Dan Reformacije 31. Oktobar

Posted October 31, 2024Oct 31

Spirit Junkie

DAN REFORMACIJE 31. OKTOBAR

Umesto praznika "Noć veštica" trebalo bi se podsetiti na jedan mnogo uzvišenijii istorijski događaj koji se desio 31. oktobra 1517. godine i koji je značio prekretnicu i izlazak civilizacije Zapada iz hiljadugodišnje tame srednjeg veka, pa se danas slavi istog datuma kao Dan reformacije. Kakav je bio položaj ljudske ličnosti u vremenu pre reformacije možda najjednostavnije otkriva Erih From kada opisuje kao odliku srednjeg veka "opšti nedostatak lične slobode... eksploataciju masa od nekolicine ljudi, skučenost zbog koje su seljaci iz bliske okoline — a da i ne govorimo o ljudima iz drugih zemalja — bili za gradskog stanovnika opasni i sumnjivi tuđinci, ... sujevernost i neznanje tog doba. Ono što razlikuje srednjovekovno društvo od modernog jeste nedostatak slobode pojedinca. Svako je u ranijem razdoblju bio prikovan za svoju ulogu u društvenom poretku. Čovek je imao malo izgleda da, u društvenom pogledu, prelazi iz jedne klase u drugu; teško da je bio u stanju da, čak i u geografskom pogledu, prelazi iz jednog grada u drugi ili iz jedne zemlje u drugu. On je gotovo uvek morao da ostane tamo gde je rođen. Često nije bio slobodan čak ni da se odeva po volji niti da jede šta je hteo." (Erih From, Bekstvo od slobode, III/1)

Na koji način je otpala crkva odgovorna za hiljadugodišnje zatupljivanje naroda i njeno zadržavanje u tami srednjeg veka?

Zato što je promovisala četiri zablude koje uništavaju zdrav razum i ličnost svakog čoveka koji na njih nasedne, a to su:

1) Loši pokretački motivi: Zastrašivanjem, laskanjem sujeti i pobuđivanjem sentimenta, vernik se navodi da dobra dela, umesto iz ljubavi, čini iz fanatičnih motiva: krivice, gordosti i sebičnog sentimenta. Sama krivica rezultuje da vernik svoje slabosti samo sputa u ispoljavanju, a onda mrzi one koji to ne rade, jer im podsvesno zavidi, jer bi i sam voleo da živi grešno, a ne sme iz straha od kazne.

2) Formalna pravila: Kaje se za loš čin i loša osećanja, a ne i za loše motive srca; pa će se pokajati što je rekao ružnu reč prijatelju, ali ne i zato što je takav u duši. On se kaje što je bio loš licemer, a loših pokretačkih motiva nije ni svestan jer ne razume smisao i duh Božjeg zakona. Čim popuste osećanja tuge, krivice i sramote na kojima temelji svoje lažno pokajanje, ponovo će da ispolji dotle potisnut greh.

3) Zavaravanje savesti: Kroz psihološki efekat dobrih dela, rituala (ispovesti, magijskog poimanja pričesti... ) i osećanja (idolopoklonstvo) vernik umiruje nečistu savest i greši slobodnije od osude savesti nego ateista. Da se zaista kaje za svoje grehe, imao bi čistu savest od samog Boga, i bez svojih rituala.

4) Odricanje od razuma: Da ne bi postao svestan prethodne tri zablude, oslanja se na duhovne autoritete koji misle umesto njega samog ili na svoja osećanja, ili na slepa pravila ponašanja, umesto da razumno preispituje svoje pokretačke motive i smisao svoga verovanja.

To su zablude otpale hrišćanske crkve zbog kojih je zapadna civilizacija hiljadu godina čamila u tami srednjeg veka. I hiljadu godina su verni i pošteni ljudi od otpale crkve bili progonjeni sve do same smrti u svojoj nameri da pomenute zablude raskrinkaju. A sada, pošto je hiljadu godina bilo dovoljno da se pokaže šta otpala crkva može da pruži, došlo je vreme da istina konačno trijumfuje.

Toga dana, 31. oktobra 1517. godine, bio je crkveni praznik Svih Svetih. A pre toga praznika, jedna plemenita ličnost i iskreni katolik, izborni saksonski knez Frederik Mudri (1463–1525) na kolenima se molio da Bog tog dana obilno blagoslovi sve koji dođu na obeležavanje tog praznika u njegovu lokalnu crkvu u Vitenbergu u Nemačkoj.

"Jedno veče, povukavši se na počinak, legao je razmišljajući kako da organizuje praznik, i moljaše se Bogu za duše u čistilištu i božansko vođstvo za sebe, svoje savetnike i svoje ljude. Tako razmišljajući, zaspao je, i usnio da mu je poslan monah, pravi sin apostola Pavla, koga su ga pratili svi sveti radi svedočenja da je on božanski određen. U tom snu, tražili su od izbornog kneza da monahu dozvoli da napiše nešto na vratima crkve u Vitenbergu. Monah je počeo da piše, a slova su bila tako velika i sjajna da su se mogla čitati na velikoj udaljenosti; a pero koje je koristio za pisanje je bilo toliko dugačko da je krajem sezalo čak do Rima, i golicalo uši lava koji je tu čučao i to je zatreslo trostruku krunu na papinoj glavi. Svi kardinali i knezovi su potrčali da podrže papu čija kruna je tada bila uzdrmana; i, pošto se i sam sanjar pridružio nastojanju da podrži papinu krunu, probudio se u velikoj uzbuni i ljut na monaha koji je tako nespretno koristio svoje pero.

Uskoro je ponovo zaspao, a njegov čudan san se nastavio; uznemireni lav je počeo da riče, a Rim i sve okolne države potrčaše da istraže slučaj; papa je zahtevao da se monah obuzda, a to je zahtevao posebno od izbornog kneza, pošto je monah pripadao njegovom vlastelinstvu. Izborni knez se još jednom probudi iz sna, zamoli Boga da sačuva svetog oca, papu, i ponovo zaspa. Njegov čudan san se nastavio i dalje, i video je sve knezove carstva kako se gomilaju u Rimu, i svi pokušavaju da slome tajanstveno pero. Međutim, što su se više trudili da to pero slome, ono je postajalo sve čvršće; a kada su pitali monaha gde je našao to pero i zašto je tako jako, on je odgovorio da ga je dobio od jednog od svojih starih učitelja; da je pripadala češkom gusanu (Janu Husu, koji je proklamovao istinu vek pre Lutera i čije prezime na češkom jeziku znači 'gusan') sto godina starog; i da je bila jako jer nijedan čovek nije mogao da ga slomi. Iznenada je sanjar čuo uzvik, i gle, iz pisaljke od pera izašlo je mnogo drugih pisaljki! Ovaj proročki san je ukazivao na ispunjenje proročkih reči koje je jedan vek ranije, Jan Hus, goreći na lomači, pred svoju smrt izjavio: "Danas ćete spaliti jedni bednu češku gusku, ali za sto godina pojaviće se labud kojeg nećete moći spaliti."

October 31, 2024Oct 31

Autor
Spirit Junkie

Toga dana, koji se obeležava kao Dan reformacije, je Martin Luter, zakucao je svojih čuvenih 95 teza na vrata svoje crkve u Vitenbergu. Sadržaj 95 teza predstavlja kritiku raznih zabluda i praznoverja toga vremena, kojima je crkva manipulisala narodom. Kako katolička crkva nije bila u stanju da argumentima zdravog razuma ospori Luterove kritike, ona se obratila za pomoć političkoj moći i odlučila da carskim dekretom ograniči slobodu protestanata da otvoreno žigošu njene zablude. No, protiv tog dekreta se pred državnim saborom usprotivila grupa nemačkih knezova i predstavnika 14 gradova. Njihov protest je bio utemeljen na biblijskom načelu: "Većma se treba Bogu pokoravati negoli ljudima." (Dela 5,29). Po samom protestu reformatori vere su dobili naziv protestanti.

Šta je bila suština njihove kritike katoličanstva?

Protestanti su zastupali da, kao što je jevrejska crkva doživela otpad kada su na Mojsijevu stolicu seli književnici i fariseji, da je isto tako i rana hrišćanska crkva doživela otpad koji je kulminirao kada je na njen presto seo bezakonik (papa) koga su prorekli novozavetni apostoli: "Da vas niko ne prevari nikakvim načinom; jer neće doći (Hristos) dok ne dođe najpre otpad, i ne pokaže se čovek bezakonja, sin pogibli, koji se protivi i podiže više svega što se zove Bog ili se poštuje, tako da će on sesti u crkvi Božjoj kao Bog pokazujući sebe da je Bog." (2. Solunjanima 2,3-4) "Jer ja ovo znam da će po odlasku mome ući među vas teški vuci koji neće štedeti stada; I između vas samih postaće ljudi koji će govoriti izvrnutu nauku da odvraćaju učenike za sobom." (Dela 20,29-31)

Ljubomir Nenadović otkriva da su reformatori bili odgovor na otpad hrišćanske crkve od Jevanđelja:

"Cvingli u Cirihu, Heler i Manuel u Bernu, Faler i Kalvin u Ženevi, i mnogi drugi zauzmu se da dovedu svoju crkvu na pravije jevanđelske istine, koje su, kroz tolike godine, mnogim dodacima zavijene ili izopačene bile." (Ljubomir Nenadović, Celokupna dela)

Istine koje su reformatori propovedali bile su odgovor na pomenute katoličke zablude.

1) Svetim pismom su ukoravali loše pokretačke motive kojima je crkva manipulisala masom:

“Strah kojim me se boje zapovest je ljudska kojoj su naučeni.” “U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer je u strahu mučenje, a ko se boji nije se usavršio u ljubavi.” (Isaija 29,13; 1.Jov. 4,18) “I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne pomaže.” (1.Korinćanima 13,3)

2) Svetim pismom su ukoravali površne moralne zahteve i propovedali reformu unutrašnjih motiva srca:

"Dobro ukidate zapovest Božju da svoj običaj sačuvate." (Marko 7,9) “Teško vama književnici i fariseji, licemeri što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeža i nepravde.” (Matej 23,25) “Još reče: Šta izlazi iz čoveka ono pogani čoveka; Jer iznutra, iz srca ljudskog, izlaze misli zle, preljube, kurvarstva, ubistva, krađe, lakomstva, pakosti, zloće, lukavstvo, sramote, zlo oko, huljenje na Boga, ponos, bezumlje. Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane čoveka.” (Marko 7,20-23)

"Zato obrežite srce svoje." (5.Mojsijeva 10,16) “Ja ću vas očistiti od svih nečistota vaših i od svih gadnih bogova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tela vašega, i daću vam srce mesno. I duh svoj metnuću u vas, i učiniću da hodite po mojim uredbama i zakone moje da držite i izvršujete.” (Jezekilj 36,25-27)

3) Svetim pismom su ukoravali psihološku satisfakciju nečiste savesti koju vernici postižu kroz rituale, dobra dela i idolopoklonstvo, i naveli su ljude da spasenje potraže u Bogu:

"A kad se molite, ne govorite mnogo ko neznabošci; jer oni misle da će za mnoge reči svoje biti uslišeni." (Matej 6,7) “Jer ste vi milošću spaseni, po veri. I to ne dolazi od vas. Dar je to Božji, i ne po delima da se niko ne bi pohvalio.” (Efescima 2,8-9)

Osoba koja se zaista kaje i odbacuje svoje grehe, ima mir od samog Boga, i nema potrebe za dodatnim tehnikama umirivanja savesti, niti ima potrebu da osećanjima, čudima i kakvim drugim znacima sebe uverava da je sa Bogom.

October 31, 2024Oct 31

Autor
Spirit Junkie

4) Svetim pismom su ukoravali oslanjanje na druge ljude i na sopstvena osećanja, umesto na razum:

“A vi se ne zovite ravi; jer je u vas jedan ravi Hristos, a vi ste svi braća. I ocem ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan otac koji je na nebesima. Niti se zovite učitelji; jer je u vas jedan učitelj Hristos. A najveći između vas da vam bude sluga...” “Da je proklet čovek koji se uzda u čoveka.” “Kupljeni ste skupo, ne budite robovi ljudima.” (Matej 23,8-11; Priče 17,5; 1. Korinćanima 7,23) “Lud veruje svašta, a pametan pazi na svoje korake.” “Razum će te čuvati izbavljajući te od zla puta” (Priče 14,15; 2,11-1) “Srce je prevarno više svega i opako: ko će ga poznati?” “Ko se uzda u svoje srce, bezuman je; a ko hodi mudro, izbaviće se.” “Bezumniku nije mio razum nego da se javlja srce njegovo.” (Jeremija 17,9; Priče 28,26; 18,2)

Protestanti nisu ni slutili kakve će civilizacijske blagoslove doneti reforma mentaliteta naroda koju su svojim učenjem proizveli. Iz reformisanih ljudskih srca izašli su blagoslovi demokratije, slobode misli i govora, moralnog življenja, poštovanja ljudske ličnosti, odsustva autoritarnosti i kulta ličnosti, visoke svesti o sopstvenoj odgovornosti, potpunog međusobnog poverenja, najvišeg stepena sazrevanja ličnosti, najmanjeg nivoa kriminala, prestanka praznoverja i sujeverja, visoke produktivnosti rada, uspešnog bračnog odnosa i blagoslovi zrele reakcije na stres.

Ovo otkrivaju istorijski izvori iz vremena reformacije (od 16. do 19. veka):

"Mir se nastanio u našem gradu... nema više svađa, zavisti, licemerstva i nesloge. Odakle može doći takav sklad, ako ne od Gospoda i od naše doktrine koja nas ispunjava rodovima mira i pobožnosti?” (James A. Wylie, The History of Protestantism, Published by Hartland Publications, 2003, p. 496)

“Proklinjanje i psovanje, blud, svetogrđe, preljuba i poročan život, koji preovlađuje u mnogim mestima u kojima sam živeo, ovde su nepoznati. Nema podvodača i bludnica. Ljudi ne znaju šta je rumenilo i svi se odevaju na doličan način. Igre na sreću nisu uobičajene. Velikodušnost je tako velika da siromasi ne moraju da prose. Ljudi bratski opominju jedan drugoga, kako Hristos propisuje. Sudske parnice su proterane iz grada, i tu nema ni podmićivanja, ubistava ili stranačkog duha, već vlada mir i milosrđe. S druge strane ... crkve su sasvim oslobođene od svake idolatrije.” (Philip Schaff, History of the Christian Church, p. 645)

Govoreći o drevnim Vikinzima, poznatima po ratničkom duhu, izvori iz XVIII veka su objašnjavali uzroke reforme njihovog mentaliteta:

"Kako je došlo do toga da oni postanu tako poslušni i pokorni da se potčine veštini poljoprivrede? Da li se narod, naviknut na oružje i lenstvovanje, lako predaje napornom radu i veštini mira? Ako možemo da odgovorimo na ovo pitanje pravilno, mi ćemo shvatiti čemu treba pripisati srećnu transformaciju severa. ... Ja sam ipak pokazao da se Jevanđelje tri veka propoveda u Skandinaviji. Ovome bez sumnje, kao glavnom uzroku, mi treba da pripišemo srećnu promenu manira u ovim varvarskim područjima. Neka niko ne očekuje sveopštu civilizovanost na planeti bilo kojim drugim sredstvima. Mi uživamo u ovome danu, prednosti društva nastalog u Evropi iz propovedanja Jevanđelja, dok nezahvalno umanjujemo napore onih hrišćanskih misionara koji su nam u ime Boga ove prednosti doneli. ... Trajna promena njihovih manira implicira, da je njihova zemlja morala biti blagoslovena sa jednim od onih blagodatnih izlivanja Svetoga Duha, čije se posledice obično osećaju vekovima posle." (The Works of the Late Rev. Joseph Milner (1744–1797) in Eight Volumes, vol. III, p. 298, 1810)