Jump to content

Sveti Franjo Borgia


Recommended Posts

Sveti Franjo Borgia – suprug koji je postao redovnik

Franji je 27. ožujka 1546. umrla žena Eleonora. Nakon toga događaja on je pod vodstvom isusovca oca Andrije d’Ovieda obavio duhovne vježbe po metodi sv. Ignacija Loyole. Plod je tih duhovnih vježbi bio da je 2. lipnja 1546. položio zavjete čistoće, poslušnosti te zavjet da će stupiti u Družbu Isusovu.

Sveti Franjo Borgia ugledao je svjetlo španjolskoga plavetnog neba 28. listopada 1510., na blagdan svetih apostola Šimuna i Jude Tadeja, u Gandiji, kao prvorođenac Juana de Borgie, trećeg gandijskog vojvode, i žene mu Ivane Aragonske. Po očevoj je lozi bio praunuk pape Aleksandra VI., a po majčinoj aragonskog i kastilskog tzv. katoličkog kralja Ferdinanda. U desetoj godini života ostade siroče bez majke i bi poslan u Zaragozu, gdje mu ujak Ivan Aragonski bijaše nadbiskup. Ondje započe njegov prvi odgoj u čitanju i pisanju, u glazbi – za koju bijaše naročito nadaren, a i u umijeću rukovanja oružjem, što su tada plemićki sinovi morali naučiti.

Nakon toga je kao paž pošao na španjolski dvor u Tordesillas. Bio je paž done Katarine, sestre Karla V., čineći joj društvo u osami s njezinom majkom, kraljicom Ivanom “ludom”. Kad se Katarina god. 1525. udala za portugalskoga kralja Ivana III., Franjo se vratio u Zaragozu te ondje pod vodstvom Gašpara de Laxa studirao filozofiju. Na zahtjev samoga Karla V. vratio se g. 1528. na kraljevski dvor te godinu dana kasnije oženio Eleonoru de Castro, Portugalku, inače počasnu damu carice Izabele, Karlove žene. Karlo V. je veoma zavolio Franju i obasuo ga raznim milostima, odlikovanjima i počastima. Franjin je brak s Eleonorom bio sretan i plodan. Rodit će se iz njega osmero djece.

Franjina je obitelj ostala na carskome dvoru sve do nenadane smrti znane ljepotice, carice Izabele, 1. svibnja 1539. Ta je smrt učinila na njega silan dojam. Franjo je kao vrhovni carski nadkonjušar bio zadužen da takoreći preko cijele Španjolske prati caričin lijes sve do Granade, gdje je imala biti sahranjena. Kod sahrane 17. svibnja on je morao potvrditi istovjetnost pokojničina tijela. Učinivši to, doživio je silan preokret u svome životu. Upoznao je živo svu prolaznost i nestalnost zemaljskih stvari. I odatle vuče korijen njegova odluka da se posveti jednom savršenijem životu. To ipak nije bila još neposredna odluka da će se posve odreći svijeta. Prvi Franjini životopisci njegov su doživljaj u Granadi ovako saželi: “Neću više nikada služiti gospodaru koji bi mogao umrijeti.” Sam Franjo će kasnije u svom dnevniku, na obljetnicu caričine smrti god. 1566., ovo zabilježiti: “Utjeha u mislima na caricu, u radosti nad onim što je Gospodin smrću učinio nad njom i nada mnom.”

Nakon caričine smrti Franjo je bio imenovan potkraljem Katalonije te je 23. kolovoza ušao u Barcelonu. U toj će službi ostati od 1539. do 1543. te pokazati izvanredne sposobnosti za upravu i vođenje poslova. Istaknuo se naročito u smirivanju duhova i u borbi protiv razbojnika i pljačkaša. Nalazeći se na tako visokom državničkom položaju, provodio je ipak veoma intenzivan duhovni život, provodeći sate i sate u molitvi te primajući često sakramente ispovijedi i pričesti. Osjećao je silnu sklonost da što dublje upozna samoga sebe, ispitivao je neprestano stanje svoje duše, a kasnije će i pisati o raznim metodama kako se dolazi do spoznaje samoga sebe.

U to se vrijeme mnogo družio i savjetovao s franjevačkim bratom Juanom de Tejedom, koga je s dopuštenjem njegovih poglavara poveo sa sobom u Gandiju. U Barceloni se upoznao i s velikim franjevačkim svecem te revniteljem redovničke obnove Petrom Alkantarskim. U istome gradu došao je god. 1541. u prvi dodir s Družbom Isusovom, susrevši se s blaženim Petrom Fabrom, koji je bio na prolazu kroz Kataloniju.

Kad je Franji 17. prosinca 1542. umro i otac, postade on nasljednikom Gandijske vojvodine. Godinu dana kasnije Karlo V. imenovao ga je majordomom vojvotkinje Marije, kćeri portugalskoga kralja, koja se imala udati za španjolskoga prijestolonasljednika Filipa.

Franji je 27. ožujka 1546. umrla žena Eleonora. Nakon toga događaja on je pod vodstvom isusovca oca Andrije d’Ovieda obavio duhovne vježbe po metodi sv. Ignacija Loyole. Plod je tih duhovnih vježbi bio da je 2. lipnja 1546. položio zavjete čistoće, poslušnosti te zavjet da će stupiti u Družbu Isusovu. U svojoj je Gandiji osnovao isusovački kolegij. Bio je to prvi kolegij u Europi; Papa ga je bulom od 4. studenoga 1547. uzdigao na rang sveučilišta. Franjo će na njemu završiti studij teologije te 20. kolovoza 1550. zadobiti doktorat iz nje. U međuvremenu je 1. veljače 1548. potajno položio svečanu isusovačku profesiju uz dispenzu da i dalje, noseći svjetovno odijelo, može nastaviti s upravljanjem svojih dobara.

Svojim je ugledom postigao da je papa Pavao III. 31. srpnja 1548. potvrdio knjižicu Duhovnih vježbi sv. Ignacija, što je za mladu Družbu Isusovu bio događaj velike važnosti. U breveu potvrde Duhovnih vježbi Pavao III. Franju Borgiju naziva “ljubljenim sinom, plemenitim mužem, vojvodom Gandije”.

Sveti Franjo je napokon uspio srediti sve svoje poslove pa je 26. kolovoza 1550. napisao i oporuku. Pet dana nakon toga otputovao je u Rim kao hodočasnik da zadobije oprost Svete godine i sa sv. Ignacijem uredi sve što je potrebno za službeni ulazak u Družbu Isusovu. U Rimu je ostao nekoliko mjeseci, a onda se početkom god. 1551. opet uputio u Španjolsku. Došavši u baskijsku pokrajinu, odrekao se svih vojvodskih prava te od Karla V. dobio dopuštenje da smije obući redovničko odijelo. U Ognati je 26. svibnja 1551. zaređen za svećenika, a prvu je misu služio tek 1. kolovoza u kući Loyola.

Nakon toga je kroz tri godine od svećeničkih poslova obavljao ponajviše propovjedničku službu te pisao rasprave o raznim problemima duhovnoga života. Karlo V. ga je Papi predložio za kardinalat, no Franjo je to odbio položivši 22. kolovoza 1554. u Simancasu jednostavne zavjete što ih uz svečane polažu profesi Družbe Isusove, od kojih je jedan da neće primati crkvene časti ni dostojanstva, osim ako im to zapovjedi onaj koji to može zapovjediti pod grijehom, a to je jedino papa. Sv. Ignacije ga je međutim imenovao generalnim povjerenikom Družbe za Španjolsku i Portugal. Jedna mu je od glavnih dužnosti u toj službi bila podizanje novih kolegija. On ju je odlično izvršio jer je podigao dvadesetak kolegija, a god. 1554. osnovao je u Simancasu prvi Družbin novicijat.

Car Karlo V. – neki misle potaknut primjerom sv. Franje Borgije – odrekao se god. 1555. prijestolja i povukao u Yuste. Ondje je triput dozvao k sebi sveca da ga u nekim stvarima pita za savjet jer je mnogo držao do njegova suda. I u času smrti želio ga je imati uza se, a imenovao ga je skupa sa svojim sinom Filipom II. izvršiteljem svoje oporuke. I novi je vladar prema ocu Franji Borgiji, isto tako kao i njegova sestra Ivana, pokazivao veliko povjerenje. Zbog toga su mu neki bili zavidni, što ga je nemalo boljelo, jer on sam nije išao ni za kakvom taštom slavom ni afirmacijom.

Tada ga je zadesila još jedna veoma neugodna afera. Netko se usudio pod njegovim imenom izdati knjigu koju je generalni inkvizitor Španjolske Fernando de Valdés stavio na popis zabranjenih knjiga. On, umjesto da se brani, skloni se u Portugal. Kasnije bi dokazana njegova nedužnost, no prije toga i on i Družba pretrpješe mnogo na ugledu.

Nakon te neugodne afere papa Pio IV. pozvao je Borgiju u Rim i on se dade na put te stiže u Vječni Grad 7. rujna 1561. Kad je pak koncem god. 1562. došlo do ponovnoga otvaranja Tridentskog sabora, te na Sabor moradoše poći kao teolozi general Družbe otac Lainez i njegov zamjenik otac Salmerón, službu generalnog vikara Družbe preuze Borgia. Vrativši se 12. siječnja 1564. s Koncila, Lainez imenuje Borgiju asistentom za Španjolsku i Portugal. Kad je pak Lainez 19. siječnja 1565. preminuo, Borgia opet bude imenovan vikarom. Glavna mu je briga bila tada pripremiti II. generalnu kongregaciju za izbor novoga generala. Kongregacija je u srpnju 1565. izabrala njega za trećega generala Družbe. On je u znak poniznosti prisutnim izbornicima odmah poljubio noge.

Generalat sv. Franje Borgije poklapao se gotovo posve s pontifikatom sv. Pija V. Taj ga je papa veoma cijenio, ali je ipak Družbi zapovjedio dvije teške zapovijedi: zajedničko moljenje časoslova u koru te polaganje svečane profesije prije svećeničkog ređenja, što je bilo protiv Družbina Instituta. General i Družba poslušaše Papinu zapovijed koju će kasnije dokinuti papa Grgur XIII.

Sv. Franjo Borgia kao general reda bdio je marno nad duhom Družbe. O tom je problemu upravio Družbi veoma značajnu poslanicu O sredstvima da se očuva Družbin duh. Veoma se brinuo za odgoj novaka te odredio da svaka provincija ima svoj novicijat. Pobrinuo se i za dva izdanja Pravila Družbe Isusove i jedno izdanje Konstitucija. Posluživši se ovlastima što mu ih je dala Generalna kongregacija, naložio je svima isusovcima jedan sat jutarnje meditacije. Njegova se zalaganja usredotočiše i na jedan veliki pothvat: na gradnju crkve Al Gesù u Rimu, koju je financirao kardinal Aleksandar Farnese, nećak Pavla III.

Glavne značajke Franjine duhovnosti bijahu poniznost i pokora. Uvijek se smatrao najvećim grješnikom, pa se čak i potpisivao sa “Franjo grješnik”. Mnogo je molio, bio iskreno pobožan prema Isusu u Euharistiji i prema Gospi. Revnovao je i za misije pa je tako on osnovao prve Družbine misije u Americi. Po nalogu sv. Pija V. pratio je god. 1571. na put u Španjolsku i Portugal kardinala Michela Bonellija koji je imao zadatak da kršćanske države sjedini u savez protiv Turaka. Pošao je na taj put iz poslušnosti i prilično narušena zdravlja. Vratio se teško bolestan, posjetivši prije dolaska u Rim loretsko svetište Majke Božje. Stigavši u Rim, živio je još samo tri dana. Umro je u istoj sobici gdje i sv. Ignacije, a bilo je to u noći između 30. rujna i 1. listopada 1572. Urban VIII. proglasio ga je 24. studenoga 1624. blaženim, a Klement X. 12. travnja 1671. svetim. Tijelo mu je kasnije preneseno u Madrid.

Prigodom 400. obljetnice smrti sv. Franje Borgije pisao je isusovac o. E. Ruiz Jurado da je on “u izvanrednom stupnju proživljavao bitne elemente duhovnosti Apostolata molitve”. Ti su elementi: molitveno, radno i žrtveno svakidašnje prikazanje za Crkvu i njezine velike potrebe u jedinstvu s Kristom i Marijom, u osjećanju s Crkvom. Zbog toga je njegov život i bio “neprestana posrednička, prosidbena i zagovorna molitva”.

U svojim Duhovnim raspravama svetac je propovjednicima preporučivao ovaj put: “O crkvenjače, pođi ovim putom, opaši se mačem koji je riječ Božja, moli Duha Svetoga da se uvlači u tvoje riječi i da prodre u srca slušatelja, jer on jedini imade ključ i otvara kada hoće.”

Dnevnik, koji je svetac vodio, nazivao je “Dnevnikom prošnja”. U njemu se očituje njegova briga za sve velike i svete potrebe: za Crkvu, papu, za kršćane u Aziji, Africi, za zarobljenike, za obraćenje pogana, Židova, Maura, krivovjeraca, grješnika, za sav svijet i za Družbu. Njegova je molitva bila povezana sa svim zbivanjima Crkve i svijeta i u tom je pogledu bila veoma moderna. Bila je to molitva baš kakvu danas želi i širi Apostolat molitve. Sv. Franjo je želio organizirati neprestanu molitvu podijelivši pojedine sate među kuće i osobe da tako nikad ne prestane pomoć svima apostolskim poslovima, ona pomoć što dolazi od molitve, “da bi u svemu Gospodin bio naš vođa”.

Značajno je za sv. Franju Borgiju da je svoju molitvu prikazivao Ocu u jedinstvu s Kristovim Srcem, koje moli i prikazuje se Ocu, osobito u svetoj misi, a pod pogledom Marije Majke Božje, koju u svome Dnevniku naziva često Našom Gospom.

O. Ruiz Jurado kaže da čitajući svečev Dnevnik “osjećamo prisutnost snage one molitve, pune tajni, što nevidljivo djeluje u Crkvi čuvajući živom i uspješnom apostolsku djelatnost i mnogostruku aktivnost svih njezinih članova. Doživljavamo kako smo na neki način pronašli onaj tajanstveni pokretač tolikih povijesnih činjenica njegova i kasnijih vremena”.

Sv. Franjo Borgia može nam, dakle, biti uzorom apostola molitve kakvog treba naše vrijeme, složeno i nabijeno takvim i tolikim neriješenim problemima.

O svestranoj zauzetosti sv. Franje u zbivanjima svoga vremena neka nam progovori još i ovaj odsječak iz njegova pisma u travnju 1558. rektoru isusovačkog kolegija u Alcali: “Odredite, molim vas, da bi se u vašoj kući našemu Gospodinu u molitvama i svetim žrtvama neprestano preporučivala njegova Crkva, osobito u ovom kraju Španjolske. Za plakati je kad se vidi što u Kastilji izlazi na vidjelo: koliko je ljudi zatvoreno za koje se to nikad ne bi mislilo. Molite također da on svoju dragu zasadu Družbe Isusove održi u duhu kojeg joj je dao: u suglasnosti i povezanosti sa svom svetom rimskom Crkvom i u poslušnosti prema njezinu najvišem predstavniku! Mi naime, oče, idemo ususret teškim vremenima!… Ja nemam zdravlja da bih se javio za misije. Ali već više mjeseci osjećam barem želju da bih prolio svoju krv za istinu svete rimske Crkve; no ne znam kako. Neka barem imam nastojanje oko žrtvovanja života, a da i ne prolijem krv. Evo me! Ja sam spreman – ako on dade dokončanje kao što mi je dao i želju!”

Sveci.net | Bitno.net

Preuzeto sa https://vjeruj.com/view-discussion/sveti-franjo-borgia-suprug-koji-je

Link to comment
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Odgvori na temu

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Posts

    • Uvek za stvaranje necega postoji neki Pocetak,pa tako i za stvaranj Zemlje. Poenta je samo u tome da je stvaranje zemlje i vode jedno,a sasvim je drugo kad se ona oblikuje za zivot zemaljski stvorenja. Tako da je po ovome zemlja kao planeta mogla postojati milijardama godina dok Bog nije resio da je oblikuje i oblikovao ju je za 6 dana koji svakako nisu dani od 24 sata. Za obaranje teorije da jedan dan oblikovanja zemlje traje 24 sata postoji mnogo dokaza i biblijskih i naucnih ,a ja cu pomenuti samo neke. 1. U Bibliji pise da jedan dan u Bozjim ocima moze da traje cak 1000 godina ,pa i vise hiljada godina,ali i kao straza nocna,ali nigde 10 sekundi kolko je vremena potrebno Bogu da kaze "Neka bude Svetlost" i bi svetlost itd. 2.Petrova 3:8 Ali ovo jedno da vam ne bude nepoznato, ljubazni, da je jedan dan pred Gospodom kao hiljadu godina, i hiljadu godina kao jedan dan. 2.Hajde kako bi to izgledalo da je bukvalno 24 sata? ne bi bilo ni mladog drveca,niti mladih zivotinjica,Adam ne bi znao nista o razmnozavanju jer nije uspeo nista da vidi..zamislite za 5 dana od 24 sata da se namnoze i biljke i zivotinje. nadalje posto je Adam stvoren 6.dana verovatno" popodne" jer je" prepodne "Bog stvarao zivotinje na zemlji,stoku,zveri i sitne zivotinje,kolko mu je vremena trebalo da imenuje svaku zivotinju od njih hiljade ,da ne spominjemo biljke,inskete i druge oblike zivota,a potom i da je on sam pored Jehove Boga i ostalih andjela?Cudo ne vide da ni jehova Bog nema zenu,bas kao ni andjeli,ali je on pozeli i dobi je istog ili nekog drugog dana???Jel Bog i Evu stvorio 6.dana od 24 sata? posto je 7 .dana poceo da odmara.Da je nije napravio 8,ili 9? :) 3.A ako sve tako brzo radi ,a zasto bi se mi sada zlopatili zbog Adamovog greha skoro pa 7000 godina???,sto n bi Bog odvoji 24 sata da resi sve nase probleme,ako zaista dan Bozji traje 24 sata. itd itd
    • Učenja Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana -  Radna i lična odgovornost Rad je večni princip Naš Nebeski Otac i Isus Hrist su nam svojim primerom i poukama pokazali da je rad važan na nebu i na zemlji. Bog je radio da stvori nebo i zemlju. On je učinio da se mora sakupe na jedno mesto i da se pojavi zemlja. On je učinio da na zemlji rastu trava, biljke i drveće. On je stvorio sunce, mesec i zvezde. On je stvorio sve živo u moru i na zemlji. Zatim je Adama i Evu stavio u vrt da se brinu o njemu i da imaju vlast nad svim živim bićima. (Vidi Postanak 1:1–28.) Isus je rekao: „Moj Otac uvek radi, zato i ja radim“ (Jovan 5:17). Takođe je rekao: „Ja treba da činim dela Onoga koji me posla“ (Jovan 9:4). Zapovedeno nam je da radimo Rad je bio način života na zemlji otkako su Adam i Eva napustili Rajski vrt. Gospod je rekao Adamu: „U znoju lica svoga ješćeš hleb svoj“ (Postanka 3:19). Adam i Eva su radili na poljima kako bi mogli da obezbede svoje potrebe i potrebe svoje dece (videti Mojsije 5:1). Gospod je rekao narodu Izrailja: „Radite šest dana“ (Izl 20:9). Gospod je rekao svecima poslednjih dana: „Evo, ja, Gospod, nisam zadovoljan stanovnicima Siona, jer među njima ima lenjih ljudi“ (UiZ 68:31) . Rad treba ponovo ustoličiti kao vladajući princip u životu članova Hristove. Porodična odgovornost Roditelji rade na obezbeđivanju fizičkog, duhovnog i emocionalnog blagostanja svoje porodice. Oni nikada ne treba da očekuju da će neko drugi umesto njih ispuniti ovu odgovornost. Apostol Pavle je napisao: „Ako se ko ne brine za svoje, a posebno za svoje ukućane, odrekao se vere“ (1. Timoteju 5:8). Parovi treba da traže nadahnuće od Gospoda i da slede savete proroka kada utvrđuju pojedinačne odgovornosti. Stvaranje doma u kome se svakodnevno poučavaju principi jevanđelja i gde obiluju ljubav i red je jednako važno kao i briga o osnovnim potrebama za hranom i odećom. Deca treba da daju svoj deo u radu porodice. Neophodno je da deca imaju radne obaveze koje će odgovarati njihovim sposobnostima. Treba ih pohvaliti za njihova dostignuća. Dobar odnos prema poslu, navike i veštine se uče kroz uspešna iskustva kod kuće. Neki ljudi se suočavaju sa poteškoćama kada pokušavaju da brinu o svojoj porodici. Hronična bolest, gubitak supružnika ili dolazak starijeg roditelja mogu povećati obaveze u kući. Naš Nebeski Otac se seća porodica u takvim situacijama i daje im snagu da izvršavaju svoje dužnosti. On će ih uvek blagosloviti ako ga zamole sa verom. Možemo uživati u našem poslu Neki ljudi smatraju da je posao gnjavaža. Za druge, to je uzbudljiv deo života. Jedan od načina na koji možemo da uživamo u svim prednostima života je da naučimo da volimo posao. Ne možemo svi da biramo kakav ćemo posao raditi. Neki od nas rade dugo samo za osnovne potrebe. Teško je uživati u takvom poslu. Ipak, najsrećniji ljudi su naučili da uživaju u svom poslu, kakav god on bio. Možemo pomoći jedni drugima u radu. Najteži teret postaje lak kada ga neko podeli sa nama. Naš odnos prema poslu je veoma važan. Sledeća priča pokazuje kako je jedan čovek video dalje od svog svakodnevnog posla. Putnik je prolazio pored kamenoloma i video tri muškarca kako rade. Pitao je svakog čoveka šta radi. Odgovor svakog čoveka pokazao je drugačiji odnos prema istom poslu. „Sečem kamen“, odgovori prvi čovek. Drugi je odgovorio: „Zarađujem tri zlatnika na dan. Treći se nasmejao i rekao: „Ja pomažem da se gradi dom Božiji. Svakim poštenim radom služimo Bogu. Mormonova knjiga uči: „Kada služiš svom bližnjemu, služiš i samom Bogu svom“ (Mosija 2:17). Ako naš rad samo zadovoljava potrebe nas i naše porodice, mi tada pomažemo nekoj od dece Božije. Bog osuđuje nerad Gospod nije mio onima koji su lenji ili besposleni. Rekao je: „Nema mesta za besposličara u crkvi osim ako se ne pokaje i ne popravi svoje puteve“ (UiZ 75:29). Takođe je zapovedio: »Ne budi besposlen. Jer ko je besposlen, neka ne jede hleb i neka ne nosi odeću radnika“ (UIZ 42:42). Od najranijih dana Crkve, proroci su poučavali svece poslednjih dana da budu nezavisni i samodovoljni i da izbegavaju bezposlenost. Pravi sledbenici Hrista neće svojevoljno odbaciti teret sopstvene podrške. Dokle god su u mogućnosti, oni će sebi i svojim porodicama obezbediti potrepštine za život. Koliko god da su sposobni, svi članovi Crkve treba da prihvate odgovornost da se brinu o svojim bližnjima koji ne mogu da brinu o sebi. Rad, slobodno vreme i odmor Svi moramo da pronađemo pravi balans između posla, slobodnog vremena i odmora. Stara izreka kaže: „Ne raditi ništa je najteži posao, jer se bez posla odmor i opuštanje ne mogu prestati. Ne samo da je prijatno i neophodno da se odmorimo, već nam je zapoveđeno da se odmaramo na šabat (videti Izlazak 20:10; UiZ 59:9–12). Ovaj dan odmora posle svakih šest dana rada donosi osveženje za naredne dane. Gospod je takođe obećao „obilje sa zemlje“ onima koji drže dan šabata. (videti UiZ 59:16–20). Tokom ostalih dana u nedelji, osim posla, možemo da provodimo vreme i usavršavajući svoje talente i uživajući u svojim hobijima, razonodi ili drugim aktivnostima koje će nas osvežiti. Blagoslovi rada Bog je objavio Adamu: „U znoju lica svoga ješćeš hleb svoj“ (Postanak 3:19). Osim što je bio vremenski zakon, to je bio zakon za spasenje Adamove duše. Ne postoji stvarna podela između duhovnog, mentalnog i fizičkog rada. Rad je neophodan svakom od nas za rast, razvoj karaktera i mnoga zadovoljstva koja neradnici ne poznaju. Privilegija rada dar, da je moć rada blagoslov, a da je ljubav prema poslu uspeh“. „Ljudi jesu da bi imali radost“ (2. Nefi 2:25). Rad je ključ za potpunu radost u Božjem planu. Ako smo pravedni, vratićemo se da živimo sa našim nebeskim Ocem i imaćemo mnogo posla. Kako postanemo kao on, tako će i naš rad postati sličan njegovom delu. Njegovo delo je „da donese besmrtnost i večni život za čoveka“ (Mojsije 1:39 ).  
    • Proroci   Prorok je osoba koja kroz lično otkrivenje zna da je Isus Hrist Sin Božiji, jer „svedočanstvo Isusovo je duh proroštva“ (Otkr. 19:10). Iz tog razloga, svaki prorok svedoči o Hristu (Dela 10:43; Jakovljeva 4:4). Ako čovek koji tvrdi da je duhovni služitelj spasenja ne svedoči o Hristu, on nije prorok.   Osoba koja ima svedočanstvo o Isusu, odnosno koja je primila lično otkrivenje od Svetog Duha da je Isus Hrist, je prorok. Ako nije primio ovo otkriveno znanje, on nije prorok, ma koliko talenata ili darova imao. Ali kada čovek primi otkrivenje od Duha koje ga uverava da je Hrist Sin Božiji, on može napredovati u pravednosti i primati dalja otkrivenja, uključujući otkrivenja koja predviđaju buduće događaje. Kada okolnosti zahtevaju i ako je to preporučljivo, prorok može „prorokovati o svemu“ na osnovu svog svedočenja (Mojsije 5:3).   Kroz vekove, proroci su predviđali budućnost. „Istražite Božja otkrivenja, proučavajte proročanstva i radujte se što Bog daje videoce i proroke svetu. Videli su tajne Božije: potop pre nego što je došao; anđeli koji se penju i spuštaju stepenicama koje su sezale od zemlje do neba i kamenom isečenim sa planine koji je ispunio celu zemlju. Videli su Sina Božijeg kako dolazi iz krajeva blaženstva i živi među ljudima na zemlji.“ (Pouke, str. 12-13).   Ali nije zadatak proroka samo da predviđaju budućnost. Što je još važnije, treba da svedoče onima oko sebe da je Hrist Sin Božiji i da su njihova učenja o planu spasenja i obredima koje sprovode božanskog porekla. Većina glavnih proroka imali su Melhisedekovo sveštenstvo. Kao ovlašćeni upravitelji, neki su držali ključeve koji su im omogućavali da sprovode pune jevanđelske obrede.   Naravno, postoji razlika u rangu i stepenu proročke odgovornosti i autoriteta. Svaki član Crkve Isusa Hrista treba da bude prorok u svojim poslovima. Mojsije je rekao: „Ja bih voleo da svi među Gospodnjim narodom budu proroci, jer bi tada Gospod stavio svoj Duh na njih!“ (Brojevi 11:29). Proročanstvo je dar Duha koji je dostupan svim svetima (1. Kor. 12:10). Verni članovi Crkve su ohrabreni da traže dar proroštva (1. Kor. 14:39).   Oni koji vrše službu u Crkvi treba da budu proroci i u svojim poslovima i u poslovima organizacije za koju su odgovorni. Predsednik zbora treba da bude prorok svom zboru, biskup (episkop) svom odeljenju, a drugi tamo gde su pozvani. Isus je postavio 12 apostola koji su bili proroci, videoci i otkrovetelji. Apostol Petar je imao ključeve carstva. On obznanjuje ljudima novo otkrivenje, jer je on Božji glasnogovornik na zemlji. „Gospod Bog ne čini ništa, a da prethodno ne otkrije svoju nameru svojim slugama prorocima“ (Amos 3:7).   Apostoli i proroci su osnova na kojoj stoji organizacija prave crkve (1 Kor 12:28; Ef 2:20). Gde nema apostola i proroka, nema ni crkve Božije, ali gde ima apostola i proroka, tamo je crkva Isusa Hrista u svojoj slavi, lepoti i savršenstvu. Obećano je da će Crkva Isusa Hrista imati apostole i proroke dok „ dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božijega, u čoveka savršena, u meru rasta punoće Hristove. " (Efežanima 4:13).   Ponekad se stiče utisak da su neki proroci u Starom zavetu važniji ili veći od drugih jer o njima imamo više pisanih izveštaja u Bibliji. Ilija i Jovan Krstitelj, međutim, bili su dvojica najvećih proroka i od njih nismo zabeležili ni jednu od Njih pisanu reč. Znamo da su Adam, Enoh, Josif, Zenos, Zenoh, Neum i mnogi drugi Proroci pisali mnogo toga što nam nije preneto. Možemo samo da nagađamo šta su pisali Metusalah, Lameh, Noje, Sim, Melhisedek, Isaija, Gad, Jeremija, Elija, Halev i mnogi drugi poznati proroci. Osim ovih, živele su hiljade proroka o kojima ne znamo ništa.   Ako neko kaže da postoje i da su bili pravi proroci, može se isto tako zaključiti i da postoje oni koji su bili lažni proroci. Gospod je upozorio ljude: „Čuvajte se lažnih proroka“ (Mateja 7:15) i savetuje da ispitamo tvrdnje proroka i da prepoznamo pravog proroka, a odbacimo lažnog. „Ako neko prorokuje i zapoveda ljudima da poštuju njegova učenja, on mora biti ili pravi prorok ili lažni prorok. Uvek se javljaju lažni proroci koji rade protiv pravih proroka, a ono što oni prorokuju toliko je blisko istini da skoro da zavaravaju čak i izabrane“ (Učenja, str.365). „Jovan je rekao da je Isusovo svedočanstvo duh proroštva. Stoga, ako sam tvrdio da sam svedok ili učitelj, ali nisam imao duh proroštva koji je Isusovo svedočanstvo, onda bih morao da budem lažni svedok. S druge strane, ako sam pravi učitelj i svedok, onda moram imati duh proroštva, jer to je ono što označava proroka. Ako neko kaže da je učitelj ili propovednik pravednosti, a poriče duh proroštva, onda je lažov i nema istine u sebi. Ovim ključem možete razotkriti lažne učitelje i prevarante“ (Učenje, str.269). Mnogi ljudi tvrde da su pobožni i da imaju svedočanstvo o Isusu Hristu, ali sama ova tvrdnja ni na koji način nije garancija ili dokaz da oni zaista poseduju duh proroštva ili da su pravi proroci. Naprotiv, tražitelju istine je zapoveđeno: „Ne verujte svakom duhu, nego proveravajte duhove jesu li od Boga; jer mnogi lažni proroci iziđoše na svet.“ (1. Jovanova 4:1). „Gle, zaista, kažem vam, da ima puno duhova koji su lažni duhovi, koji siđoše na zemlju, varajući svet. A takođe Sotona nastoji da vas prevari, kako bi mogao da vas uništi. Gle, ja, Gospod, vas promatrah, i videh odvratnosti u crkvi koja je preuzela ime moje. Ali blagosloveni su oni koji su verni i istrajni, bilo u životu ili u smrti, jer će baštiniti večni život. Ali jao onima koji su varalice i licemeri, jer, tako reče Gospod, privešću ih na sud.“ (UiZ 50:2-6).   Oni koji tvrde da su pravi duhovni vođe mogu oponašati pravog proroka tako vešto da mogu prevariti one koji sami nemaju vođstvo ili nadahnuće Duha. Stoga nije dovoljno priznati da je Isus Hrist, već pravi prorok mora da vodi život koji odgovara božanskom primeru. On mora da se drži zakona i obreda koje je Bog otkrio: „Onaj koji govori, čiji duh je raskajan, čija reč je krotka i poučna, takav je od Boga ako se pokorava obredima mojim.“ (UiZ 52:16). U naše vreme, pravi proroci su uvek članovi Crkve Isusa Hrista. Kada budu potvrđeni kao članovi Crkve, oni su ovlašćeni da uz sebe imaju Svetog Duha kao svog stalnog pratioca. Oni žive tako da su prijemčivi za podsticaje i šaputanja Svetog Duha, i potpuno su u skladu sa prorocima i objaviteljima koje je Bog izabrao da upravljaju poslovima svog zemaljskog carstva. Neće se naći u kultovima ili sektama koje nisu u skladu sa utvrđenim crkvenim poretkom, i neće se pobuniti protiv izabranih apostola, jer „proroci treba da upravljaju proročkim darovima Duha.“ (1. Kor. 14:32).   Uprkos svom nadahnuću i veličini, proroci su ljudi i nesavršeni, kao i drugi ljudi. Imaju mišljenja i predrasude i u mnogim slučajevima moraju da rešavaju svoje lične probleme bez inspiracije. „Neki misle da je prorok u svakom trenutku prorok. Međutim, rekao sam da je prorok samo prorok kada ga sveti Duh nadahne da deluje kao prorok“ (Učenje, str.278). Dakle, mišljenja i pogledi proroka mogu biti pogrešni ako nisu nadahnuti Duhom. S druge strane, nadahnute izjave su Sveto pismo i priznato su kao Sveto pismo (UiZ 68:4).   Pošto „proroci treba da upravljaju proročkim darovima Duha. “ (1. Kor. 14:32), sve što predlažu proročkim darom jeste glas nadahnuća. Međutim, nenadahnuti iskazi moraju biti ispitani u potrazi za istinom ili greškom u duhu razlučivanja i nadahnuća koji poseduje svako ko uživa u daru Svetog Duha. Štaviše, ove izjave moraju biti u skladu sa svetim spisima.   „Ono što osoba kaže ili piše je irelevantno ako je u suprotnosti sa otkrivenom Božjom reči. Možemo to ostaviti po strani. Ako se moje reči ili učenja bilo kog drugog člana Crkve, visokog ili niskog, ne slažu sa otkrivenjima, ne moramo ih prihvatiti.   Za ono što piše odgovoran je svako ko piše, a ne crkva. Ako neko iz crkve napiše nešto što se ne slaže sa otkrivenjima, odgovornost je svakog člana Crkve da odbaci ono što je napisao. S druge strane, ako napiše nešto što je potpuno u skladu sa otkrivenom Rečju Gospodnjom, onda to treba da prihvatite“ (Doctrines Of Salvation, Vol. 3, str. 203-204).
    • Učenja Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana - Post   Kako pravilno postiti   Od Adamovog vremena, Božji narod je postio da bi se približio Bogu i poklonio mu se. Isus je svojim primerom pokazao važnost posta: "Onda Duh odvede Isusa u pustinju da ga đavo iskuša. Pošto je postio četrdeset dana i noći, najzad ogladne." (Mateja Luka 4:1-2). Kroz otkrivenja poslednjih dana, saznajemo da Gospod i dalje očekuje od Njegovog naroda da često posti i da se moli: "Takođe, dajem vam zapovest da nastavite u molitvi i postu od sada pa nadalje." (UiZ 88:76). Post znači biti bez hrane i pića. Povremeni post je dobar za telo i pomaže našem umu da bude aktivniji. Spasitelj nas je poučio da je post sa svrhom više od toga da ostanemo bez hrane i pića. Takođe se moramo fokusirati na duhovna pitanja.   Treba da se molimo kada postimo   Molitva je neophodan deo posta. Molitva i post se pominju zajedno u celom Svetom pismu. Naš post treba da bude praćen iskrenom molitvom, a naš post treba da započnemo i završimo molitvom.   Trebalo bi da postimo sa svrhom   Post može poslužiti u mnoge svrhe. Slabosti ili probleme možemo prevazići postom i molitvom. Ponekad želimo da postimo i molimo se za pomoć ili vođstvo za druge, kao što je član porodice koji je bolestan i treba mu blagoslov: "I počeše da poste i mole se Gospodu Bogu svome da otvori usta Almina, da može da govori, a i da udovi njegovi poprime snagu svoju – da se oči naroda otvore da vide i poznaju dobrotu i slavu Božju. I dogodi se da pošto postiše i moliše se tokom dva dana i dve noći, udovi Almini primiše snagu svoju i on usta i poče im govoriti, rekavši im da se uteše." (Mosija 27:22–23). Kroz post možemo spoznati istinu o svimu: „Postio sam i molio se mnogo dana da se uverim. A sada i sam znam da je to istina. Jer Gospod Bog mi je to otkrio svojim Svetim Duhom“ (Alma 5:46). Možemo da postimo da bismo pomogli drugima da spoznaju istinu. Post nam može pomoći da dobijemo utehu u vremenima tuge i žalosti: "I evo, beše to vreme kada se začu veliko oplakivanje i jadikovanje širom cele zemlje, Da, jauk udovica koje oplakivahu muževe svoje, a i očeva koji oplakivahu sinove svoje, a kćer brata, da, brat oca. I tako se jauk oplakivanja ču među svima njima, oplakivanja rodbine njihove koja beše pogubljena. I evo, to zaista beše žalostan dan, da, vreme ozbiljnosti i vreme velikog posta i molitve." (Alma 28:4–6). Post nam može pomoći da postanemo ponizni i da se osećamo bliži Nebeskom Ocu: "Ipak, oni često behu postili i molili se, i postajahu sve jači i jači u poniznosti svojoj, i sve čvršći i čvršći u veri u Hrista, do ispunjenja duša svojih radošću i utehom, da, sve do očišćenja i posvećenja srca svojih, a to posvećenje dođe zbog toga što prepustiše Bogu srca svoja." (Helaman 3:35). Naša svrha u postu ne treba da bude da impresioniramo druge. Gospod je savetovao: „A kad postite, ne budite namrgođeni kao licemeri jer oni izobličuju svoja lica, da ljudima pokažu da poste. Istinu vam kažem: dobili su svoju nagradu. Nego, kad postiš, pomaži glavu i umij lice, da ljudi ne primete da postiš, nego samo tvoj Otac, koji je u skrovitosti. Tada će ti uzvratiti tvoj Otac, koji gleda u skrovitosti.“ (Matej 6:16-18). Treba da budemo srećni kada postimo i da ne reklamiramo svoj post drugima.   Dan posta   Članovi Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana poštuju jednu nedelju svakog meseca kao dan posta. Tog dana ne jedemo i ne pijemo ništa 24 časa. Svi članovi koji su fizički sposobni treba da poste. Dan posta je za nas poseban dan kada možemo da se ponizimo pred Gospodom u postu i molitvi. To je dan kada se molimo za oproštaj naših grehova i za moć da prevaziđemo svoje greške i oprostimo drugima. U nedelju Velikog posta članovi Crkve se sastaju i pričešćuju. Oni jačaju sebe i jedni druge svedočenjem na sastanku posta i svedočanstava.   Velikoposni prinosi   Kada svakog meseca postimo, Gospod traži od nas da pomognemo onima kojima je potrebna pomoć. Jedan od načina da to uradimo je da damo novac koji bismo uštedeli na hrani za vreme posta. Trebalo bi da dajemo što je više moguće. Kroz postne prinose, postajemo saradnici sa Gospodom u služenju potrebama manje bogate braće i sestara.   Blagosloveni smo kada postimo   Isaija, prorok iz Starog zaveta, pisao je o bogatim blagoslovima od Gospoda onima koji poste i pomažu drugima. Obećan nam je mir, bolje zdravlje i duhovno rukovođenje. Isaija nam govori o blagoslovima koji dolaze kada postimo: "Tada će tvoja svetlost zasjati kao zora i brzo će doći tvoje ozdravljenje. Tvoja pravednost ići će pred tobom, a Gospodnja slava biće straža koja ide za tobom. Tada ćeš prizvati Gospoda, i on će te uslišiti. Tada ćeš povikati, i on će reći: „Evo me!“ (Isaija 58:8-9). Post poboljšava naš život i daje nam dodatnu snagu. Pomaže nam da živimo prema drugim principima jevanđelja jer nas približava Gospodu.   Post nas uči samokontroli   Post nam pomaže da steknemo snagu karaktera. Kada pravilno postimo, naučićemo da kontrolišemo svoje žudnje i želje. Malo smo jači jer smo sami sebi dokazali da imamo kontrolu nad sobom. Ako svoju decu učimo da poste, ona će razviti duhovnu snagu da prevaziđu veće izazove kasnije u životu.   Post nam daje duhovnu snagu   Kada mudro i molitveno postimo, razvijamo svoju veru. Sa tom verom ćemo imati veću duhovnu moć: "Da, i oni behu postali čvrsti u znanju istine, jer behu muškarci dubokog razumevanja i behu marljivo istraživali Sveta pisma kako bi mogli znati reč Božju. Ali, to nije sve. Behu se posvetili čestim molitvama i postu, stoga imahu duh proroštva i duh otkrivenja. I kad poučavahu, poučavahu moću i vlašću od Boga." (Alma 17:3). Spasitelj je rekao onima koji ispravno poste: "Tada će ti uzvratiti tvoj Otac, koji gleda u skrovitosti.” (Mateja 6:18).
    • Učenja Crkve Isusa Hrista svetca poslednjih dana -   Dan šabata   Značenje dana šabata   „Ne zaboravite da svetkujete dan šabata“ (Izlazak 20:8; videti takođe UiZ 68:29). Reč Šabat potiče od jevrejske reči koja znači odmor. Pre vaskrsenja Isusa Hrista, šabat je označavao Božji dan odmora nakon što je završio Stvaranje. To je bio znak saveza između Boga i njegovog naroda. U knjizi Postanka čitamo da je Bog stvorio nebo i zemlju u šest vremenskih perioda, koje je nazvao danima: „I sedmog dana završi Bog delo svoje koje je učinio. I sedmog dana počinu od svih poslova svojih. I blagoslovi Bog sedmi dan i posveti ga“ (Postanje 2:2-3). Danas dan šabata takođe obeležava vaskrsenje Isusa Hrista. Subota je bila sedmi dan. To je sveti dan koji nam je Bog odredio da se odmorimo od svakodnevnih poslova i da mu se poklonimo.   Svrha dana šabata   Isus je poučavao da je dan šabata određen za našu korist (videti Marko 2:27). Svrha dana šabata je da nam da određeni dan u nedelji u koji ćemo svoje misli i postupke usmeriti ka Bogu. To nije samo dan za odmor od posla. To je sveti dan koji treba provesti u obožavanju i odanosti. Dok se odmaramo od naših uobičajenih svakodnevnih aktivnosti, naš um je slobodan da pažljivo razmisli o duhovnim stvarima. Tog dana treba da obnovimo naše saveze sa Gospodom i da nahranimo svoje duše onim što je od Duha.   Istorija subotnjeg dana   Bog je posvetio sedmi dan kao šabat na početku stvaranja zemlje (videti Postanak 2:2–3). Od najranijih vremena, tradicija svetog sedmog dana je sačuvana među raznim narodima na zemlji. Bog je obnovio zapovest o ovom danu Izraelcima, rekavši: „Ne zaboravite da svetkujete šabat“ (Izlazak 20:8). Održavanje šabata je takođe bio znak da su Izraelci bili njegov narod saveza (videti Izlazak 31:12–13, 16; Isaija 56:1–8; Jeremija 17:19–27). Međutim, neke jevrejske vođe su stvorile mnoga nepotrebna pravila o danu šabata. Oni su određivali koliko čovek treba da hoda, koje čvorove može da veže i tako dalje. Kada su se izvesne jevrejske vođe usprotivile Isusu Hristu da leči bolesne ljude na šabat, Isus ih je podsetio da je dan šabata stvoren za dobrobit čoveka. Nefijski marod koji opisuje Mormonova knjiga su takođe svetkovali šabat u skladu sa zapovestima (videti Jar 1:5). U današnje vreme Gospod je ponovio svoju zapovest da treba da pamtimo dan šabata i da ga svetujemo (videti UIZ 68:29).   Gospodnji dan   Sve do svog vaskrsenja, Isus Hrist i njegovi učenici su sedmi dan slavili kao šabat. Posle njegovog vaskrsenja, nedelja je bila posvećena kao dan Gospodnji u znak sećanja na njegovo vaskrsenje tog dana (videti Dela apostolska 20:7; 1. Korinćanima 16:2). Od tog vremena pa nadalje, njegovi sledbenici su prvi dan u nedelji posmatrali kao svoj šabat. U oba slučaja bilo je šest dana za rad i jedan za odmor i bogosluženje. Gospod nam je dao direktnu zapovest objavljenu Džozefu Smitu da takođe poštujemo prvi dan nedelje, Gospodnji dan, kao naš dan šabata (videti UiZ 59:12).   Svetkovanje šabata   Gospod prvo traži od nas da svetkujemo dan šabata. U otkrivenju datom Džozefu Smitu 1831. godine, Gospod je zapovedio svecima da idu u dom molitve, prinesu i uzmu pričest, odmore se od svojih trudova i obožavaju Svevišnjega (videti UiZ 59:9–12). Drugo, traži od nas da se odmorimo od svakodnevnih poslova. To znači da ne radimo nikakav posao koji bi nas sprečio da se potpuno posvetimo duhovnim stvarima. Gospod je rekao Izrailjcima: „Onda nemojte raditi: ni vi, ni sin vaš, ni kćer vaša, ni sluga vaš, ni sluškinja vaša, ni stoka vaša“ (Izl 20:10). Naši proroci su nam govorili da tog dana ne idemo u kupovinu, lov, pecanje, sportske događaje ili učestvovanje u sličnim aktivnostima. Međutim, upozoreni smo i da ne svetkujemo dan šabata samo tako što ne radimo ništa, nego šabat zahteva konstruktivne misli i akcije. Šta možemo da radimo kada je šabat? Prorok Isaija je predložio da se odvratimo od sopstvenih zadovoljstava i nazovemo „Ako Šabat nazoveš radošću, Jehovi slavnim danom, i ako ga budeš slavio umesto da ideš svojim putevima....” “ (Isaija 58:13). Moramo da razmišljamo o pravednim stvarima koje možemo učiniti na šabat. Na primer, dan šabata možemo da svetkujemo posećujući crkvene sastanke; čitanje svetih pisma i reči naših nadahnutih apostola i proroka; posećivanje bolesnih, starih i onih koje volimo; slušanje duhovne muzike i pevanje pesama; moleći se Ocu Nebeskom sa pohvalom i blagodarenjem; vršenje službe u Crkvi; pričanje priča koje podstiču veru, svedočenje i deljenje duhovnih iskustava sa drugima; pisanje pisama onima koje volimo; post sa svrhom; i provođenje vremena sa porodicom. Kada odlučujemo koje su druge aktivnosti prikladne za subotnji dan, možemo se zapitati: Da li će me to podići i inspirisati? Da li to pokazuje poštovanje prema Gospodu? Da li to usmerava moje misli prema njemu? Ponekad postoje periodi kada moramo da radimo na dan šabata. Kad god je to moguće, treba da to izbegavamo, ali ako je apsolutno neophodno, ipak treba da zadržimo duh dana šabata u našim srcima koliko god je to moguće.   Blagoslovi za svetkovanje šabata   Ako poštujemo dan šabata, moći ćemo da primimo velike duhovne i vremenske blagoslove. Gospod je rekao da ćemo biti puni radosti ako budemo svetkovali dan šabata sa zahvalnošću i radosnim srcem. On je obećao: „Sve što je na zemlji vaše je... bilo za hranu ili za odeću, bilo za kuće ili za pašnjake, ili kao voćnjake, ili kao bašte, ili kao vinograde. Da, sve što niče iz zemlje, u svoje vreme, napravljeno je na korist i upotrebu čoveku, i da oku ugađa i raduje srce. Da, za hranu i odeću, za ukus i miris, da ojačamo telo i razveselimo dušu“ (UiZ 59:16-19).
  • Topics

×
×
  • Create New...