvosveštenici i književnici videvši čuda koja učini i decu kako viču u hramu: "Osana sinu Davidovu", rasrdiše se, i rekoše Mu: "Čuješ li šta ovi govore?" A Isus im reče: "Da; zar nikada niste čitali: "Iz usta dece i odojčadi spremio si sebi hvalu"?" Bebino gugutanje mi čujemo na jedan način, ali Bog to čuje kao proslavljanje Njega. Mislim da Bog bolje čuje od mene, i molim Mu se da mi milostivo podari to, Njegovo čulo "sluha" (koje dolazi od Svetoga Duha)!

U Svetom Pismu Novog Zaveta postoji više vrlo jasnih mesta gde se vidi da deca (παιδία, νήπια) imaju poseban, povlašten i teološki značajan status. Ne radi se samo o emocionalnoj naklonosti prema deci, nego o eshatološkoj i soteriološkoj poruci. 1. Deca kao prirodni pripadnici Carstva Božijeg Po Mateju 19,14 (par. Marko 10,14; Luka 18,16) „Pustite decu i ne branite im da dolaze k meni, jer takvih je Carstvo nebesko.” Ovo je najvažniji tekst. Gospod Isus ne kaže: „biće njihovo” „postaće njihovo” „ako se promene” nego: „takvih JE Carstvo”. = Deca nisu samo simbol, nego stvarni nosioci Carstva. 2. Gospod Isus se poistovećuje sa decom Po Mateji 18,5 (par. Marko 9,37; Luka 9,48) „I koji primi jedno ovakvo dete u Moje Ime, Mene prima.” Ovo je novo otkrivenje: - odnos prema detetu = odnos prema Hristu - dete postaje mesto Hristovog prisustva - U antičkom svetu (gde dete nema pravni status!) ovo je revolucionarno. 3. Upozorenje protiv sablažnjavanja dece Po Mateji 18,6 (par. Marko 9,42; Luka 17,2) „A ko sablazni jednoga od ovih malih koji veruju u Mene, bolje bi mu bilo da mu se o vrat objesi mlinski kamen…” Ovo pokazuje: - deca mogu da veruju - njihova vera je stvarna i zaštićena - Bog ih posebno brani Nisu „vera u nastajanju”, nego vera koja se računa pred Bogom. 4. Deca kao merilo za ulazak u Carstvo Po Mateji 18,3 „Ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko.” Ovde se ne kaže: „deca treba da postanu kao odrasli” nego obrnuto: odrasli treba da postanu kao deca To znači: Poniznost, poverenje, otvorenost za dar 5. Bog se otkriva deci (a ne „mudrima”) Po Mateji 11,25 (par. Luka 10,21) „Skrivao si ovo od mudrih i razumnih, a otkrio si malima.” Reč „mali” (νήπιοι) bukvalno znači: oni koji još „ne govore”, deca Poruka: Deca nisu epistemološki hendikepirana pred Bogom, nego povlašćena. 6. Deca u hramu – i Bog to prihvata Po Matej 21,15–16 Deca u hramu viču: „Osana Sinu Davidovu!” A Gospod Isus odgovara: „Zar niste nikada čitali: Iz usta dece i odojčadi učinio si sebi hvalu?” Ovo je citat Psalma 8, ali sada: - primenjen direktno na Hrista - deca postaju autentični bogoslovci 7. Deca su „sveta” u zajednici Crkve 1. Korinćanima 7,14 „Inače bi vaša deca bila nečista, a sada su sveta.” Ovde apostol Pavle: - ne govori metaforički - ne govori o budućnosti - nego o stvarnom statusu dece u Crkvi To je ključni tekst za kasniju teologiju krštenja dece. 8. Gospod Isus prima decu polaganjem ruku i blagoslovom Po Marko 10,16 „I grleći ih, polagao je ruke na njih i blagosiljao ih.” Blagoslov: - nije pedagogija - nije sentimentalnost - nego prenos Božije blagodati Zaključak (u jednoj misli) U Novom Zavetu deca: - pripadaju Carstvu Božijem - mogu da veruju - primaju otkrivenje - nose svetost - i stoje pod posebnom Božijom zaštitom Zato u patristici krštenje dece nije strano Evanđelju, nego prirodan nastavak Hristovog odnosa prema njima.

U katehetskim homilijama o krštenju (Cathesese ad illuminandos) Zlatousti nabraja plodove krštenja, i to bez ikakvog ograničenja na uzrast: I zatim dodaje presudnu rečenicu:

Evo tačnih citata iz 251. god. Poslanice 64 svetog Kiprijana Kartaginskog (Epistulijima LXIV, Ad Fidum), sa originalom na latinskom i vernim prevodom na srpski. Odluka sabora: krštenje se ne sme uskraćivati ni novorođenčadi Latinski original: “In concilio autem nostro, frater carissime, universi iudicavimus nulli hominum nato misericordiam Dei et gratiam denegandam.” Srpski prevod: „A na našem saboru, predragi brate, svi smo jednoglasno presudili da se ni jednom čoveku po rođenju ne sme uskratiti milost i blagodat Božija.” Latinski original: “Nam cum peccatum ex Adam trahatur, etiam recens natus contagium mortis antiquae primo nativitatis ortu contrahit.” Srpski prevod: „Jer pošto se greh prenosi od Adama, i tek rođeno dete samim činom rođenja prima zarazu drevne smrti.” (Ovo je jedan od najranijih jasnih patrističkih iskaza o istočnom grehu u vezi s krštenjem dece.)

Origen je najvažniji rani svedok kada je reč o tvrdnji da krštenje dece nije kasnija novotarija, nego apostolsko predanje. Gde tačno Origen to piše? 1. Komentar na Poslanicu Rimljanima (Commentarii in Epistolam ad Romanos, V, 9) — napisano oko 244–246. godine Najpoznatiji i najcitiraniji pasus: „Crkva je od apostola primila predanje da se krštavaju i mala deca.“ (Ecclesia ab apostolis traditionem accepit etiam parvulos baptizandi.) Kontekst: Origen ovde tumači Rim 5,12 (Adamov greh) i pita: Zašto se krštavaju i oni koji nemaju ličnih grehova? Njegov odgovor: zato što svi ljudi nose „mrlju rođenja“ (macula nativitatis) i zato je krštenje potrebno svima, uključujući decu " Ključno: On ne dokazuje krštenje dece samo teoretski, iz Pisma, nego se poziva na predanje apostola — što znači da je praksa za njega već neupitna činjenica. 2. Homilije na Levitski zakonik (Homiliae in Leviticum, hom. 8, 3) — oko 248–250. godine. Ovde Origen opet govori o istoj temi: „Pošto u svima postoji urođena nečistota, zato se i mala deca krštavaju radi oproštenja grehova.“ I odmah dodaje suštinu: ako deca nemaju lične grehe krštenje bi bilo besmisleno, da ne postoji greh koji se čisti. Ovo pokazuje da Origen ne govori teorijski, već objašnjava već postojeću liturgijsku praksu. 3. Homilije na Jevanđelje po Luki (Homiliae in Lucam, hom. 14) Ovde Origen govori o Isusovom krštenju i prelazi na praksu Crkve: „Mala deca se krštavaju za oproštenje grehova. ... Pošto niko nije čist od nečistote… zato se i deca krštavaju.“ Često protestantsko osporavanje (i zašto ne stoji). Ponekad se kaže: „To je samo Origenovo mišljenje.“ Problem: Origen ne kaže: „ja mislim“ nego: „Crkva je primila od apostola“ i to više puta, u različitim delima, bez polemike Da je praksa nova ili sporna: Origen bi morao da je brani ali on je uzima kao dato stanje Zaključak Origen († 254): je najraniji autor koji izričito kaže: krštenje dece potiče od apostola, piše to pre Avgustina i pre bilo kakvih velikih sabora.

Gospod nam je lepo objavio unapred: "Kakvim sudom sudite - sudiće vam se, i kakvom merom merite - odmeriće vam se." Kod nas postoji uzrečica: "Mogu da prosudjujem (o nečijim delima) - ne smem da mu/joj sudim." Kada ovo spojimo sa "Milost slavi pobedu nad sudom", onda dobijemo (barem ja dobijem ;) ) da treba u svom srcu i mislima da opravdavam tudje greške i nalazim "olakšavajuće" razloge za tudje grehe. Sve je to već zapisano u Svetom Pismu, samo ga treba molitveno čitati.

Sabor u Kartagini oko 251. godine je ključan tekst za razumevanje ranog stava Crkve o krštenju dece. Istorijski kontekst Vreme: oko 251–252. godine Mesto: Kartagina (Severna Afrika) Predsedava: sv. Kiprijan Kartaginski Učesnici: 66 episkopa Povod: pitanje koje je postavio episkop Fidus Fidus pita: "Da li dete treba krstiti tek osmog dana po rođenju, po analogiji sa starozavetnim obrezanjem, ili ranije?" (NIKO ne dovodi u pitanje da li dete uopšte sme da se krsti. Rasprava je isključivo o vremenu krštenja.) Argumenti sabora (pismo 64. svetog Kiprijana): - Krštenje nije vezano za 8. dan Sabor kaže: Krštenje nije isto što i obrezanje Novi zavet prevazilazi starozavetni simbol Ne postoji razlog da se blagodat ograniči na određeni dan "Ne treba sprečavati Božiju blagodat ni kod jednog čoveka." Episkopi naglašavaju: Krštenje se ne daje zato što je neko „zreo“ Već zato što je svima potreban lek spasenja „Božja milost i dar ne smeju se nikome uskratiti.“ Jednoglasno mišljenje 66 episkopa:

Irinej Lionski – Protiv jeresi (oko 180) Adversus Haereses II, 22, 4: „Jer je On došao da spase sve kroz sebe — dojenčad, malu decu, mlade, zrele i stare, one koji se ponovo rađaju Bogu.“ Izraz „ponovo rađaju“ (renascuntur in Deum) u Irinejevom jeziku označava krštenje. Irinej govori kao da je samorazumljivo da i dojenčad prolazi kroz to „novo rođenje“.

Tertulijan oko 200–206. godine, u delu De Baptismo (O krštenju), glava 18 Tertulijan ne poriče validnost krštenja dece, ali savetuје da se ono odloži, naročito za: · malu decu · neudate · mlade osobe Njegova reakcija potvrdjuje praksu Crkve da svetom tajnom krštenja obuhvata osobe tako da uzrast nema dominatan uticaj.

Sveti apostol Pavle piše: "Muž koji ne veruje, naime, posvećen je vernom ženom, i žena koja ne veruje posvećena je bratom; vaša deca bi inače bila nečista, a sad su sveta." Da li su ova deca bila krštena a potom i sveta? Ili su bila "samo" sveta, mada nekrštena? Ili su zbog vere (barem jednog roditelja) bila sveta - tako i toliko da im nije bilo potrebno i krštenje? Podsetnik: "Svi koji ste u Hrista kršteni - u Hrista ste se obukli."