DA LI POSTOJE MITARSTVA?
<p claSVEŠTENOMUČENIK DANIL SISOJEV
DA LI POSTOJE MITARSTVA?
 
Ovih dana se na internetu pokrenulo burno razmatranje pokušaja da se odbaci postojanje mitarstava, posebno autoriteta “Žitija prepodobnog Vasilija Novog” (praznik 26. oktobra) u koje, kao sastavni deo, ulaze “Mitarstva blažene Teodore”. Po mišljenju protivnika učenja o mitarstvima, povest o njima su priznak paganskih i gnostičkih priča o posmrtnim lutanjima duše u kojima duša umrlog, da bi dospela do nebesa, mora na početku da savlada demonske straže. Polazeći odatle, kao i podatka da su u jednom od srednjevekovnih “Indeksa zabranjenih knjiga” “Teodorina mitarstva” nazvana apokrifima, protivnici tvrde da tobož mitarstva ne postoje.
Podsećam da, saglasno predanjskom učenju Pravoslavne Crkve, odmah nakon smrti čovek dolazi na pojedinačni sud Božiji. Kada duša izlazi iz tela, susreću je Anđeli i demoni, koji pokušavaju da ovladaju umrlim. Međutim, tu se ne odigrava sukob sila, već spor o tome da li je duša dostojna pakla ili raja. Ovaj spor se odigrava u vazdušnom carstvu satane gde se i nalaze prepreke zlih duhova, koje se nazivaju mitarstvima.

Ovaj spor se zasniva na tome da svakog čoveka dobro delo upodobljava Bogu, a svako zlo delo čini robom satane. Faktički je to “spor strana” na nevidljivom sudu u kome presudu ne donosi Anđeo ili demon, već Gospod, uprkos tvrdnjama onih koji odbacuju mitarstva: “Dogmatski je on (tekst “Mitarstava blažene Teodore”) netačan jer ne ostavlja mesto za Sud Božiji. Spasitelj je rekao da je “Otac sav sud predao Sinu”, a u toj knjižici ceo sud vrše demoni. Hristu ostaje samo da uruči medalje pobednicima.”
Upravo zato se Crkva i moli za umrlog Hristu i za njega se čine dobra dela (posebno milostinja) koja mogu pomoći u izmeni zagrobnog udela upokojenog. Ako se čovek pokaže kao rob greha, demoni ga odvode u preispodnju gde se duša muči iščekivanjem budućih muka i ognjem neispunjenih želja. A ako se umrli hrišćanin pokaže ispunjen dobrim delima, ako mu je u srcu goreo plamen Božanske ljubavi, Anđeli ga odvode u raj gde mu Bog određuje mesto do dana vaskrsenja tela.

Ovo učenje treba razlikovati od rimokatoličke jeresi o čistilištu. Ova jeres je zasnovana na pretpostavci da Bog u potpunosti čisti samo grehe učinjene pre Krštenja, a da je grehe koji su učinjeni kasnije, neophodno “odrađivati” na zemlji dobrim delima. Ako su gresi ostali bez kompenzacije, treba ih nadoknaditi mučenjima čistilišta (nekakvog posebnog mesta između pakla i raja) ili dobiti ono što nedostaje iz “riznice prevashodnih zasluga Svetitelja” kojima raspolaže papa rimski. Ovo učenje, sem istine da duša grešnika gori ognjem neugasivih želja i činjenice da molitve i žrtve Crkve mogu ukazati realnu pomoć umrlom, nema ništa istinito. Glavna greška ove jeresi je u tvrdnji da, tobož, čovek može nešto dodati Isusovoj Žrtvi. Odatle i potiče pokušaj da se izračuna mera dela koja je neophodna za spasenje. Ako se odbaci ova potpuno nebiblijska ideja i upamti da Sam Gospod vrši naše spasenje, mesta za čistilište jednostavno neće biti.
Jasno je da jeres o čistilištu kao mestu nekakvog “odrađivanja” i učenje o mitarstvima gde se vrši poslednje ispitivanje čoveka i gde se vrši nevidljivi sud Božiji nemaju ništa zajedničko.

Pre nego što pređem na razmatranje ovoga, želeo bih da ukažem na jednu temu koja uopšte nije iz knjiga. U poslednje vreme se u sporovima na bogoslovske teme pojavila tendencija da se pribegava čudnom sistemu argumentacije. Eto, uzimamo neki tekst koji se može shvatiti na jedan ili drugi način. Prihvatamo jedno shvatanje, odbacujemo drugo (iz filoloških, ideoloških razloga ili zbog naklonosti) i iz toga zaključujemo da ni te realnosti, koju opisuje određeni tekst, nema. Tako je bilo sa shvatanjem stvaranja sveta, tako je bilo sa pitanjem da li hrišćanin može da prizna činjenicu “uroka”. Tako se dogodilo i sada. Mislim da je takva argumentacija opravdana kada se ne govori o realnostima duhovnog ili materijalnog sveta, već o shvatanju jednog ili drugog teksta. Ako na primer primenimo ovaj način kritike za tumačenje nekog kanona, to može doneti pozitivne rezultate. Ali kada se govori o realnostima koje su nezavisne od čoveka, takav prilaz uopšte ne funkcioniše. Jer koliko god mi kritikovali tekstove koji opisuju mitarstva – mitarstva zbog toga neće nestati. Kako je govorio sveti Grigorije Palama: “svako slovo bori se sa slovom, ali ko će opovrgnuti život?”

Ovde želim da navedem jedan događaj iz sopstvene pastirske prakse. Jedne nedeljne večeri u proleće 2002. godine pozvali su me u jedan jasenjevski stan da ispovedim umiruću ženu. Do sada se sećam strašne slike koju sam video. Umiruća se, sa od užasa isturenim očima, branila od nevidljivih bića i vikala: “Bojim se, idite od mene!” Pitao sam je da li želi da se pričesti? Ona se složila i nakon toga lišila dara reči. Nedugo pre toga sam je ispovedio i zato sam joj bez odlaganja predao Svete Darove. Odmah nakon pričešćivanja Nadežda (tako se zvala i molim sve čitaoce da je pomenu u molitvama) se smirila, osmehnula i nakon nekoliko minuta umrla. Kada čujem da priče o demonskim napadima na umiruće predstavljaju sujeverje – uvek se setim Nadeždinog lica, iskrivljenog od užasa. Ne razumem kako je moguće da se pokušava sa odbacivanjem činjenica.

Tim pre je to neshvatljivo uzimajući u obzir da mitarstva predstavljaju poslednje iskušenje čoveka nakon izlaska iz tela. Određivanje posmrtnog udela čoveka potpuno očigledno vodi poreklo iz Pisma. Jer ako je smrt – izlazak duše iz tela (1 Mojs. 35:18) i ako duša želi da ode Bogu (Prop. 12:7) očigledno je da put vodi kroz podnebesje. Pismo direktno govori da je podnebesje carstvo satane (Ef. 2:2) i da je ispunjeno “duhovima zlobe u podnebesju” (Ef. 6:12). Takođe je poznato da đavo “kao lav ričući hodi i traži koga da proždere” (1 Pet. 5:8). On je čovekoubica i mrzi ljude (Jn. 8:44). I normalno je da želi da ovlada dušama onih koji prolaze kroz njegovo carstvo. Zato je taj “zli dan” (Ef. 6:13) koji pominje apostol Pavle kao dan posebnog okršaja sa načalima, vlastima, gospodarima tame ovoga sveta, sa duhovima zlobe u podnebesju – dan naše smrti.

Ovaj okršaj počinje od samog trenutka odvajanja duše od tela. Pravednika Anđeli uzimaju i nose u okrilje Avraama (Lk. 16:22), a grešnike neka druga bića “muče” (apaitousin Lk. 12, 20), uz mučenje ih izvlače iz tela i odvlače u pakao.
Upravo su takvu realnost (a ne mitološke predstave) poznavali i Judeji i neznabošci (vidi Jez. 32, Is. 14). Znali su da ta zla bića odvlače umrlog u preispodnju (ad, šeol, “zemlja odakle nema povratka”) i pri tom podsećaju umrlog na zla dela koja je činio. I to takođe nije slučajno! Jer, saglasno sa Pismom, “onaj koji tvori grijeh od đavola je, jer đavo griješi od početka” (1 Jn. 3:8). Međutim, mera njihovog mučenja je različita, o čemu govori i Pismo (vidi Jez. 32). Tako da u odnosu na zagrobni život neznabošci nisu ni grešili tako mnogo. NJihova nesreća je bila u tome što su oni očajavali i smatrali da se od vlasti pakla ne mogu izbaviti, da je put iza granica nebesa ka prestolu Tvorca zauvek zatvoren. Međutim, sve njihove pretpostavke šta ih čeka nakon smrti bile su iskustvene. Jer su se iz onog sveta desetine hiljada vraćale i upravo su od njih (ljudi) i saznavali šta čeka čoveka iza groba.

Od vremena Iskupljenja su se zaista desile promene u posmrtnom udelu duše. Hristos je rekao: “Ja sam vrata; ako ko uđe kroza me spašće se, i ući će i izići će, i pašu će naći” (Jn. 10:9). LJudi koji su kroz Krštenje ušli u Crkvu – Telo Hristovo, mogu Hristovim vratima ući u nebesa. Oni su dobili “slobodu za ulazak u Svetinju krvlju Isusovom, putem novim i živim, koji nam je On otvorio zavjesom, to jest tijelom svojim” (Jevr. 10:19-20). Međutim, da bi bez prepreke prošao tim putem, zahteva se da hrišćanin nikada nije ispunjavao “dela telesna” (Gal. 5:13-21; Rim. 8:13), jer drugačije Carstvo Božije neće naslediti. Nije slučajno blažena Teodora tako teško prolazila kroz mitarstva. Jer ona je bila obična “prosečna parohijanka” koja je imala mnogo grehova, između ostalog i neispoveđeni greh preljube. Upravo su je ta “telesna dela” i ometala da se podigne na nebesa. Samo joj je molitva njenog duhovnog oca, prepodobnog Vasilija pomogla da se uzdigne na nebesa. Po rečima apostola Jakova: “mnogo je moćna usrdna molitva pravednika” (Jak. 5:16). LJudi koji očišćuju svoj život kroz Tajne, koji čine dobra dela, koji sebi stiču prijatelje bogatstvom nepravednim, lako se podižu u večna naselja, praćeni Anđelima Božijim (Lk. 16:9).

Tu novu realnost koja se javila nakon javljanja Boga u telu takođe je videlo na hiljade hrišćana. Čak ako se odbaci autoritet “Mitarstava blažene Teodore” (a on je priznat od svih velikih dogmatičara devetnaestog i dvadesetog veka: mitropolita Makarija (Bulgakova), arhiepiskopa Silvestra (Malinovskog), prot. N. Malevanskog, prepodobnog Justina (Popovića), prot. Mihaila (Pomazanskog)) opet postoji saglasnost Svetih Otaca (consensus patrum) po tom pitanju. Tu su i drevni Mučenici koji su se molili Bogu da bi mimoišli demonske napade (sveti velikomučenik Evstratije) i sami videli te napade (Mučenica Perpetua). Tu je i sveti Ipolit Rimski i veliki Kapadokijci (o tome jasno uče i Sveti Vasilije Veliki i sveti Grigorije Niski) i Zlatoust i Avgustin i Atanasije Aleksandrijski (Veliki). Jako detaljno o mitarstvima pišu sveti Kirilo Aleksandrijski i Grigorije Dvojeslov, papa rimski. Pri čemu je autoritet Slova svetog Kirila toliki da se već nekoliko vekova štampa u sklopu Psaltira. Da već ne govorim o bezbrojnim Ocima drugog milenijuma koji u jedan glas govore o realnosti mitarstava (tu je i Marko Efeski[1], Dimitrije Rostovski, Ignjatije Brjančaninov, Teofan Zatvornik). Ne treba da govorim o tome da su oci pustinje, “umetnici veštine svetosti”, počevši sa prepodobnim Antonijem Velikim i završno sa Optinskim starcima na najpodrobniji način opisivali to strašno ispitivanje koje nam predstoji.
Sveti Kirilo Aleksandrijski, obrazac Pravoslavlja u “Slovu o ishodu duše i o Strašnom Sudu” piše sledeće: “Možeš li da zamisliš, dušo moja, kakav će te strah i užas obuzeti u dan kada ugledaš pred sobom mračna lica groznih i divljih, surovih, nemilosrdnih i bestidnih demona? Već samo viđenje njihovo strahotnije je od svake muke. Na njih gledajući, duša se ispunjava smućenjem, obuzima je uzbuđenje, nespokoj, želja da se kud bilo sakrije, samo da ih ne gleda, da k angelima Božijim pripadne.
 

Na ruke Angela primljena, i pod njihovim okriljem prohodeći vazdušna prostranstva i uzlazeći na visinu, duša na svome putu nailazi na razna mitarstva (carine) – nešto nalik na naročite skupine duhova što budno paze na ushođenje duša, zaustavljajući ih i čineći im prepreke u stremljenju njihovom ka Carstvu. Svako mitarstvo kao posebna skupina duhova predočava duši određene grehove njezine. Prvo je mitarstvo mesto gde se polažu računi za grehe ogovaranja i razuzdanosti stomaka. Ovde se istražuju gresi učinjeni rečima ljudskim, kao što su laži, klevete, zaklinjanja, gaženje zakletvi i zaveta, praznoslovljenje, zloslovljenje, vođenje taštih razgovora, izlaganje svetinje podsmehu, bezobrazne i nepristojne reči (skvernoslovljenje). Tome se pridodaju i gresi mahnitosti stomaka (črevobjesija) – bludne radnje, pijanstvo, neprilično smejanje, nečista i nepristojna ljubljenja, bezobrazne i razbludne pesme. A njima nasuprot Angeli Sveti što negda poučavahu dušu i vođahu je putem dobra iznose sve što je ustima svojim i jezikom za života lepo i čestito izricala: ukazuju na molitve njene, blagodarenja, pojanje psalama i pesama duhovnih, čitanje Svetoga Pisma – jednom rečju, istavljaju sve ono što smo usnama svojim i jezikom prineli kao blagoprijatnu žrtvu Bogu. Drugo mitarstvo duhova obmane i prelesti odnose se na ono što smo očima svojim gledali: oni iznose sve to nam je strašću ispunjavalo pogled, što se očima činilo primamljivim, te dograbe svakoga ko je sa pristrašćem nepristojne poglede upućivao, bez potrebe ljubopitljiv (radoznao) bio ili neobuzdano očima gutao (ono čega mu je valjalo kloniti se). Treće je mitarstvo duhova spletkarenja – za grehe uhođenja i potkazivanja. Sve što prelasno razdražuje sluh naš i nasladom nas ispunjava nalazi se u njihovoj nadležnosti: oni beleže sve što smo sa pristrašćem voleli da slušamo i čuvaju ta svedočanstva do dana Suda. Četvrto je mitarstvo onih duhova što straže nad čulom mirisa: sve što služi za strasno naslađivanje čula mirisa – mirisni ekstrakti iz rastinja i cvetova, mirišljave vodice, razne masti koje razbludne žene obično koriste radi prelašćivanja – sve je to u nadležnosti islednika sa ovog mitarstva. Peto mitarstvo bdije nad onim što je rđavo i ružno učinjeno putem dodira ruku. Ostala su mitarstva – mitarstvo zlobe, zavisti i ljubomore, sujete i gordosti, razdražljivosti i gneva, žučne raspaljivosti i jarosti, bluda, preljubočinstva i rukobluda, ubistva, vračanja i drugih bogomrskih i skvrnih dela, o kojima ovoga puta nećemo govoriti podrobno, jer ćemo to izložiti drugom prilikom u valjanom poretku, budući da svaka strast duševna i svaki greh imaju svoje islednike i istjazatelje (mučitelje).

Gledajući sve ovo i još mnogo toga, i to daleko goreg, duša se užasava, trepti i drhti dokle god joj ne bude izrečena oslobađajuća ili osuđujuća presuda. Kako je tegoban, mučan, plačevan, neutešan taj čas iščekivanja – šta li će se desiti? – kada je duša mučena neizvesnošću! Sile nebeske tad stoje naspram nečistih duhova i objavljuju dobra dela njena, učinjena postupcima, rečima, pomislima, namerama i mislima; između dobrih i zlih angela duša stoji u strahu i trepetu, sve dok zbog svojih dela – reči i postupaka – bude ili osudi podvrgnuta i svezana, ili opravdana i oslobođena; jer će svako biti svezan uzama vlastitih grehova. I ako se duša zbog pobožnog i blagougodnog života svog pokaže dostojna nagrade, uzeće je Angeli Božiji i ona će se neustrašivo vinuti put Carstva, u pratnji svetih sila, kao što kazuje Pismo: “I koji pjevaju i vesele se, svi su izvori u Tebi” (Ps. 87:7). Da se ispuni što je pisano: “I žalost i uzdisanje bježaće” (Is. 35:10). Oslobodivši se od lukavih, zlih i strašnih duhova, duša postaje naslednicom te radosti neizrecive. Ako li se pak pokaže da je duša neka život provodila u nemaru i neuzdržanju, začuće onaj strašni glas: “Neka se uzme bezbožnik, neka ne vidi slave Gospodnje!” (Is. 26:10). I nastupiće za nju dani gneva, muke, bede, teskobe, dani tame i mraka. Ostaviće je Angeli Božiji i uzeće je grozomorni demoni, koji će je najpre bez milosti mučiti, da bi se zatim duša, vezana nerazrešivim uzama, strovalila u zemlju crnu i neprozirnu, u njene najdonje odaje, u sužanjstvo preispodnje, u tamnice pakla, gde su zatočene duše grešnika umrlih od postanja sveta – “u zemlju tamnu kao mrak i sjen smrtni”, u zemlju nevidela večnog, “gdje nema promene i gdje je vidjelo kao tama”, kao što kazuje Jov (Jov. 10:22), onamo gde večiti bol i beskrajna žalost, i ridanje neprestano, i svagdašnji škrgut zuba, i nesustajuće uzdisanje prebivaju”.[2]

Na kraju bih želeo da sve kritičare podsetim na mudre reči svetog Teofana Zatvornika: “ma kako se našim umnicima besmislenom činila ideja o mitarstvima, ipak će i oni morati da prođu kroz njih”[3]. Mnogo štete čoveku donosi lažno učenje. Posebno pogubno je iskrivljavanje eshatologije pojedinca. Ako je čovek pogrešio u vezi sa sadašnjim delovanjem demona u svetu ljudi i zbog toga dospeo pod njihov bič – ima pravi put ka spasenju – on će pribeći Tajnama Crkve i demoni će pobeći od njega. Ali ako čovek sebe ubedi da poslednja dostignuća nauke o religiji i filologiji dokazuju da mitarstva ne postoje, on će se svejedno susresti sa tim. Međutim, tada će biti kasno. Nakon smrti nema pokajanja. Ne pobrinuvši se da ima sećanje na smrt, ubedivši se da nakon smrti čoveku niko ne preti, hrišćanin će iz tela izaći nepripremljen i tu ga čeka krajnje neprijatna neočekivanost. Susrešće se sa realnim gospodarima tame koji će mu realno pokazati dela koja je činio po njihovom podstreku. I šta će im on odgovoriti? Da je on Hristov? A oni će pitati: “kako ćeš dokazati? Dela bolje govore od reči”. I odvešće obmanutog “novim bogoslovima” u toplo mestašce. A tamo viči koliko god želiš, neće biti koristi. Jer demoni, kao zakonici, samo ispunjavaju Hristovu volju. I poginuće brat za koga je umro Hristos (1 Kor. 8:11). Da li će Sudija na Strašnom Sudu pohvaliti one koji iz neshvatljivih razloga odbacuju drevno učenje Crkve? Mislim da ne. Tako da mi jedino i ostaje da poželim onima koji pišu na bogoslovske teme da se sećaju da od njihovih reči zavisi večni život čitalaca, a kao posledica toga – njihov večni udeo.
Neka nas sve urazumi Hristova ljubav i neka nas izbavi od poslednjeg posramljenja u dan strašnih iskušenja u podnebesju!

https://svetosavlje.org/da-li-postoje-mitarstva/